Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Žarko Vidović, SMRT NIJE NAŠA BRIGA

Datum objave: sreda, 1 septembra, 2021
Veličina slova: A- A+
Istorija je odgovor čovekov na izazov vremena koje nas osuđuju na smrt, svakog od nas, i događajima koji se smenjuju kroz vreme. Međutim, bez obzira na to, čovek je iznad svega toga i čuva kontinuitet. U Srba se to zove zavet.
Žarko Vidović (1921 – 2016.)

TO NIJE MOJA BRIGA

Mi smo pre rata u Kraljevini Jugoslaviji bili vaspitavani, u veronauci naročito, da ne vodimo računa o smrti jer to nije naša briga. To se ne tiče nas, o tome rešava druga sila o kojoj mi pojma nemamo, prema tome uzalud trošmo energiju i vreme na brigu. Ja sam taj savet ne prihvatio, nego sam ga se držao čak i u logoru koncentracionom i to me je izvuklo. To što nisam osećao strah šta će biti. Nije mi bilo svejedno, ali sam mislio: paa, nije to moja briga…

SLOBODA I ISTORIJA

Pitanje: U čemu je tajna istorije?

Mi smo posle rata imali obavezan udžbenik „Istorija SKPb“, četvrta glava, na filozofiji, predavao je profesor Nedeljković… Rekli su da istorija ima zakone: povećanje proizvodnje, što je veća proizvodnja… što se više… itd. … to je veći standard i bliži se besklasno društvo i druge gluposti o istoriji….

Međutim, istorija nije to… Progres je očigledan u tehnici, ali istorijom se ne zove taj progres, nego kontinuitet, ono što uprkos progresu ostaje u čoveku stalno. To što u čoveku ostaje stalno i čime je on nezavisan o tom progresu, čime je on iznad i izvan progresa, to se zove istorijska svest.

To znači: čovek je nezavisan u svojim postupcima i svojim rečima, nije uslovljen, on ne mora da kaže što uslovi diktiraju, čovek nije biće određeno društvom, nego slobodno biće koje misli šta hoće, koje može da se postavi prema tom progresu, da ne prima i tako dalje… i taj kontinuitet od Hrista naovamo, to je istorija. Istorija je odgovor čovekov na izazov vremena koje nas osuđuju na smrt, svakog od nas, i događajima koji se smenjuju kroz vreme. Međutim, bez obzira na to, čovek je iznad svega toga i čuva kontinuitet. U Srba se to zove zavet. Čuvajući taj kontinuitet, tu neprekidnost, on i dalje može da postupa bez obzira na tehničke uslove u kojima živi, da postupa kako hoće. Jer čovek je slobodan. Vi znate, Dostojevski je pisao Veliki Inkvizitor, Braća Karamazovi, u kojima Veliki Inkvizitor tvrdi da čovek nije slobodan nego uslovljen tehnikom, a Hristos kaže: Slobodan je, i on brani ljudsku slobodu. Dakle to je nauka o slobodi…

HRIŠĆANSTVO OSVEŠĆUJE ČOVEKA

Hrišćanstvo ne preobražava čoveka, nego ga osvešćuje. Jer kako je rečno, Bog je stvorio čoveka slobodnim da on postupa kako on odluči, a ne kako mu uslovi diktiraju. Čovek je toliko slobodan da može zaista da odluči kako da se ponaša i u ratu, i u miru… mi smo gledali pred strenjanje, pred vešanje, kako se čovek mirno ponaša, i apsolutno nema straha, on je jači od straha, on je jači od straha od smrti, on se ne boji batina, njega ne možete kupiti, on se ne prodaje, on govori kako je odlučio, on je veran zakletvi, on vrši zakletvu, drži reč …. jer apsolutno nema tih uslova koji ga mogu naterati da se pozove na te uslove pa kaže: „Morao sam da izdam…“ i tako… Ne!

Pitanje: To je i Patrijarh Pavle govorio, je l’ tako? Govorio je da vreme ne sme da bude izgovor da budemo neljudi.

Tako je. Govorio je. Jer mi odlučujemo isto onako kao Sveti Sava. Mi nemamo ništa manju moć od Svetog Save. Niko od nas, ali niko. Druga je stvar da li je neko svestan te moći. Da li se boji teškoća, bolova i svega čemu može da bude izložen, nestašice i zato se kaže u hrišćanstvu: vi morate prvo da savladate strasti. Među tim strastima strah od smrti je prvi. I kad Hristos kaže: „Mir vam“, apostolima, on njih opominje da su jači nego strah od smrti, nisu oni jači od smrti, ali su jači od straha, razumete, drugim rečima čovekovo dostojanstvo, sloboda je bezuslovna, druga je stvar da li je čovek u stanju da nosi teškoće i odgovornost tog dostojanstva, jer sloboda je istovremeno i ljudska odgovornost upravo zato što je čovek slobodan da čini i govori šta hoće.

