Ђурђица Драгаш Архиве - Страница 6 од 9 - Јадовно 1941.

Почетна » Колумнисти » Ђурђица Драгаш » Страна 6

Ђурђица Драгаш: ТРАГ

12. септембар 2023.

Кад год видим овакав траг на небу и чујем далеки звук авиона, сетим се лета проведених код бабе и деде на селу. Баба ме је често водила са собом кад би ишла да обиђе краве у пољу и “препне” их тј. премести кочиће за које су биле везане како би добиле још које парче нетакнуте траве. Ишле смо километар – два у једном правцу, по најјачем сунцу, у сред дана (јер баш тад то и мора да се уради), али није ми било тешко. Трчкарала сам уз њен одлучни и журни корак, држећи је за руку и надајући се да ћемо у повратку свратити на кафу код њене “друге”, Милке

Ђурђица Драгаш: Дивосело – село којег нема

11. септембар 2023.

Још једна тужна годишњица. Пре тачно 30 година, у праскозорје, почео је напад на три подвелебитска српска села у околини Госпића. Дивосело, Читлук и Почитељ нашли су се тог јутра под тешком артиљеријском ватром. Дивосело – село којег нема Горело је небо, а ехо експлозија ширио велебитским врлетима. Kако је дан одмицао, експлозије су биле све ређе, али је трагедија тек почињала. Док су из тзв. Медачког џепа (како су касније прозвана ова три села) стизале полуинформације, а страх ширио као поплава, злокобни дим и одсјај ватре који су предвече почели да допиру из тог правца, значили су само једно. Гореле су куће! Уништавано је оно што је преостало иза

Ђурђица Драгаш: БРЕЗА ДИВОСЕЉАЧКА

19. август 2023.

Пружи ми руке, рођена, утеха ми буди… Грлим те брезо, мила моја.Милујем ти распуклу кору и сићано лишће. Шапни ми, рођена,ко прође пољем нашим,ко замути воду са бунара.Причај ми, сестрице,о кући нашој,о јабуци с прозора,о јутру што на хлеб мирише. Одај ми тајну коју ти пролетос донесе бура с Велебита.Станују ли душе њихове у облацима што кишу носе.Чује ли се тужбалица девојачка,носи ли је ветар к мору,крије ли је у утроби земља. Јесу ли им руке у корењу твоме,Растеш ли из снаге њихове,Јел’ ти лишће шапат дечји. Причај ми, мила моја.Саме смо под овим небом нашим,саме међ’ гробовима њиховим. Пружи ми руке, рођена,Утеха ми буди… Од истог аутора: Ђурђица Драгаш –

Ђурђица Драгаш: Сетиш се и не знаш шта би са собом!

14. август 2023.

Седнеш овако испред куће у којој си такорећи одрастао, у којој су живели људи који су те волели више од живота па се сетиш…. Како ти је баба кувала гриз у свеже закуваној вареници, како си јој спавала ” у крилу”, како те је учила да плетеш и како си јој помагала да “тка” биљце. Сетиш се и дједа, питомог и вредног човека који је својим рукама направио све ово око тебе што сада пропада и нестаје… и ону кацу у подруму што још пркоси. Дједа, којег си, мала и прехлађена, молила – ђидо, ложи ватру, гота (готова сам) па сте то препричавали годинама… Сетиш се и не знаш шта

Слабо сила прашта за срушена им царства, због става и ината Србин вазда страда

21. јул 2023.

У ритму глувог гламочког кола, ови су се стихови почетком месеца проломили над Шарановом јамом, једном од стратишта логора Јадовно на Велебиту. Кад се споје Гламочко глуво, Павлина Радовановић и Београдски синдикат настане песма о страдању која је симболично повезала читав српски народ… од Косова и Метохије, преко Београда и Босанске Крајине до Шаранове јаме, стратишта на Велебиту на којем је први пут званично емитована. Одслушана је у тишини, као химна, а Феђа Димовић из Београдског синдиката после свега, није крио емоције. Захвалан на позиву да присуствује Дану сећања на жртве логора Јадовно, каже да су му се, док је слушао песму и гледао људе око себе буквално тресле ноге.

Ђурђица Драгаш: Прича о Деси из Дивосела

8. мај 2023.

Дошла си ми ноћас у сну… први пут. Дошла си ми ноћас у сну…први пут… У шуштавој белој хаљиници, с дечјим рукама, с очима пуним неба. Смешиле смо се једна другој јер… ми смо иста крв! Причала си ми о том дану, о јутарњој роси и пожутелом, усталасаном класју. Мирисале смо заједно свеже скувано млеко и јеле тврди хлеб. Шапутала си ми о мајчином скуту и дедином брку, о руменом дечаку Јовану. Јуриле смо за шареним телетом, миловале звезду на коњском челу, слушале птице и шуму… Препознавале смо једна другу, без додира и погледа јер… ми смо иста крв! Причала си ми о страху, о очевој бори на челу, о

Ђурђица Драгаш: Десино стабло

14. април 2023.

