Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Nikola Milovančev: SLUČAJ LISTA DžERUZALEM POST

Datum objave: nedelja, 5 septembra, 2021
Veličina slova: A- A+
Besramna manipulacija i tendenciozno skrivanje činjenica
Snimak ekrana; FOTO: PEČAT

Povodom agresivnih i dobro organizovanih pokušaja da se umanji broj žrtava u logoru Jasenovac, ekskluzivno objavljujemo javnosti malo poznate činjenice – izveštaje stručnjaka koji su radili na rasvetljavanju istine o stradalima u ovom zloglasnom logoru, ali i na drugim područjima NDH.

Nikola Milovančev: FOTO: Jadovno 1941.

Minulih godina svedoci smo intenziviranja besramnih pokušaja da se umanji broj žrtava Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, posebno žrtava u logoru Jasenovac, kao najvećem stratištu na području nekadašnje jugoslovenske države. U avgustu ove godine su oglašavanja tim povodom prevršila svaku meru.
Nije na nama da se bavimo pitanjem da li uopšte postoji autor, ili ko je inspirator, članka koji je objavljen a zatim povučen sa internet strane vrlo uglednog lista Džeruzalem post.

Žalosno je, da je takav slučaj nipodaštavanja žrtava, kojim se broj postradalih jasenovačkih mučenika smanjuje na 3.000 – 4.000, u skladu sa falsifikatima neoustaških revizionista, objavljen u prijateljskom Izraelu. Posebno ako znamo, da je jedan istoričar, nekadašnji načelnik Vojnog arhiva u Beogradu Antun Miletić, imenom i prezimenom popisao 14.694 Jevreja koji su u logoru Jasenovac nastradali. Taj istoričar, koji je objavio desetak knjiga sa preko 5.500 strana dokumenata, sam je popisao imenom i prezimenom preko 82.000 žrtava logora Jasenovac, dokazavši smrt još 64.493 drugih žrtava. Nažalost, osim rada pukovnika A. Miletića i od njega prebrojanih više od 146.000 žrtava, svi drugi istoričari su u proteklih 75 godina mnogo manje učinili na identifikaciji stradalnika.

REAKCIJE DEJANA RISTIĆA I „DžERUZALEM POSTA“

Pozitivno je što je na tekst nepostojećeg autora „Goldmana“ odmah reagovao direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu g. Dejan Ristić. Manje pozitivan je način na koji je g. Ristić reagovao, odnosno nepotpunost podataka koje je izneo. On u svom izlaganju govori o „bezmalo 90.000“ utvrđenih jasenovačkih žrtava.

Ako je približno toliki broj, pre više decenija, imenom i prezimenom utvrdio sam istoričar Antun Miletić (i objavio u knjizi „Ubijeni u koncentracionom logoru Jasenovac“, 2011. godine), postavlja se pitanje: koliko su žrtava „bezmalo“ popisali svi drugi istoričari u 29 godina postojanja Muzeja žrtava genocida u Beogradu? Prepisali 82.000 imena od Miletića i došli do „bezmalo 90.000“!

Možda, više od članka fantoma Goldmana, može da nas ražalosti izvinjenje, koje je taj list objavio 22. avgusta. Mislim tu na ovu rečenicu: „Milioni ljudi umrli su od ruke nacista i njihovih kolaboracionista tokom Drugog svetskog rata, ali – izuzev Jevreja i Roma – nisu bili žrtve genocidne namere“. Zar je moguće da niko u uredništvu „Džeruzalem posta“ ne zna, da su više od dva miliona Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) bili žrtve genocidne namere?

Podsetićemo na reči ustaškog ideologa i ministra Mile Budaka iz govora jula 1941. godine: „Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate“ (Viktor Novak, Magnum Crimen, Beograd 1986, str. 605). Zar ovo nije genocidna namera? Ili je potrebno citirati i reči Viktora Gutića na zboru u Sanskom Mostu, maja 1941: „Srbi neka se ne nadaju ničemu, i za njih je najbolje neka se isele, neka ih nestane iz naših krajeva…“ (list „Hrvatska Krajina“, Banja Luka 30. maj 1941. – cit. po Viktoru Novaku, isto, str. 608).

