Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Đurđica Dragaš: Može li himna probuditi usnuli patriotizam ?!

Datum objave: četvrtak, 2 septembra, 2021
Veličina slova: A- A+
Uprkos koroni i mračnim prognozama o njenom, ko zna kojem talasu, deca su ovog prvog septembra krenula normalno u školu. Nema skraćenih časova, a tzv. onlajn nastava ostaje samo mogućnost u krajnjoj nuždi. Ipak, nešto ove godine nije “normalno”, tačnije, desilo se prvi put…

Đurđica Dragaš

Nastava je u svim školama u Srbiji počela intoniranjem himne Bože pravde. I, kao što sam i očekivala i kao što kod nas obično biva, to je izazvalo burne reakcije. Naravno, opet smo se podelili u dva suprotstavljena tabora! Jedni su oduševljeni i pitaju se zašto to odavno nije praksa, a drugi se, blago rečeno, sprdaju s “naletom patriotizma” i zameraju što se deci “nameću” takve stvari.

O međusobnim optužbama i uvredama koje prate raspravu, izlišno je i pisati.

Elem, ja se u ovom slučaju nađoh nekako u sredini. Nemam, naravno, ništa protiv intoniranja himne. Štaviše, sviđa mi se ideja i podržavam svaki vid buđenja zamrlog patriotizma, ali…. nekako se ne radujem mnogo!

Zašto?!

Zato što intoniranje srpske himne, u školama u kojima se istorija uči iz prilično problematičnih udžbenika, časovi srpskog smanjuju iz godine u godinu, a iz lektire pokušava izbaciti Desanka Maksimović, deluje u najmanju ruku licemerno.

Baš tako izgleda ovaj “čas patriotizma” kad shvatite da će ta ista deca o genocidu počinjenom nad vlastitim narodom u NDH naučiti mnogo više iz filma “Dara iz Jasenovca” nego na časovima istorije. Drugačije i ne može da bude dok god je toj temi tokom čitave osnovne škole posvećeno svega 12 minuta.

Da, da, dobro ste pročitali, a mogli ste i da izmerite dok se nastava odvijala onlajn, odnosno dok su na Drugom programu RTS-a emitovane snimljene lekcije iz istorije i drugih predmeta. Možda vam ovo zvuči neverovatno, ali istina je, nažalost! Isto kao što je istina da udžbenici iz kojih uče naša deca nisu više pod direktnim nadzorom države već ih priređuju i štampaju privatne, a često i strane firme.

Al’ nije, nažalost, ovaj primer s himnom izuzetak već pravilo. Pravilo koje se potvrđuje i onda kad se odbiju projekti kojima je cilj zaštita kulturnog nasleđa Srba iz Krajine (među njima i Krajiške igre, pesme i običaji u Vusijama), a onda se, samo dva meseca kasnije, baš u tim istim Busijama, organizuje pomen stradalima u Oluji i “oplakuje” sudbina Krajišnika.

Nije Krajišnicima, pa ni meni samoj, potrebno sažaljenje, velike reči i zaklinjanja da se “Oluja neće ponoviti”. Naslušali smo se mi toga i osetili na vlastitoj koži kako lako padaju u vodu velike reči, kako se patriotizam topi dok odjekuju eksplozije i približavaju ratni doboši.

Nisu nam potrebne suze tog 4. avgusta već poštovanje i prihvatanje. Potrebno nam je da se svakog drugog dana u godini osećamo kao ravnopravni građani, kao deo srpskog nacionalnog bića, kao narod iza kojeg čvrsto stoji njegova država.

A baš ta država izgradi na Savskom trgu u Beogradu veličanstven spomenik Stefanu Nemanji!

Hvale vredno odavanje počasti velikom srpskom vladaru bilo bi još lepše, bolje i dostojnije da, zbog uređenja platoa oko statue, nije uklonjen spomenik žrtvama ratova koji su na prostoru bivše Jugoslavije vođeni tokom devedesetih.

Ne žalim baš mnogo za tim neuglednim komadom stakla koje je potpuno neprimereno odabrano za spomenik, ali žalim zbog toga što, uprkos obećanjima, obeležje nije podignuto na drugom mestu.

Kako saopštiše gradske vlasti, tek će se za to tražiti novac u budžetu pošto nije bilo zainteresovanih donatora.

Da li postoji vernija i žalosnija slika našeg “patriotizma” od ove!?!?!

S jedne strane država koja, zarad podizanja jednog, ruši drugi spomenik i pritom očekuje da će taj porušeni ponovo izgraditi…donatori.

S druge strane mi, “donatori”, kojima su usta puna patriotizma, ali ruke “teške” kad treba posegnuti u džep i dati novac za dostojanstven spomenik kojim bi bila odata počast svima koji su ginuli, verujući da to čine za svoj narod.

Mnogo je, nažalost, ovakvih primera!

Mogla bi ih nabrajati u nedogled, ali zaustaviću se ovde.

Ostaviću na kraju i sebi i vama koji ovo čitate jedan zračak nade, tananu veru da ipak nismo posrnuli potpuno!

Pre nekoliko dana Skupština grada Beograda odlučila je da jedna ulica u srpskoj prestonici ponese ime Ljubana Jednaka, jedinog preživelog u masakru koji su ustaše 1941. počinile u crkvi u Glini! Neka to bude početak jer…mnogo je mučenika poput njega koji još čekaju zasluženi nezaborav!


Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top