Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

“BROJKE I SLOVA“: JOŠ JEDNA IGRA „NAŠIH“ REVIZIONISTA

Datum objave: četvrtak, 2 septembra, 2021
Veličina slova: A- A+
Ljudi sa malo svesti i savesti, koji ne pristaju na igru „brojki i slova“, bivaju proglašeni za mitomane i svađalice, koji neće ne samo da oproste, nego ni da zaborave. Infantilna NVO igra „Mir, mir, mir, niko nije kriv“ je jedini način da dođe do „pomirenja i suživota“. Žrtve su žrtve, a život teče dalje, zar ne? Zar nije najplavlje more u „lijepoj njihovoj“?

Vladimir Dimitrijević

Piše: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

GOLDŠTAJN NA TRIBINI U BEOGRADU

Godine 2019, u Beogradu je predstavljena knjiga dr Iva Goldštajna o Jasenovcu. Knjiga je, na tribini, dobila zaslužene pohvale ( ima tu šta da se pohvali, naravno ), a onda je Goldštajn počeo da priča priču kako svaka jasenovačka žrtva mora imati ime i prezime da bi bila priznata, i istakao je da, ako se bude išlo tim putem, žrtava neće biti više od sto hiljada.

Naša ugledna naučnica i književnica, Slavonka poreklom, Slavica Garonja Radovanac, koja je prisustvovala tribini, zabeležila je sledeći slučaj:“Međutim, kada se nakon izlaganja iz publike za reč javio i jedan sredovečan gospodin – navodeći da mu je majka poreklom iz sela Kusonja kod Pakraca, i da su u poznatom pogromu 13. avgusta 1942. ustaše sravnile sa zemljom ovo selo Zapadne Slavonije (163 stanovnika spalile u crkvi ili pobacale u obližnje bunare, a preciznom cifrom – 497 žitelja oterale u logore Stara Gradiška i Jasenovac), iz kojeg je njegova majka, tada 15-godišnjakinja, samo slučajem preživela, dok na desetine članova njene porodice nisu – postavio je pitanje (nakon rata su preživeli žitelji svih sela samoinicijativno počeli da prave spiskove po sećanju, po kućama, po ukrštaju podataka o nestalima) da li prof. Goldštajn zna šta je bilo sa tim spiskovima i da li su oni uključeni u tu procenu, odnosno, da li su ikada ti spiskovi stigli u neku posleratnu arhivu o Jasenovcu.“(1)

Stigli? Možda jesu, ali mi o tome ništa ne znamo. Nije znao ni Goldštajn. Ali je pokušao da se izvuče.

THE NAME OD THIS GAME: NOVI JASENOVAC UMESTO STAROG JASENOVCA

Slavica Garonja Radovanac svedoči:“Dr Goldštajn je tada napravio čudnu formulaciju „da cifre nisu važne”, sa opširnim digresijama, koje su stigle sve do sukoba devedesetih.“(1)

Iako se igra zove „Brojke i slova“, ako su brojke veće od sto hiljada ( koliko nam je dozvoljeno da imamo žrtava u Jasenovcu ), onda brojke nisu važne.

Prelazi se na slova. Piše se i štampa svašta, sve tim slovima. O ratu devedesetih, recimo.

Mic po mic, i neko napiše da nije Jasenovac Jasenovac, nego je Srebrenica Jasenovac.(2)

Tako se igra ta igra.

Homo ludens je čovek, pa to ti je.

Ala je lep ovaj svet:

Prvo kolješ,

Pa podigneš Jasenovački cvet.

Pa opet.

I opet.   

