Đurđica Dragaš: Dosta je bilo!

Datum objave: petak, 28 avgusta, 2020
Objavljeno u Lika, Otadžbinski rat
Veličina slova: A- A+

Mnogo se ovih dana piše, govori i raspravlja o srpsko-hrvatskim odnosima. Od 1995. uvek je tako u avgustu!

Porodica Dragaš, početak 50-ih godina, Divoselo, Lika.

Otvore se stare rane, probude strahovi, mržnja, izgovore teške reči, a onda se strasti smire…do sledeće prilike.

Ove godine je ipak malo drugačije.

Predstavnici Srba u Hrvatskoj prvi put su prisustvovali proslavi godišnjice Oluje u Kninu. Hrvatski predsednik je na pomenu Srbima ubijenim u selu Grubori recitovao pesmu Alekse Šantića “Ostajte ovde”.

Da li se nešto zaista menja? Ima li budućnosti za srpsku manjinu u Hrvatskoj?

Ove godine, više nego ikad, razmišljam o tome…

Pitam se ko je u pravu – oni koji su se, uprkos svemu, vratili u zavičaj ili mi koji pokušavamo da “pustimo korenje” u novoj sredini. Znam da ne postoje laki odgovori na ova pitanja. Neću ni pokušavati da ih dam jer znam da je to nemoguće.

Verujem da svako od nas donosi odluke i gradi budućnost “čeprkajući” po vlastitoj prošlosti, porodičnim radostima i tragedijama pa ću to pokušati i ja. Možda će vam moja porodična priča pomoći da shvatite bar delić ove nesrećne slagalice koju i ja već skoro tri decenije pokušavam da složim i dovedem u red.

Drugi svetski rat i ustaški zločini obeležili su moju, ali i brojne druge krajiške porodice. I koliko god se trudili da živite neki drugi život, oslobođeni mržnje i te mračne prošlosti, ne možete da je izbrišete iz svog genetskog koda. Proganja vas, čeka u mraku i vreba trenutak kad ste ranjivi. Tad napada, otvara rane i hrani se tugom koju jednostavno nosite u sebi. Ta tuga, bez obzira na decenije koje su prošle i korov koji je odavno prekrio grobove i mesta užasnih stradanja, živi u mojoj porodici.

U novom zavičaju

Razmišljam često o tome koliko bi mi život bio drugačiji da se nije desilo zlo! Imala bih tetku, strica, braću, sestre, imala bih dedovinu, mesto koje zoveš zavičajem, imala bih mirise, boje, uspomene…

Ovako, moj otac je jedinac. Ne zato što su njegovi roditelji tako želeli nego zato što je rođen posle rata, kao poslednja nada da život može da se nastavi uprkos nezamislivoj tragediji. Baba i deda su u krvavom ustaškom pohodu ostali bez dvoje dece, bez roditelja, brojnih rođaka…Nekim čudom, prstom sudbine ili čime već, oboje su preživeli streljanje. Uspeli su da se odvoje od mrtve dece, ranjeni pređu kilometre kroz ličke vrleti, oporave se i nekako nastave život. Moj otac, koji se rodio 1946. bio je njihov spas. Bio je spas za moju porodicu, jedini izdanak drveta koje se gotovo osušilo.

Život se ipak, uprkos tragediji, nastavio. U zanosu pomirenja, bratstva i jedinstva i novih mogućnosti kojima su se pokušavale zalečiti rane, brojne krajiške porodice pronašle su novi dom u Vojvodini. Među kolonistima, dođošima koji su naselili prazne folksdojčerske kuće, bio je i moj deda. Pokušao je da se prilagodi, da u vojvođansku crnicu zakopa lički kamen i tugu koju je doneo sa sobom. Pokušao je, ali nije uspeo. Odrekao se kuće, plodne zemlje, boljeg života i zaborava koji mu se nudio.

Vratio se grobovima svoje dece i roditelja, mirisu šume, bistrini ličkih potoka i nebu koje nigde nije tako široko!

Njegov povratak odredio je moju i sudbinu naše porodice. Zbog te odluke, nisam se rodila u Vojvodini već u Lici, a pola veka kasnije ponovilo se zlo i mi smo ponovo bili njegovi zatočenici. Sudbina se surovo poigrala s nama. Moj otac bio je prinuđen da gradi novi život baš u onom istom selu iz kojeg se deda vratio u zavičaj. Nije ga, međutim, čekala kuća i šansa za bolji život već godine podstanarstva, najtežih poslova, neimaštine i muke.

U trenucima najvećih iskušenja, kad se razmišljalo o tome šta sutra jesti, kako kupiti zimsku jaknu i ogrev, u iznajmljenim, trošnim kućama, preispitivali smo po ko zna koji put dedinu odluku. Sanjarili smo o kući koju je vratio, a koja bi sada bila naša. Ne bismo bili izbeglice, ne bismo, krajem 20. veka, televizor i kupatilo doživljavali kao nedostižni luksuz. Imali bismo ličnu kartu, pasoš, pravo glasa. Viđali bismo društvo iz škole, okupljali se na godišnjicama mature, imali fotografije iz mladosti.

Da, sve bi verovatno bilo tako da je ostao u onom bačkom selu, ali nije…

U novom zavičaju

I, bez obzira na sve što smo preživeli, nismo ga nikad osuđivali. Shvatali smo instinktivno zašto je tako odlučio. Razumeli smo njegov bol i prihvatili život na koji nas je “osudio”. Baš kao što razumem dedu, razumem i one koji su se, posle Oluje, vratili u zavičaj. Ne zameram im ništa, ali meni je dosta!

Mojoj porodici je dosta!

Žao mi je što sestrina deca, koja rastu u onom istom bačkom selu, nikada nisu bila u Lici. Žao mi je što nemamo gde da ih odvedemo, da im pokažemo gde smo vekovima živeli i umirali, ali bezbrižni osmesi na njihovim licima govore mi ipak da sam u pravu kad kažem -dosta je bilo!!!


Od istog autora:

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top