За историчара који се бави проучавањем догађаја у периоду 1941–1945, “Књига о Дражи” ће представљати незаобилазно штиво и значајно врело сазнања. Књига о Дражи, настала с поводом 1956. године, представљала је јединствен „пројекат“ који је окупио политичке и војне сараднике последњег српског ђенерала, разједињене и расуте од Канаде до Аустралије. Двотомна књига, која је окупила 40-ак аутора, и кроз њихове историјске есеје објединила описе догађаја из Другог светског рата на читавом српском простору, имала је за крајњи циљ да, када у Београду то није било могуће, пред светску јавност изнесе истину о оклеветаном Равногорском покрету, пораженом у грађанском рату у Југославији. Писци „равногорске историје“ су подсећали и на успехе и

Историчар Немања Девић рекао је да су масовни покољи Срба у Сребреници континуирани, те као најдрастичнији брутални примјер навео да су у Другом свјетском рату усташе у том крају држале “буре крви” над којим су клале Србе и припремали га као поклон Анти Павелићу. Девић је на скупу “Страдања Срба сребреничког краја у 20. вијеку”, одржаном у Медија центру у Београду у организацији београдског Музеја жртава геноцида, истакао да је према подацима послијератне југословенске Земаљске комисије утврђено да су Срби у Сребреници током Другог свјетског рата претрпјели велика страдања. Он је навео да је тадашња југословенска Земаљска комисија, која је дјеловала послије Другог свјетског рата, утврдила да су усташе у

Разговарам се јуче са оклеветаним и прогоњеним Младеном Обрадовићем. Осудили су га – без пресуде. Обезљудили – без разлога. Каменовали га – они који би последњи смели да камен баце. Нечојствено гонили – они који се представљају као саткани од толеранције и љубави. А Младен ћути и носи крст свој. Без роптања и ридања. Иде својим путем, трпељиво, борећи се како уме и зна за свог синка Алексија. И не мрзи их. И не суди им. И разговор са њим ме сети колико је ТРПЉЕЊЕ, и из њега произишло СТРПЉЕЊЕ дубоко у основи нашег бића. Ми смо, томе нас историја учи, народ који се рађа и умире уз муку и трпећи.

У борби за ослобођење и уједињење уочи Првог свјетског рата Далмација је имала истакнуто мјесто. Иако савремена хрватска историографија то питање изоставља, дио хрватских грађанских слојева био је пројугословенски оријентисан исто онолико колико је био и просрпски. Њихова борба није била тек политичка нужност, већ често и најдубље убјеђење због ког су ризиковали. Такође, Србија у тим круговима није била посматрана као објекат који ће помоћи у сузбијању италијанског утицаја, већ као Пијемонт чијој су се демократији истински дивили многи хрватски умјетници и интелектуалци оног времена. То је доба када је 19-годишњи Мирослав Крлежа пребјегао у Београд да се као добровољац пријави у српску војску и бори за слободу, када

O, како нам само фале једноставни дани, једноставни људи и једноставни разговори. Данас сам преподне провео у селу Церовцу, са четири генерације Радојевића-Манчића. Без посебног повода. Пише: Немања Девић Радојевићи су некад били једна од најугледнијих фамилија у селу, и то се и данас осећа у њиховом држању, причи, опхођењу, у њиховој озбиљности и смисленој шали, у гостопримству и начину на који брину о домаћинству. У пријатном амбијенту, испод столетне липе и окружени ниским стаблима јабука, водили смо више него угодан разговор о нашим и прошлим данима. Ред и склад, тако ретко међусобно поштовање и љубав – то је прво што пада у очи госту ове породице. И храст и

Неки постају Срби рођењем. Неки, са већом одговорношћу, постају и Срби по осећању. Најмање је оних који су изнад свега Срби по делу. Доктор Арчибалд Рајс је уочи Великог рата био признат стручњак за судску медицину, криминолог од каријере. Живео је у земљи која је била неутрална. Када је у августу 1914. одлучио решио да крене пут нападнуте Србије о којој је мало знао, ризиковао је и живот, научну каријеру, спокој и сва материјална блага. Али, оно што је у Србији видео, срце му је испунило другим благодетима. Толико да је у смирај живота зажелео да баш и то срце остави да почива међу Србима. На Кајмакчалану, високо, где звижде

Неприметни, ограђени, уз паркинг аутобуске станице у Барајеву, стоје споменици заборављених јунака из велике Отаџбинске војне из 1914. Пише: Немања Девић Некада угледни Миленко Ђокић, који поживе стотину година (и би сведок читавог великог скока, од Српске револуције до независности и уједињења) сахрањен поред сина јединца Милорада, који је кости оставио на Мачковом камену. Светли гробови, око којих свакодневно пролазе сви они које пут наведе на ову страну, а ретко ко од њих застане, да угледа јасан путоказ. Око њих неугледни травњачић, опушци и згужвани папирићи. Њих нико неће поменути на изборима. Њима ће једном годишње, а можда ни тада, борачке организације на чудно гробиште положити цвеће. Али они су