NENAVOĐENjE OSNOVNE ČINjENICE

Šta revizionisti, među kojima je i Goldštajn, ne uočavaju? Šta je „slepa mrlja“ njihovih istraživanja? Slavica Garonja Radovanac kaže:“Ivo Goldštajn nije naveo osnovnu činjenicu da je Jasenovac bio „protočni logor”, tj. koliko je stanovništva doterano, toliko je istog dana logoraša pobijeno, računa se da je 300–400 svakog dana odvoženo na Gradinu, ili čak pobijeno ispred ulaza u logor, „jer nije bilo mesta”, a vrhunac je predstavljao Božić 1942, kada je pobijeno više od hiljadu zatočenika (neki i ne ušavši u logor).“(1)

Osnovna teza svih revizionista je, pak ( opako „pak“ ) – mora se navesti ime svakog ubijenog logoraša. To od Jevreja niko ne traži: oni imaju nešto više od četiri miliona imena žrtava holokausta, ali tvrde da je ubijeno šest miliona, i ko pokuša da ospori tu cifru, završi na sudu kao revizionista. Bore se  ljudi za svoje, i to je to! Nema šale! Ozbiljna priča države Izrael i jevrejskog naroda, što se vidi i iz saopštenja Jad Vašema, sasvim nedavno objavljenog.(3)

A kod nas, ko hoće da je „ozbiljan istoričar“, odmah poriče „preveliki broj“ ubijenih Srba, i time dokazuje kako je „prosvećen“.

To je ta igra „brojki i slova“: smanjuješ broj jasenovačih žrtava, i neko pozlaćuje slova tvojih „naučnih studija“ i „konačnih rezultata istraživanja“. Čak i ako ne mariš za punotu činjenične istine, možeš postati „stručnjak za genocid“.

AKO NISI POZITIVISTA, TI SI NEGATIVAC

Ljudi sa malo svesti i savesti, koji ne pristaju na igru „brojki i slova“, bivaju proglašeni za mitomane i svađalice, koji neće ne samo da oproste, nego ni da zaborave. Infantilna NVO igra „Mir, mir, mir, niko nije kriv“ je jedini način da dođe do „pomirenja i suživota“. Žrtve su žrtve, a život teče dalje, zar ne? Zar nije najplavlje more u „lijepoj njihovoj“?

Slavica Garonja Radovanac nas ipak podseća:“Treba pročitati knjige Nikole Nikolića, Dušana Jerinića, Dane Pavlice (tek nedavno obelodanjena svedočenja i dokumenta), pa spoznati sve razmere tih stradanja srpskog naroda na teritoriji Slavonije, Potkozarja i bosanske Posavine, ali i iz čitave NDH. Po toj prostoj, ali strašnoj računici, kada se zna da su čitava sela zapadne Slavonije i bosanske Krajine na taj način zbrisana sa karte (samo posle kozaračke ofanzive stradalo je oko 80.000 njenih stanovnika, civila, koji su uglavnom završili u Jasenovcu), mogu se zamisliti razmere stradanja, koja sada „pozitivistička nauka” (nema imena, nema žrtve), i ovom knjigom uvodi kao jedinu relevantnu činjenicu i istinu. Da je reč o minimalnim razlikama, ne bi bilo sporno, ali je reč o ozbiljnom razmimoilaženju, koje se razlikuje skoro deset puta od, nažalost, realnog stanja stvari. Čovek iz publike je dodao, a i sama se s njim potpuno slažem, da je posle rata bilo dovoljno (političke) volje da se uporede spiskovi stanovnika srpskih sela po popisu iz Kraljevine Jugoslavije pre 1941, i nakon rata 1945/46, moglo je da se vidi koja su sve sela zbrisana i koliko je njihovog stanovništva nestalo u ratu.“(1)

Naravno, komunisti su uvek lagali i uvek sve prikrivali. Bilo im je potrebno „bratstvo i jedinstvo“. Plus činjenica da su Srbi pre rata bili „hegemoni“ u Jugoslaviji, tlačitelji ostalih „naroda i narodnosti“. Nisu imali pravo da, čak ni u smrti, budu Srbi. Pisali su Titovi izmećari na srpskom nadgrobnom kamenju da su u jamama i logorima sahranjene nekakve „žrtve fašističkog terora“. Ubili su ih nepoznati fašisti, svojevrsni kentauri i harpije Drugog svetskog rata, a ne prve komšije vatikanskog duha.