Ako je meni palo na pamet… recimo da me mlate sada… i da kažem, da vas izdam za nešto, ja ću vas izdati ne zato što dobijam batine pa me bole, nego zato što sam odlučio da izdam, to znači da popustim pred batinama. Ja odlučio! To je to. Vidite zato se kaže u molitvi Oče naš, kaže.. da nas izbavi od iskušenja Bog, kako bih ja bio svestan svoje slobode, da se ponašam i govorim po svojoj odluci, a ne kako me teraju ili kako me potplaćuju, kako me korumpiraju i ta snaga čovekove slobode je moralna snaga, moral je apsolutno iznad politike, pa i danas kad bi ga bilo, sigurno bi se to pokazalo, ali mi danas živimo u sistemu korupcije, koji smo prihvatili kao sistem, u ovome da kažem kriminalizmu-kapitalizmu. I to ne može nijedna stranka da nas spasi, nijedan vođa stranke, niko od njih nema toliko morala da se suprotstavi, jer mu je potrebna korupcija bar da kupi vodeća mesta za svog direktora koji će pola plate dati njemu, a pola sebi, a plata će biti ogromna… vi znate šta je korupcija…to jest, vi osećate, pošto se žrtve….

OSEĆANjE

Vera nije osećanje slobode, vera je osećanje… jedina pojava nad kojom mi nemamo vlast jeste osećanje. Mi imamo vlast nad sobom šta ćemo učiniti, i šta ćemo reći, šta ćemo prećutati ili čak slagati, o tome mi odlučujemo. Ali šta ćemo osećati, mi nemamo moć da o tome odlučujemo. Zbog toga se osećanje naziva spontanošću, ono nije slobodno. Ono je dato kao dar. Kako? E to je tajna koju nikakva psihologija ne može da reši, pa ni psihoideolozi koji se kod vas često javljaju kao sagovornici, priznaće vam da nemaju ni oni nikakvu moć nad osećanjima. Prema tome to nije za njih.

OSEĆANjA SU DAR

Onaj Augustin, zapadni teolog, prvi, on govori o izabranim ljudima unapred za spasenje. Međutim, ne! Svaki čovek je sposoban da se opredeli za onoga koji očekuje taj dar. A jedan je uslov: to je da budem svestan svoje slobode, i svoje odgovornosti. Vi se svesni svoje odgovornosti kad se ispovedate. Vi ste svesni da vas niko nije naterao na greh, čak ni onaj ko vas je terao i pod čijom ste batinom, ili parama, popustili. On je kriv takođe. Ali i vi ste krivi što ste to prihvatili. Vi dakle, morate da poštujete najjači dar čoveku – to je sloboda da on odlučuje. I ako to poštujete, to izaziva kod Boga divljenje, i tada on to divljenje prenosi i u vama se javlja osećanje koje je nagrada, neočekivana nagrada za vaš napor.

Tako isto i u umetnosti. Čajkovski je rekao da je devedeset posto umetničkog stvaranja rad. Devedest posto vremena od radi, a nema ništa, nema ništa od muzike, al on i dalje gura, gura… i najedanput, kao dar za to javlja se muzika, javlja se osećanje. Osećanje je, kako da kažem, dar, nagrada čoveku za njegov trud i nastojanje u punoj svesti o slobdi. Čovek mora stalno… ta svest o slobodi je stalno u pitanju prilikom svakog postupka. Prema tome šta god činili ili rekli vi morate biti svesni da ste odgovorni: da li ste rekli istinu ili ne, kome ste sakrili i kome treba da se sakrije, a kome ne, itd. … stalno morate biti svesni toga i to se zove moral. Za taj moral čovek je svojom slobodom odgovoran. Na taj moral dobija dar osećanja. Osećanje se dakle javlja kao dar moralnom čoveku. I zbog toga mi, u umetnosti recimo, razlikujemo klasične umetnike, kao što su Tolstoj, Dostojevski itd. Andrić…Njegoš…jer oni se mnogo trude čak i kada nema ni malo izgleda da će biti lepo to što rade, ali oni ulažu napor i najedanput se desi i probiju i budu… kad najmanje očekuju, a spremni su na trud, na žrtvu, na samopouzdanje… Žrtvom se dakle, kupuje pred Bogom osećanje. Ne žrtvom, nego svešću o slobodi. Ti moraš stalno biti svestan da si stvoren slobodan. I nemoj da se pravimo da nekakvi uslovi nas čine manje slobodnim.

