Kroz Palanku sa dečačkim pogledom i osmehom na licu

Datum objave: sreda, 8 juna, 2016
Objavljeno u Nemanja Dević
Veličina slova: A- A+
Nemanja Dević
Nemanja Dević

Kao da je kralj lično sa mnom prošetao palanačkim ulicama, prvi put posle 1941.

Piše Nemanja Dević

Danas sam na dar dobio portret kralja Petra II Karađorđevića.

Najpre s ponosom javno istican, pa skrivan na najskrovitijim mestima, oličavao je sudbinu najoklevetanijeg srpskog (i jugoslovenskog) monarha. Siroče od svoje 11 godine, postao je kralj sa 17,5 i kao takav nedorastao svetskoj oluji u kojoj se našao. U izbeglištvu, bio je tek oruđe u rukama moćnih i potom zauvek proteran iz zemlje, da se u nju više nikada ne vrati. Taj blagi čovek zlohude sudbine prerano je i oboleo, pokušavajući bezuspešno da okupi razjedinjene Srbe u emigraciji. Kod njega je sve veliko i važno došlo prerano: postao je otac sa 22 godine, memoare je napisao sa 30, a preminuo je sa 47. Počivao je u tuđini, u Americi, sve do pre neku godinu, kada je konačno sahranjen na svom voljenom Oplencu. Unuk Petra I Oslobodioca i sin Aleksandra Ujedinitelja, on je zauvek sačuvavši svoj dečački pogled i osmeh ostao – kralj Petar Mladi.

Kralj Petar II Karađorđević
Kralj Petar II Karađorđević

Ovaj njegov portret bio je u vlasništvu uglednog dr Milivoja Vasića (1894-1976), seljačkog sina iz loze koja je bila po srodstvu bliska Karađorđevoj, nekadašnjeg lekara koji se školovao u Francuskoj, potom osnivao najsavremeniju kliniku u gradiću na Jasenici (koju je projektovao čuveni Korunović kao umanjenu repliku dvorca Mali Trijanon u Versaju), ali i sportsko i Sokolsko društvo u našem malom mestu. Kao predsednik ovog društva pokrenuo je i izgradnju Sokolane u Palanci, bio dugogodišnji širokogrudi dobrotvor crkve i raznih humanitarnih udruženja, a u Drugom svetskom ratu osnivač zdravstvene službe i spasilac mnogih vojnika (sa lažnim dijagnozama) koji su izbegli nemačko ropstvo…

U to vreme, dr Vasić postaje i saradnik Ravnogorskog pokreta i radi toga će 1944. nekoliko meseci provesti kao nemački sužanj na Banjici. Naravno, kao takvom, imovina mu je posle rata konfiskovana i nacionalizovana, a od nekadašnje zamisli da izgradi “Manji Trijanon” u Palanci ostali su samo nedosanjani snovi. Komunisti su njegovu zamisao pretvorili u arhitektonsko ruglo. Jedinac mu, takođe lekar, preminuo je mlad. Ipak, stari doktor Vasić i poslednje je dane proveo podignute glave, iako je tada već bio građanin drugog reda.

Stari doktor je sliku kralja, čiji povratak nikada nije dočekao, skrivao na nekom skrovitom, samo sebi znanom mestu. Ali ga iz rama i stakla nije vadio. Ostala je sačuvana do danas, i evo, u njoj se ogleda moja polica sa knjigama i opanci, sve dok za koji dan u radnoj sobi ne zauzme posebno mesto. Zacelo, došla je čudesnom putanjom do ruku onoga koji će je čuvati i ceniti bar približno kao pokojni, veliki dr Vasić.

Dok sam je danas, dimenzija otprilike 50×30, nezgrapno nosio kroz centralnu varošku džadu, i to ispred sebe, poput ikone koja se nosi na litiji, nema čoveka, znanog mi i neznanog, koji nije zastao, okrenuo se, zagledao se i upitao me o portretu.

“Je l to naš kralj?”, pitao me crnomanjasti brka već na početku ulice.

Isto to pitala me je niže i neznana lokalna poslastičarka. Sa pogledom punim poštovanja, i nekom čudnom ozbiljnošću čak, pogledom “nas” je ispratio i pijani Pera koji je sedeo na stepeniku bircuza i do tad ispijao pivo iz flaše.

Mnogo njih se zaustavilo samo na ljubopitljivom pogledu i osmehu, na koji sam isto tako osmehom uzvraćao. Kao da je kralj lično sa mnom prošetao palanačkim ulicama, prvi put posle 1941.

Za mnom potom trčahu i dva radoznala dečaka, i ja zaista osetih kao da smo na litiji, pogotovo kad mi u prometnijem delu ulice počeše da sviraju i ablenduju poneki za volanom… Ni sanjao nisam da će ljudi prepoznati, a kamoli ovako pozdravljati kraljev portret, koji nam se svima namah učinio kao ikona.

Najzad, kod Doma zdravlja, dotuče me čikica koji je prosto zevnuo kad je video “koga” to nosim u rukama, i u znak poštovanja bez ijedne reči samo skinuo kapu… I tako bezmalo sve do moje kuće u Zlatiborskoj. Tek poneko kiselo lice, i moja baba koju nije oduševilo “šta” sam joj doneo u kuću, valjda sa još onim strahom koji je UDB-A saterivala u kosti…

U daljini je grmelo, ali kiša još dugo nije zamenila uporno blešteće sunce.

Još jedan običan dan u Palanci…

 

Vezane vijesti:

Nemanja Dević: Zbog dobrih ljudi i Sunce sija | Jadovno 1941.

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top