JASENOVAC JE, PRE SVEGA, BIO ZA SRBE

Zato Slavica Garonja Radovanac, pominjući broj ubijenih kao ozbiljnu temu s kojom nema igre, podvlači:“Da se od tog broja i polovina odnosila na ostala ustaška stratišta širom NDH, cifra stradalih samo u logoru Jasenovac višestruko bi premašila ovaj broj, koji, nažalost, protežira i nova knjiga o Jasenovcu dr Ive Goldštajna. I da se podvuče, uz čast i poštovanje za sve žrtve – Jevreje, hrvatske antifašiste i Rome – da je logor Jasenovac bio, pre svega, logor za uništenje Srba, u kojem je 95 odsto žrtava bilo iz redova srpskog naroda preko Drine, odnosno s obe strane Save i iz Srema, a u duhu doktrine o etnički čistom hrvatskom i katoličkom prostoru – geopolitici staroj više od sto pedeset godina, koja se nekažnjeno sprovodila i nakon Drugog svetskog rata, može se reći sve do kraja 20. veka.«(1)

I još se sprovodi, gospođo profesore.

Srbi nemaju pravo da saznaju punu istinu o svom stradanju.

Kao što je nisu znali ni u doba maršala Tita:“Druže Tito, maršale, naša borba takva je: naša borba zahtijeva kad se gine da se pjeva“. Ko peva, zlo ne misli.

Da i ne govorimo o tome kako, dok pevaš Titu, ne možeš da brojiš žrtve u Jasenovcu.

UZ MARŠALA TITA, JUNAČKOGA SINA, NAS NEĆE NI PAKAO SMEST`                                                                                                                                                     

A evo i recepta kako se, igrom „Brojke i slova“, dolazi na čelo Muzeja žrtava genocida u Beogradu. O tome je, svojevremeno, pisao Marinko Vučinić:“Jedan od primera kako se odnosimo prema kulturi sećanja možemo videti u načinu kako istoričar Dejan Ristić, u svom medijskom pohodu na zablude srpske istorije, interpretira „zabludu“ koja tretira Titov odnos prema Jasenovcu. U tekstu objavljenom u časopisu Nedeljnik, on navodi sledeće stavove. „Nakon velikog stradanja u Drugom svetskom ratu, narodi koji su činili Jugoslaviju su i pored nekih zverstava koja su se dogodila, odlučili da pokušaju ispočetka. Zato je bilo potrebno istaći ideju bratstva i jedinstva i oslobodilački karakter Drugog svetskog rata. Shodno tome, najpre se pristupa obeležavanju bojišta i organizovanoj javnoj memorijalizaciji ratnika. Čekalo se, jer je bilo psihološki neophodno da se savlada jedna takva trauma. Prvo da se sazna šta se zapravo događalo u logorima, a zatim i da se trauma prevlada. Da je Tito imao bilo šta protiv, u tom trenutku kada je bio najjači, ne bi dozvolio da se bilo šta radi. Država je memorijalizovala Jasenovac, država ga je i podigla i ta prva postavka bila je odlična. Prema beleškama istaknutog jugoslovenskog funkcionera Dušana Dragosavca, Tito se u Jasenovcu prvi put našao 1945. godine. Dok na tom mestu nije bilo ničega osim ruševina čije je raščišćavanje trajalo i tom prilikom je u njegovom društvu bio Ivan Stevo Krajačić. Drugi put je Tito u Jasenovcu bio između X i XI kongresa SKJ (1974-1978) kada su sa njim logor posetili Kardelj, Miloš Minić i Dragosavac.““

Pa da, tako je, drugovi i drugarice ( uključujući i našeg demitologizatora, druga – gospodina? – Ristića ): drug Tito je sve to memorijalizovao, samo što je prethodno naredio da se  građevine Jasenovca sruše. Nije on rušio, ali se ništa nije rušilo bez njegovog znanja i odobrenja, uključujući i Njegoševu kapelu na Lovćenu. Mi, za razliku od Nemaca koji su ostavili Aušvic za svedočanstvo svima, nismo sačuvali tragove najkrvavijeg logora u Evropi za vreme Drugog svetskog rata. Tu je porastao „kameni cvet“ titoističkog slavopojca – spomeničara Bogdana Bogdanovića, onog što se, u poslednjoj deceniji 20. veka, zalagao za demokratizaciju Srbije putem NATO bombi.