Kome ni to nije dovoljno, može da se posluži barem sa dva citata iz članka dr Iva Goldštajna, koji je pod naslovom „Tek je svaki peti Židov u NDH dočekao 1945.“, objavljen u zagrebačkom Večernjem listu od 3. septembra 2018. Citiram prof. Goldštajna: „Ustaški je pokret u osnovi bio antisrpski i od svoga je osnutka 1932/1933. širio mržnju uglavnom protiv Srba… Slijedeći primjer nacista od kojih su često primali instrukcije, ustaše su svojim planovima za ubijanje Srba dodali i još oštrije mjere protiv Židova…“

Genocidna namera protiv Srba – to je notorna činjenica – postoji u ustaškom pokretu od početka, od 1932.
Verovatno bi „Džeruzalem post“ trebao da se još jednom izvini – ovaj put zbog neistine u svom izvinjenju od 22. avgusta; ne samo da je genocidna namera prema Srbima u NDH postojala, već je ona bila kreirana pre postojanja iste takve namere prema Jevrejima i Romima u NDH!

NAŠA NEČINjENjA

Naravno, ne možemo kriviti druge za vlastita nečinjenja. Na Srbiji i Srpskoj je da obave popis žrtava iz ratova 1941-1945. i 1991-1995. Primer Slovenije, koja je, pre samo petnaestak godina, političkom voljom obezbedila sredstva za rad istoričarima, pokazuje da je to još moguće. A rezultati u Sloveniji su zapanjujući: umesto broja od 40.000 žrtava obuhvaćenih krnjim saveznim popisom žrtava Jugoslavije iz 1966, došlo se poimenično na preko 99.000 žrtava, dva i po puta više.

Nesumnjivo bi čak i veće odstupanje bilo kod srpskih žrtava odnosno kod ukupnog broja žrtava Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, kojim je, po krnjem popisu iz šezdesetih godina prošlog veka, bilo obuhvaćeno 657.000 stradalih. Tada bi nestale i brojne dileme oko broja jasenovačkih žrtava. Podsetićemo samo D. Ristića i I. Goldštajna, kao i širu javnost, da je vrhunski hrvatski statističar dr Jakov Gelo, u svom doktorskom radu „Demografske promjene u Hrvatskoj“, zapisao o broju žrtava: „samo Jasenovac preko 700.000… S. Gradiška 75.000“ (Zagreb, 1987, str. 153).

A J Gelo je zatim, u nezavisnoj Hrvatskoj, postao direktor Državnog zavoda za statistiku. Ne zaboravimo: kosti jasenovačkih mučenika se rasprostiru na površini od 210 kvadratnih kilometara!

Osnove za istraživanje postoje, i veoma su solidne. Možda bi, za početak, mogli krenuti od jedne napomene A. Miletića u intervjuu, koji je objavila „Politika“ 19. avgusta 1991. („Istorija nikada neće oprostiti Titu što se nije poklonio jasenovačkim žrtvama“): da se pronađe kartoteka koju spominje Državna komisija za utvrđivanje ratnih zločina iz 1945, u izveštaju broj 16.093. Kartoteka ubijenih, nestalih i interniranih Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, koja je tada postojala.

Izjavi dr Marije Elizabete Miletić nije potreban opširniji dodatan komentar. Sama po sebi, ona razotkriva činjenicu da rukovodstvu Jugoslavije posle Drugog svetskog rata nije bilo stalo do otkrivanja punog opsega monstruoznih zločina počinjenih u Jasenovcu u vreme NDH, od leta 1941. do maja 1945. godine. Time su u mnogo čemu potvrđeni navodi, koje je izneo dugogodišnji načelnik Vojnog arhiva u Beogradu, vojni istoričar Antun Miletić, u dva intervjua, u „Politici“ od 18. i od 19. avgusta 1991. („Raselov sud o ustaškom genocidu“ i „Istorija nikada neće oprostiti Titu što se nije poklonio jasenovačkim žrtvama“).

STRAVIČNI REZULTATI ISTRAŽIVANjA

Činjenica je da su kosti jasenovačkih žrtava razasute na površini od 210 kvadratnih kilometara. A po istraživanjima dr Vide Brodar i drugih članova Komisije 1964, na području jasenovačkog logora, na mestima intenzivnog pokapanja su rezultati bili stravični. Samo u jednoj sondi, prosečno je nađeno 22 ubijenih ljudi na jednom kubičnom metru (Izveštaj od 27. juna 1964, str. 15).

