Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu

Datum objave: sreda, 11 novembra, 2020
Veličina slova: A- A+

Danas obeležavamo Dan primirja u Prvom svetskom ratu. Dan kada je Nemačka 1918. potpisala kapitulaciju, u Srbiji se ponovo slavi od 2012. godine.

Đurđica Dragaš

Autor: Đurđica Dragaš

Sada je i zvanično državni praznik dok se u Kraljevini Jugoslaviji samo obeležavao kao dan kad je sklopljeno primirje i time otvoren put konačnom kraju rata i potpisivanju Versajskog mira krajem juna 1919.godine.

Neki istoričari smatraju da, u državi koja je ujedinila pobednike i one koji su bili s druge strane, nije bilo poželjno slaviti pobednički put srpske vojske pa tako ni ovaj dan.

Posle Drugog svetskog rata, Dan primirja izbrisan je iz kalendara važnih događaja i praznika. Veličale su se neke druge pobede, ljudi i datumi, ali, kao i sve ostalo na ovim našim prostorima, i to se relativno brzo promenilo, raspadom zemlje čije stvaranje je slavljeno!

Dok su ostale novonastale države brzo zaboravljale zajedničku i stvarale svoju istoriju, u Srbiji je godinama trajao vakuum. Himna “Hej Sloveni”, čije je intoniranje na stadionima izazivalo burne reakcije i salve zvižduka, otišla je u istoriju tek 2006. kada je nova-stara himna “Bože pravde” postala jedan od simbola srpske državnosti.

Više od 10 godina posle krvavog raspada SFRJ u Srbiji se, kao državni praznik, obeležavao dan kad je 1943. godine u Jajcu udaren temelj Titove Jugoslavije. Iako je delovalo zbunjujuće i potpuno iracionalno, taj praznik je ukinut tek 2002.

Srbija je upravo te godine, konačno, kao Dan svoje državnosti ustanovila Sretenje. Nešto kasnije, uoči stogodišnjice Velikog rata, 2012. i Dan primirja postaje državni praznik, a ove godine su Srbija i Republika Srpska 15. septembra prvi put zajedno obeležile Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Na taj dan, pre 102 godine probijen je Solunski front, a veliki doprinos uspehu regularne srpske vojske dalo je i oko 15 hiljada Srba iz BiH, Like, Dalmacije, Vojvodine, kao i iz emigracije.

Čini se da su stvari konačno došle na svoje mesto jer se, uz ove datume, obeležava i 9. maj- Dan pobede u Drugom svetskom ratu, kao i 20.oktobar – Dan oslobođenja Beograda.

Razmišljajući ovih dana o svim tim važnim datumima, dajem sebi pravo da, kroz lični primer, “progovorim” o našem odnosu prema istoriji, naciji, praznicima…

Rasla sam, živela i obrazovala se u različitim uređenjima i državama pa mi se čini da, zahvaljujući tom iskustvu, mogu da pišem o tim, za nas uvek osetljivim pitanjima.

Rođena sam u Hrvatskoj, a tamo sam sticala i prva znanja, završila osnovnu i pošla u srednju školu.

Rasla sam u “mešovitoj” sredini, ali je ta podela na Srbe i Hrvate za mene dugo bila tek nejasna misao. Sećam se jednog davnog popisa stanovništva. Vrzmajući se radoznalo oko popisivača koji nam je došao u stan, čula sam da su, na pitanje o nacionalnosti, moji roditelji odgovorili da su Srbi.

Bila sam veoma iznenađena, a onda sam, pokušavajući da složim stvari u svojoj dečjoj glavici, donela jedini mogući zaključak – ako smo mi Srbi, a živimo u Hrvatskoj, onda u Srbiji sigurno žive Hrvati. Smešim se nostalgično i pomalo čeznem za vremenom u kojem sam, dečje naivno, mogla da donesem ovakav zaključak.

Škola nije odmah rešila moje dileme, ali je otkrila veliku ljubav prema čitanju, pisanju i ponajviše, prema istoriji. Doslovno sam “gutala” sve što smo učili na časovima, istorijske čitanke i udžbenike gotovo da sam znala napamet pošto sam ih čitala po 2-3 puta na raspustima.

Sve mi je bilo zanimljivo – i praistorija, i stari Egipat, Grčka, Rimsko carstvo, mrak Srednjeg veka, krstaški ratovi, turska osvajanja… Kako sam rasla, na red je dolazila i moderna istorija – dva svetska rata i ono što se između njih dešavalo.

Jasno je da smo Drugi svetski rat opširno i temeljno izučavali, učestvovali na takmičenjima – Tito, revolucija, mir – i verovali da ništa ne može da promeni i poljulja činjenice, ali ni mitove koji su stvarani decenijama.

O Prvom svetskom ratu znali smo, međutim, mnogo manje – osnovne činjenice, povod i uzroke, raspored suprotstavljenih sila, najznačajnije bitke, ishod i posledice.