KOSOVSKI I SVETOSAVSKI ZAVET

Ljudi obično zamišljaju da je Kosovski zavet vojnička stvar u kojoj mi treba da uzmemo oružije da osvetimo Kosovo posle našeg poraza. Ovaj put je protiv nas posebna krstaška sila, jer protiv Srba se vodi krstaški rat od 1054. godine, nijedan rat nije bio, a da nije bio krstaški. Papa je preduzimao krstaške ratove protiv muslimana mada se zavet ne vrši oružjem. Zavet se vrši na taj način što i pored toga što ste izgubili državu, evo sad, ovog puta Kosovo, uzeli su ga Milosrdni anđeo, Amerikanci, a ne Albanci, mi nećemo Zaveta čuvati na taj način što ćemo ići i ginuti od novog Milosrdnog anđela, mi moramo da se pomirimo s tim da je naša država lišena prava, ali mi ne smemo da se pomirimo s tim da izgubimo Nebesko Carstvo, to jest, Liturgiju, mi i dalje možemo da služimo Liturgiju, mi i dalje možemo biti sabrani u zajednicu, koja se zove zajednica Nebeska, a ne zemaljska. Jer u tu zajednicu ljude sabira osećanje, a ne pravo. Vidite to je sada ta moć osećanja da ono sabira ljude da pripadaju zajednici kad osećaju da pripadaju jer tada su spremni i na žrtvu ali kad pripadaju kad su upisani, kad imaju prava, čim dođe u pitanje njegov interes on će odustati, čak i vođa partije, čak i državnik, izdaće i on. Nije nikakva čvrsta zajednica koja nema moralnu podršku, a moralna podrška je liturgijska.

LITURGIJA

Vidite Liturgija je zajednička služba na taj način što ona podseća na tragediju. Grčka tragedija se od drame, od epske pesme, junaštava i tako dalje, razlikuje po tome što glavni junak u tragediji sebe prinosi kao žrtvu za spas zajednice kojoj oseća da pripada. Pazite, ne da pripada, nego oseća da pripada. Radi se o osećanju. Jer ja mogu biti upisan, ali šta ako ne osećam? Ali ako osećam da pripadam, kao porodici, ta ličnost koja oseća da pripada zajednici i spremna je da primi na sebe žrtvu namenjenu zajednici, to je tragična ličnost. To se javlja u grčkoj tragediji. I Platon je čitavu filosofiju izgradio na studiju tragičnog čoveka. I tako… Grci su prvi shvatili hrišćanstvo i oni su ga prvi, na neki način, na saborima, i opisali, to je tih sedam sabora, oni su održani na grčkom tlu, na grčkom jeziku od 325-786, sedam sabora, i na svim tim saborima, govorilo se isključivo o najvećoj tajni, a to je – ličnost. Oni su govorili o ličnosti Hrista. I konstatovali nešto što ni danas ne može da se porekne, a o čemu bi psiholozi morali da povedu računa, da je ličnost tajna kojom se čovek uzdiže iznad uslova u kojima živi.

Marks kaže da je čovek odraz ili tvorevina društvenih uslova u kojima živi. Nije! Ta tajna ličnosti, ona je proučena na prirodi Hrista kao Bogočoveka. On je postao, ne Bogočovek, nego Bogoličnost, što znači on je poneo sa sobom božansku moć, ali i ljudsku moć ličnosti, da je slobodan od uslova koji mu diktiraju način života. I već u prvoj glavi Postanja, to se sećam uvek, prva glava 26-31, to je prva glava u prvoj knjizi Mojsijevoj, kaže se da je Bog stvorio čoveka po svojoj slici, po svom liku, podobnog nama Trojici, Svetoj Trojici, što znači u harmoniji sa Svetom Trojicom. Dakle, čovek je stvoren kao ličnost, a ne kao individua koja se pokorava uslovima u kojima živi, da gleda kako će da živi, da što lakše prođe,  što više zaradi, da se izvuče, da sabotira itd.

Pitanje: Gde je čovekova žrtva na Liturgiji?