Na simpozijumu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti je, na naučnom skupu „Metodološki problemi utvrđivanja gubitaka stanovništva u I i II svetskom ratu“, 21. juna 1985, završno izlaganje podneo Vladimir Dedijer. Tom prilikom, on je spomenuo i jednog časnog Hrvata, dr Nikolu Nikolića. Čoveka koji se nije savijao po vetru, pa je bio zatvaran i u Kraljevini Jugoslaviji, i od ustaša u Jasenovcu, a i posle rata je od lekara partizanskog saniteta došao i u Brozov zatvor.

Dedijer je tada naveo: već krajem 1944, Nikola Nikolić je izradio elaborat kako posle rata treba konzervirati logor u Jasenovcu. On je svoj elaborat predao Rodoljubu Čolakoviću, tadašnjem ministru za Bosnu i Hercegovinu u Titovoj vladi. Čolaković je obazrivo odgovorio da je to pitanje iznad njegovih kompetencija i poslao Nikolićev elaborat na „nadležno mesto“. Posle nekoliko meseci, Čolaković je saopštio dr Nikoli Nikoliću da od elaborata o konzerviranju logora Jasenovac neće biti ništa. Kao razlog je navedeno „da se neće dozvoliti vaspitavanje dece na ustaškim zločinima“. Ovo je Vladimiru Dedijeru ispričao dr Đuro Mešterović, Nikolićev kolega i ratni šef partizanskog saniteta, kojem se Nikolić požalio (navodi po: Vladimir Dedijer, Vatikan i Jasenovac, Beograd 1987, str. 667).

Upravo se setih: 1975. ili 1976. godine smo jednom o tome pričali pred našim Pravnim fakultetom u Zagrebu, moj drug iz studentske organizacije Miroslav Lazanski i ja. I reče mi Miroslav sa gorčinom, kako je njegov otac, 3-4 godine posle rata, bio prisutan kada su rušene barake u Jasenovcu, da bi se uništili ostaci logora.
Mnogo toga nam je već tada, kao studentima, bilo sasvim jasno. Možda se to iz Beograda baš i nije najbolje videlo, ali iz Zagreba jeste.

Istraživanja u Jasenovcu

Uspomene sestre Dr Vide Brodar

Dr Vida Brodar (Maribor, 1925 – Ljubljana, 2014.)

U Arhivu Jugoslavije nalazi se izjava, koju je juna 2020. napisala dr Marija Elizabeta Miletić, sestra slovenačkog antropologa dr. Vide Brodar, koja je 1964. vodila istraživanja na mestu jasenovačkog logora. Autorica zapisa bila je supruga pok. beogradskog advokata i pravoslavnog publiciste Milana Miletića, a podstaknuta istorijskim falsifikatima, kojima se umanjuju stradanja u logoru Jasenovac, odlučila se da napiše sećanje na sestru i na njeno istraživanje u Jasenovcu 1964.

Tekst donosimo u celini, u prevodu na srpski jezik:
„Moja pokojna sestra, dr Vida Brodar (1925-2014), nekoliko godina pre smrti mi je predala na čuvanje svoj originalni istraživački rad „Rezultati antropoloških istraživanja logora u Jasenovcu“ (15 stranica, tekst je na srpskom) iz 1964. godine, i original svog istraživačkog rada „Izveštaj ekipe antropologa o nalazima pri iskopavanju grobnica na Gradini kod Jasenovca“ (25 stranica), sastavljen u Jasenovcu 27. juna 1964. Kao antropolog i stručni saradnik na Institutu za biologiju pri Filozofskom fakultetu Univerziteta u Ljubljani, bila je nosilac gore navedenog istraživanja, a članovi istraživačkog tima su bili još dvojica antropologa, iz Novog Sada i Ljubljane; učestvovao je još jedan profesor iz Sarajeva.