ZATUCAN SI JER SI PRAVOSLAVAC: ZNA ISTINU DUŠAN DRAGOSAVAC

Marinko Vučinić, opet, i opet krajnje logično:“Neminovno se postavlja pitanje da li mi još uvek čekamo da se savlada jedna takva trauma, kako navodi Dejan Ristić, ili treba da poklonimo naše poverenje beleškama ili verujemo na reč jugoslovenskim funkcionerima Dušanu Dragosavcu, Stevi Krajačiću, Milošu Miniću i Edvardu Kardelju? Interesantno bi bilo da nam Dejan Ristić pruži neki konkretniji dokaz o posetama Josipa Broza Jasenovcu, jer je opšte poznato da je svaki njegov korak bio pomno beležen, dokumentovan i objavljivan. Za naš odnos prema Jasenovcu mnogo je važniji stav Ivana Miladinovića: „U toj projektovanoj slici o stratištu provejavala je tvrdnja da Tito nije znao za njegovo postojanje. U mnoštvu dokumenata otkrivenih poslednjih godina, posebnu pažnju privlači njegov izveštaj Kominterni od 4. aprila 1942. godine, pronađen u moskovskom arhivu, da se najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj nalazi u Jasenovcu. Vođa partizana javlja da je „dželat Pavelić u ovaj logor bacio više od 10.000 najboljih sinova Hrvatske“. Nijednom rečju ne spominje da je u Jasenovcu zatočeno najviše Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine.““(4)

Dakle, ko hoće da dođe na čelo Muzeja žrtava genocida u  Beogradu, treba da udari po „srpskim istorijskim mitovima“, i da tvrdi kako je Tito posećivao Jasenovac, makar i tajno, kako časnom pionirskom rečju svedoče njegovi saradnici ( jer PIONIR znači „Pošten-Iskren-Odan-Napredan-Istrajan-Radan“), među kojima je i najistinitiji od svih svedoka, Dušan Dragosavac.

Tako se kreće ka „istini i pomirenju“. Tako se pobedi u revizionističkoj igri zvanoj „brojke i slova“.

SVIM REVIZIONISTIMA NA UVID, DA NE MISLE KAKO ĆE KRIVOTVORINA ZVANA „BROJKE I SLOVA“ LAKO PROĆI MEĐU SRBIMA

Donosimo dva dokumenta iz knjige episkopa Atanasija Jevtića, „Velikomučenički Jasenovac posle Jasenovca“, čisto da se zna da ozbiljni Srbi neće da igraju igru zvanu „Brojke i slova“.

Ko je i zašto odlučio da se 1946-47. zatiru tragovi logora Jasenovac?                                              

Predlažem, da istraživači pokušaju pronaći odgovor na nejasnoće:

1. Zašto, gdje i tko je odlučio da se 1946. i tokom 1947. godine preduzmu mjere zatiranja traga bivšeg KCL „Jasenovac“? Spomenuo bih da je logorski zid bio u 70-80 % svoje dužine čitav. Da su zidine stražarnica, tj. osmatračnica bile samo djelomično urušene. Da je tzv. ciglanska peć Ringof, preuređena za krematorij, bila dostupna i prohodna za sve do 1950. godine. Da su zidine električne centrale, stolarije, lančare i pilane mogle biti vrlo uspješno konzervirane i sačuvana. Da je drvena platforma zvana Granik iznad rijeke Save, za ubijanje i bacanje žrtava u Savu, urušena 1948. godine. Žičana ograda i poljski bunkeri iz kruga osiguranja Jasenovca i bivšeg logora postojali su na dan oslobođenja mjesta Jasenovac (2. V 1945). U naselju Jasenovac, Sokolski dom, vlasništvo srpske ratarske omladine, oslobodioci su zatekli čitavog. Tek po dolasku jedinica na naredne vojne zadatke, dom je do temelja izgorio. Slično je bilo i sa još nekim objektima javnog značaja.

