Za početak, dobro bi bilo da naučimo katkad da trpimo

Datum objave: utorak, 24 maja, 2016
Objavljeno u Nemanja Dević
Veličina slova: A- A+
Momčilo Gavrić
Momčilo Gavrić

Razgovaram se juče sa oklevetanim i progonjenim Mladenom Obradovićem. Osudili su ga – bez presude. Obezljudili – bez razloga.

Kamenovali ga – oni koji bi poslednji smeli da kamen bace. Nečojstveno gonili – oni koji se predstavljaju kao satkani od tolerancije i ljubavi.

A Mladen ćuti i nosi krst svoj. Bez roptanja i ridanja. Ide svojim putem, trpeljivo, boreći se kako ume i zna za svog sinka Aleksija. I ne mrzi ih. I ne sudi im.

I razgovor sa njim me seti koliko je TRPLjENjE, i iz njega proizišlo STRPLjENjE duboko u osnovi našeg bića. Mi smo, tome nas istorija uči, narod koji se rađa i umire uz muku i trpeći. Uz njega smo, s molitvom na usnama, opstali i u najtežim uslovima, i uz njega smo, snevajući o sablji pravde, pretekli i u najljućim bojevima. Trpeći. Trpeći.

I dok smo znali da budemo trpeljivi, dotle smo bili nesalomivi. Bosi i gladni, školovali se i učili, pešačili i krčili šume. I isti takvi, prešli preko Albanije. I pobedili.

A mi, nezadovoljni i mrzovoljni, prema spoljašnjim obeležjima nikada bolje nismo živeli. U odnosu na naše pretke, mi spavamo na najudobnijim krevetima. Živimo u neuporedivo većim i komfornijim kućama u odnosu na njih. I kad nam je toplo i kad nam je hladno, lako to regulišemo klima uređajem. Vozimo najbolje automobile. Najlepše se oblačimo. Nosimo najudobniju obuću. Najbolje jedemo i najbolje vino pijemo. Niko pre nas nije tako. Najviše i putujemo – pogledajmo samo koliko je studenata ”otkrilo” Ameriku, a da pritom nisu ni eksperti ni pustolovi. Nikada toliki naučni skok i tehnološki iskorak. Niko pre nas ne otkri toliko sveta i ne pročita toliko knjiga.

Dok smo znali da budemo trpeljivi, dotle smo bili nesalomivi. Bosi i gladni, školovali se i učili, pešačili i krčili šume. I isti takvi, prešli preko Albanije. I pobedili.

I opet – naposletku smo nezadovoljni. Opet nam je svega malo. Logično, jer samo te stvari ne čine život. Jer to ne hrani dušu. I, zato što nismo navikli da trpimo. I to će biti jedan od glavnih uzroka svih naših potonjih slabosti; zavisti, verolomnosti, izdaja…

Jednaka u krajnjoj nemaštini (koju ne slavim, nego je konstatujem) srpska dečica su se opismenjavala i škole učila bosa ili u poderanim opancima – danas će ih ismejati ukoliko nemaju Naik patike ili najnoviji telefon. Zašto smo pristali na život u drugoj krajnosti? Jer smo i sami doslovno opsednuti potrebom za stalnom srećom i lagodnim životom, koji ne postoje nigde drugo do u holivudskom filmu. I to ne u Holivudu (jer se i tamo i trpi i plače), nego baš u holivudskom filmu. Jer se ravnamo sa svetom – civilizacijom, izgrađenom na patnjama i eksploatacijama malih, čiji takmac nikad nismo bili, i čiji deo nikada nećemo da budemo.

Ne samo zato što mi nećemo, nego (još pre) zato što ni oni to neće.

Mi, jednostavno, nismo isto.

Umeti trpeti, izdržati iskušenja, i ne shvatiti takav život kao tamnicu i kaznu – to će biti jedna od najvažnijih disciplina u periodu koji nam sledi.

I zato, za početak, dobro bi bilo da katkad naučimo da trpimo. Da i mi ponesemo krst svoj, bez roptanja. Da shvatimo da nam jutarnji espreso nije obavezan, automobil koji sebi realno ne možemo da priuštimo – nije neophodan, da letovanje nije nešto bez čega se ne može. Da konačno shvatimo da se ne podrazumeva da nam išta bude dato, nego da se sa to što želimo sami žilavo borimo i izborimo. Da jasno razaznamo veliku razliku između naših želja i mogućnosti – i da počnemo da živimo jednim drugačijim životom, otkrivajući i neku lepotu tog ”malo” koje nam je dato.

I to će biti jedan od važnih početnih koraka u samospoznaji, ali i u svetskom maratonu u kojem nismo ravnopravan učesnik.

Umeti trpeti, izdržati iskušenja, i ne shvatiti takav život kao tamnicu i kaznu – to će biti jedna od najvažnijih disciplina u periodu koji nam sledi. I samo iz takvih košnica, a ne iz svile i kadife, rađaće se budući veliki pobednici, koji će menjati svet – kao što je vazda kod nas bilo: od Tesle i Pupina, do Mišića i Momčila Gavrića.

Autor: Nemanja Dević

Vezane vijesti:

Zar u našoj raspetoj Srbijici još neko mašta da mu unuci i sinovi budu artiljerci?

Nova emisija u serijalu: Čas istorije – autora Samardžića i Devića

Nemanja Dević: Zbog dobrih ljudi i Sunce sija | Jadovno 1941.

Nemanja Dević: Za sve one koji mogu srcem da osećaju | Jadovno …

Nemanja Dević: Bio jednom Doda komandant.. | Jadovno 1941.

Nemanja Dević: Prebilovci su temelj, ali i ogledalo – svih nas




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top