Ipak, osim u udžbenicima, Veliki rat “živeo” je u delima Miroslava Krleža, obaveznoj lektiri koja je pažljivo izučavana. Sećam se tih mračnih priča, krvi i gnoja iz Barake Pet be, ratnih strahota i dilema kroz koje su prolazili njegovi junaci, austrougarski vojnici slovenske krvi.

Sećam se i priča o kaderašima. Pripadnici tzv. Zelenog kadra bili su “hrvatski domobrani”, dezerteri iz austrougarske vojske koji su se odmetali, skrivali po šumama i pljačkali bogate trgovce i seljake. Ti moderni hajduci zadavali su glavobolju policiji i vlastima godinama posle rata, a bili su inspiracija brojnim književnim i filmskim delima.

Jasno vam je iz ovih mojih sećanja da Srbije, masovnih stradanja, Albanske golgote i slavnih pobeda srpske vojske gotovo da i nije bilo u našim udžbenicima. Verujem da ni u samoj Srbiji nije bilo mnogo drugačije, ali ovde je Veliki rat “živeo” kroz porodične priče koje su se prenosile s kolena na koleno.

Teško da je bilo porodice koja nije čuvala požutele slike predaka sa šajkačom, napravljene pred polazak u rat. Malo je onih koji među porodičnim relikvijama nisu skrivali ordenje koje su iz rata doneli preživeli ili su ga životom platili poginuli.

Albanska spomenica (čije me je ime dugo zbunjivalo) čuvala se kao najveće blago i, uprkos svemu, bila je ponos generacija koje su rasle u novoj i sasvim drugačijoj državi.

O svemu tome ja, kao dete, gotovo ništa nisam znala.

Moja porodica jeste nosila pečat rata, stradanja i ustaških zločina, ali u našim ormarima i sećanjima nije bilo Velikog rata. Tek mnogo kasnije sam saznala da su moji preci ipak bili njegov deo i da kolonisti u Vojvodinu nisu stizali samo u “osmoj ofanzivi”.

Saznala sam da imam rođake čiji su pradedovi bili Solunski dobrovoljci i kojima je u znak zahvalnosti dodeljena zemlja u Vojvodini. I danas žive u selu koje, usred ravnice, simbolično nosi ime Velebit. E baš to selo bila je jedna od stanica na našem izbegličkom putu početkom devedesetih.

Sve se promenilo tih godina, pa i kolektivna svest o prošlosti, naciji, ideologiji.

Ipak, ni ja, ni moja porodica nismo se tako brzo menjali. Nismo odjednom postali vernici, veliki Srbi, mrzitelji Tita i njegove Jugoslavije… Nismo to ni danas, ali ipak smo polako otkrivali dugo i smišljeno skrivane činjenice, istine o ličnom i kolektivnom stradanju, neku “paralelnu” istoriju o kojoj smo znali malo ili gotovo ništa.

Tokom studiranja, ali i kasnije, kada sam počela da radim kao novinar, i ja sam iznova učila istoriju. Iako sam znala da nisam kriva ja već sistem, ponekad me je bilo sramota jer sam shvatala da mi je mnogo toga “promaklo” u osnovnoj i srednjoj školi.

Tešilo me je samo to što nisam bila jedina. Svi smo, kao društvo, “obnavljali gradivo”, učili i otkrivali vlastitu istoriju. Bilo je mnogo lutanja, zabluda, nepotrebnih rasprava i neshvatljivog odugovlačenja, ali čini mi se da smo ipak konačno uspeli da nađemo meru.

Nismo se odrekli nasleđa u borbi protiv fašizma u Drugom svetskom ratu, ali vraćamo dostojanstvo ratnicima i žrtvama iz Prvog svetskog rata.

Ima još mnogo posla na tom putu, puno učenja, pokajanja i vere, ali verujem da možemo, da ćemo, poput nekih velikih nacija, ostaviti po strani podele i odati zasluženu počast svima koji su ginuli za svoj narod i slobodu.

Neka me kritikuje ko hoće, ali za mene su svi oni heroji, bez obzira na to pod čijom zastavom i uz kakve ideale su se borili. Sloboda je bila njihov cilj i ja sam im zahvalna!

Zahvalna sam i na tome što osećam pripadnost, što sam plakala na ostrvu Vido iako niko moj nije pregazio Albaniju ili ostavio kosti u Plavoj grobnici.

Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu i niko mi to više ne može oduzeti. Zato, stavljam Natalijinu ramondu na rever i čestitam praznik, i sebi i vama!

Budite ponosni jer imate mnogo razloga za to!

Srećan nam Dan primirja!!!

Izvor: RTS


Od istog autora:

Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

Đurđica Dragaš: Dosta je bilo! | Jadovno 1941.

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top