Sestra je dobila zadatak na svom radnom mestu, ali su detalji i zahtevi porudžbine i poručilaca ostali uglavnom u tajnosti, pošto su istraživanje zatražili najviši organi Jugoslavije i da o ​​tome nije poželjno govoriti. Stoga moja sestra do svoje smrti nikada nije dala nikakvu javnu izjavu i uvek je odbijala da razgovara sa novinarima, iako nije bilo neposrednih pretnji ili zabrana. U vezi sa ovim je osećala određenu nelagodu, možda čak i strah.

Prvo istraživanje – iskopavanje i sondiranje nekih masovnih grobnica 1964. godine bilo je pilotsko, a prema dobijenim rezultatima trebalo bi se nastaviti na drugim poznatim i obeleženim grobnicama. Do nastavka iskopavanja nikada nije došlo, a rezultati datog istraživanja brzo su utihnuli. Sestra nikada nije dobila nikakvu povratnu informaciju o upotrebljivosti sprovedenog istraživanja, iako je godinama, pa i decenijama, čekala nastavak istraživanja.

Sestra mi je rekla da su se pored grobnica koje su istraživači pilotski „otvorili“ u okolini Jasenovca i Gradine, u blizini nalazile i mnoge obeležene masovne grobnice, koje su trebali kasnije da istraže. Okolni stanovnici su ih još upozorili i pokazali im još mnoge, potpuno neobeležene grobnice, koje su se u to vreme još uvek mogle prepoznati po oblicima i udubljenjima u zemljištu, uprkos tome što su bila zarasla u useve. Sestra je rekla da je na nekim grobnicama narastao hren veličine podlaktice kakav nikada još u životu nije videla. Ovaj hren je otkupljivala Podravka iz Koprivnice za preradu – zato moja sestra u životu nikada više nije kupila nijedan Podravkin proizvod!

Sestra je celog svog života bila opterećena Jasenovcem, ne samo zbog stravičnih nalaza ili težine samih radova na iskopavanju, već prvenstveno zbog nedostatka bilo kakvog zvaničnog delovanja u vezi sa ovim masovnim pokoljima. Ne samo da žrtve nisu prebrojane, niti je procenjen broj žrtava u obeleženim grobnicama, nego ni sve grobnice nisu bile označene kao takve. Već tada – 1964. godine – sve je ukazivalo na nameru najviših vlasti Jugoslavije da se ratni zločini prikriju i zaborave, te da se nedužnim žrtvama uskrate dostojna sahrana i spomen. Moju sestru je posebno bolela činjenica da je među žrtvama bilo mnogo žena i dece. U terenskim istraživanjima 1964. godine je ustanovila da mnogo ljudi uopšte nije ni dospelo u logor u Jasenovcu, jer je puno žrtava pogubljeno odmah po dolasku transporta i sahranjeno u masovnim grobnicama u okolini Jasenovca.

Kada su 80-ih i 90-ih godina prošlog veka počele da se pojavljuju procene koje su broj ubijenih u logoru Jasenovac i u njegovoj okolini smanjivale na 40.000 do 80.000 lica, moja sestra, dr Vida Brodar, ove je ocene prihvatila sa ogorčenjem. Ona ih je doživljavala kao namerno smanjivanje i prikrivanje stvarnih razmera zločina, jer je smatrala da je stvarni broj žrtava mnogostruko veći.

Naša porodica Semenič iz Maribora poznaje osećanje bola zbog palog srodnika – vojnika iz Prvog svetskog rata, čiji grob nije bio poznat. Tražili smo ga osamdeset godina (tri naraštaja!), otkrivši na kraju da je pao u Galiciji i sahranjen u Helmu (Poljska), gde i danas stoji njegov grob. Tek tada smo osetili olakšanje i izvesno zadovoljstvo radi spoznaje da leži u sopstvenom grobu, u osveštanoj zemlji sa svojim imenom na spomeniku.

Ova lična porodična tuga motivisala je moju sestru da mi ostavi svoj primerak antropološkog istraživanja u Jasenovcu, nadajući se da će nekoga možda podstaći na dalje delovanje. Ne sa namerom da se nalazi istraživanja zloupotrebljavaju u mogućim političkim ili nacionalističkim sukobima, već isključivo zarad nevinih žrtava i njihove rodbine, koji i nakon svih ovih godina prisilnog zaborava zaslužuju svoj pokoj i spomen“.

Izvor: PEČAT


Više od istog autora:

Kolumnisti – Prijatelji: Nikola Milovančev

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top