Ne, žrtvovao se Hristos. Mada je Bog umro je kao čovek. Bog je tako stvorio ljudsko biće da čak i kad on sam siđe na zemlju, doživljava ljudsku sudbinu, umire. To ne može da mimoiđe ni Boga. Bog ne odustaje od svoje Reči, od svoje prvobitne tvorevine, ne menja, on je savršen Tvorac i nema ni potrebe da menja svoju tvorevinu, dakle da je ispravlja, nema tog, to je Bog. E sad, Liturgija stalno prikazuje Hrista kao žrtvu za čovečanstvo. Kako se to odigrava? Ta tragedija se odigrava kao dialog između vernika i sveštenika. Liturgija je dialog – s jedne strane su sveštenici, s druge vernici. Sveštenik postavlja pitanje, vernik odgovara. Sveštenik poziva na poštovanje i tako dalje, vernik odgovara; sveštenik poziva da se međusobno mire, oni se mire, u sebi naravno, drugim rečima, sveštenik peva a hor mu odgovara; s tim što bi sav prisutni narod morao da odgovara, samo mi nažalost nemamo one liturgijske knjižice koje bi vernici morali da čitaju pa da znaju tačno na šta ih to podseća sveštenik, šta ih pita, šta oni odobravaju i čega se odriču. Na kraju se dolazi do pričešća, to se zove Evharistija, blagosloveni dar, kad ljudi dobijaju telo Hristovo i primaju ga, hleb, ali ga primaju kao telo Hristovo, što znači: oni daju zavet Hristu da će i svoje telo biti spremni da žrtvuju kao On; drugim rečima to je davanje zaveta Hristu. Telo i krv; ne primaju oni božansku prirodu Hristovu, ne, nema govora, to mi ne možemo, nego primaju čistu čovečansku prirodu, ali koju sto posto prihvataju kao i Hristos. I to je zavet Hristu, svaki put kad se pričestiš, ti se zavetuješ Hristu da primaš na svoje telo i krvu, telo i krv Hristovu, dakle na žrtvu. Naravno, Hristos je apsolutno bezgrešan i on je mogao da žrtvuje samo smrću, međutim u nama ima strašno mnogo… imamo strasti, strasti takozvanih, to nije osećanje, koje moramo suzbijati da bi se na taj način čistili se, i to je ta žrtva… mi žrtvujemo recimo strasti, žrtvujemo bojazan za sebe, žrtvujemo gramzivost, vlastoljublje, sujetu, ja pa ja, žrtvujemo neku korupcionašku sklonost, žrtvujemo potrebu za laži, sve je to u nama, znate, u nama, u našem telesnom, u našem iskustvu životnom, to mi žrtvujemo, i to je ta žrtva kojom mi sledimo Hrista čija je žrtva potpuna. Ali od nas je i to dovoljno, malo po malo. Tako da svaka Liturgija završava čovekovim osvešćivanjem da je dao Hristu zavet na to da će da bude dostojan slobode koja mu je darovana.

ISPOVEST

(…) Mi se ne ispovedamo sveštenku, mi se ispovedamo pred Bogom. Moj deda je bio sveštenik u malom jednom mestu u Bosni, danas Republika Srpska, on je kad se skupe ljudi, mala je bila crkva…oni su pevali, moja baba je znala Liturgiju napamet, a bila je nepismena, potpuno nepismena… Onda je on, (deda) ono kad iznese časne darove na pričešće, pita: „Da li ste se ispovedili?“ oni kažu: „Jesam“, ne njemu, ne pita on da li su njemu, (nego pita) da li se ispovedio onome kome je pogrešio, da li je molio molio za oproštaj onoga koga je oštetio ili onoga koga je uvredio, na bilo koji način, ima li ko da je povređen, a da mu se nije ispovedio ovaj… nema niko, znači stvar je sređena: „Prilazite pričešćujem!“… Ne ispoveda on, nego svaki put kad čovek prilazi pričešću on ga pokrije epitrahiljem jer to je znak ispovesti, da se on već ispovedio i pričešćuje ga. To je Liturgija kakva se vodila za vreme Pećke patrijaršije i ta je ostala u nekim našim krajevim, međutim, u Srbiji kad je držva preuzela posle Obrenovića brigu nad Crkvom ona je to izgubila iz vida. Koliko god da je političar dobronameran on ne može da ima to na umu.

Žarko Vidović

Izvor:

SRODSTVO PO IZBORU / Aleksandar Gajšek, AGAPE, 19.01.2013.

Priredio: Aleksandar Mirković


Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top