2. Negdje i netko je odlučio da se Jasenovčanima i Srbima i Hrvatima ponudi raseljavanje i da se napusti Jasenovac. Da se sve poruši, zasadi šuma i na sve zaboravi. Stav Jasenovčana je bio, da ostanu odakle su i ponikli. Prekor i poruka Jasenovčanima od Andrije Hebranga bila je: …“ekonomska bijeda će vas raseliti“. Uzgred da napomenem da je Jasenovac prije II svjetskog rata imao oko 600 radnih mjesta, a većina je bila   industrijskim pogonima u Jasenovcu. Jasenovac u poratnim godinama tone. Već godinama je evidentno nestajanje reproduktivne generacije. Ovaj problem zaslužio bi da se izuči sa sociološko-ekonomskog aspekta. Jasenovac i Jasenovčani su ipak kažnjeni.

Radovan Trivunčić (u referatu na Okruglom stolu Jasenovac, 14. i 15. novembra, 1986.  V. Dedijer, Vatikan i Jasenovac, Beograd, 1987, str. 675)(5)

Falsifikovanje istine o broju žrtava u Jasenovcu

Jedini od petnaest članova porodice preživeo sam strahote Jasenovca i Stare Gradiške. Javljam se povodom članka novinara Stevana Zeca, objavljenog u „Politici“ od 15. novembra (1989) i televizijske emisije „Porota“ (TV Beograd, 13. XI 1989), posvećene raspravi o žrtvama genocida, u kojoj su učestvovali pojedini kvaziistoričari od čijih izjava mi se kosa dizala na glavi. U ime istine i ljudskog dostojanstva šaljem ovaj prilog kao dokaz o tragediji i masakru mojih bližnjih i daljnih. Ja sam jedini živi svedok masakra koji je učinjen nad našom petnaestočlanom porodicom koja je pobijena i pomrla u logorima Jasenovac i Stara Gradiška. U ova dva ustaška logora stradalo je na hiljade žena, dece i ljudi, koji se vode kao nestali jer jednostavno nema preživelih članova porodice koji bi posvedočili da su ubijeni. Mislim da pojedinci hoće da umanje broj žrtava da bi smanjili broj ubica.

Rođen sam 1930, godine u selu Donje Vodičevo kod Bosanskog Novog, od oca Nikole i majke Mare. Navodim imena članova moje porodice koji su ubijeni u Jasenovcu i Staroj Gradiški. U Jasenovcu su ubijeni Nikola i Ljuban Tomić. U Gradiški su pobijeni sledeći članovi porodice Tomić: Mara, Radojka, Rosa, Dušanka, Dragica, Božo, Ljubo, Jelena, Zorka, Draginja (i njena majka čije ime ne znam), kao i Danica Škoro. Svi su bili iz Donjeg Vodičeva. O ostalim strahotama koje sam video u logoru ne mogu da pišem.

Da ja nisam preživeo svi ovi moji bližnji i daljnji vodili bi se kao nestali, ali ne u Jasenovcu i Gradiški. Neposredno posle rata, u mojoj rođenoj opštini morao sam uz pomoć dva svedoka da dokazujem da sam ja – ja.

Dušan Tomić, Zadar („Politika“ od 27. XI 1989)(5)

Autor: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

 

Uputnice ( 1.9.2021. godine )                                                

1.https://www.politika.rs/scc/clanak/427624/Pogledi/Koliko-je-bilo-zrtava-u-Jasenovcu#!

2.https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2020&mm=04&dd=22&nav_category=167&nav_id=1677491

3.https://www.politika.rs/scc/clanak/486260/Zvanicni-stav-Centra-Jad-Vasem-o-tekstu-u-Dzeruzalem-postu

4.http://www.nspm.rs/politicki-zivot/jasenovac-i-nasa-kultura-secanja.html

5. http://www.rastko.rs/cms/files/books/4972107448986.pdf

————-

Izvor: ISKRA

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top