Наш траг, наша нада, наше јутро!!! Зовем се Деса.Пет ми је година. Не знам јесам ли се родила кад се сејало жито ил’ косила мирисна трава.Можда сам дошла на овај свет у мећави, док је око куће завијала бура.Можда су ме донеле птице што се у пролеће враћају с југа.Не знам…Не стиже мајка да ми каже… Имам брацу Јована.Имам и бабу и дједа.Имам стрица, стрину.Имам пуно рођака и комшија.Сви смо ту, ал’ нема маме и тате… Сањам их често, памтим њихове руке и образе, сећам се мајчиног мириса и очевих бркова. Плачемо некад ја и мој Јован кад пада киша… да се не види!Дозивамо их кад дивљи ветар ломи дрвеће…

Одживљени филм: Зашто нисам плакала док сам гледала “Олују”

7. фебруар 2023.

Одгледах “Олују”. Чекала сам намерно да се мало слегне прашина, да прође она уобичајена еуфорија која прати премијере оваквих филмова. Чекала сам баш онако како сваке године, на годишњицу наше трагедије, чекам да прођу комеморације, говори, парастоси, с једне и славље и еуфорија с друге стране. Отишла сам у биоскоп сама јер увек ми је тако најлакше да се суочим с муком и искушењем. А баш то сам очекивала од филма који се бави темом која ми је обележила живот. Иако сам последњих двадесетак дана прочитала и чула најразличитије коментаре (од оспоравања до дивљења) по глави ми се “мотала” само једна реченица Јове Максића. Баш уочи премијере, Јово, који иначе тумачи

Ђурђица Драгаш: Моје чудо у чудној 2022. години

2. јануар 2023.

Крај једне и почетак нове године, време када правимо планове, али још више подвлачимо црту, збрајамо и одузимамо, размишљамо о протеклих дванаест месеци. Да ли смо могли боље, јаче, успешније? Јесмо ли испунили обећања дата себи и другима, јесмо ли “варали на контролном”, разочарали или усрећили своје ближње, можемо ли да, без стида, погледамо свој одраз у огледалу? Иако је сигурно много оних који се не осврћу и не праве планове, оних који живе само за данас, верујем да је ипак више нас који себи постављамо сва ова питања! Сећам се… и 2022. смо дочекали без снега, у дебелом плусу. Није нам ипак, онако глобално, донела баш много сунца и лепоте.

Ђурђица Драгаш: Југославије више нема и нико је не жели… осим вас!!!

2. децембар 2022.

Пробудите се! Зна се ко, по оној народној, учи на туђим, а ко на својим грешкама. Не бих да користим тешке речи одмах на почетку, али баш о тој пословици сам размишљала гледајући објаве и честитке које су по друштвеним мрежама, поводом “Дана Републике”, делили моји земљаци, сапатници, Крајишници. Оно што су раном зором започели осведочени и задрти комунисти и југоносталгичари, током дана и вечери (у складу с временским зонама у којима се налазе) наставили су земљаци расути по свету, избеглице, људи које је на тај пут без повратка одвела управо идеологија и систем којима су се тог дана клањали. Кап која је прелила чашу био је прилог у РТС-овом

Ђурђица Драгаш: Црква Светих апостола Петра и Павла крије Теслину тајну

7. новембар 2022.

Чији је Никола Тесла? Да ли је Србин, Хрват или можда Американац?! Одговор на то питање које, с времена на време “запали” интернет и усталаса српску и хрватску јавност, сасвим је очигледан и једноставан тамо где је све почело – у Теслином Смиљану. И не, нећете тај одговор пронаћи у модерном Меморијалном центру, међу необичним експонатима и збуњујућим подацима према којима су Тесле влашког порекла. Истину, једну и једину, спознаћете у цркви Светих Апостола Петра и Павла која однедавно поново краси ово личко село. Храм Српске православне цркве, у којем је службовао Николин отац Милутин, и у којем је 1856. године крштен човек који ће “обасјати свет”, обновљен је 2006.

Годишњица страдања Срба у акцији “Медачки џеп”

10. септембар 2022.

Јуче се навршило 29 година од напада хрватске војске на села у околини Госпића. У акцији названој Медачки џеп убијено је 88 Срба, од којих су 36-оро били цивили. Пише: Ђурђица Драгаш Рођаци и пријатељи убијених окупили су се на парастосу у београдској Цркви Светог Марка Иза назива Медачки џеп крију се три српска села у околини Госпића-Дивосело, Читлук и Почитељ. Крије се неколико стотина људи који су тог септембра 1993.године протерани из својих кућа, али најтеже је што се крију и трагичне судбине оних који нису успели да се спасу. Нешто народа је успело да побегне у Велебит, али они који су остали у својим селима су углавном побијени.

Ђурђица Драгаш: Народ који се плаши да сам себи призна да је над њим почињен геноцид, не може очекивати да то учини неко други

18. август 2022.

Народ и држава који нису успели да преброје ни жртве свог последњег страдања – НАТО агресије – не могу ништа боље ни да очекују! И објави Џерузалем пост срамни текст у којем извесни Давид Голдман тврди да у Јасеновцу није страдало више од 4 и по хиљаде људи! И оптужи нас беспризорник да смо лагали, да лажемо и даље и да морамо сместа да престанемо са “срамотном злоупотребом Холокауста”. И рекоше многи да Голдман и не заслужује коментар, али ја ипак морам да напишем пар реченица. Навикли смо ми, Срби, на овакве приче, текстове, сатанизовање по светским медијима. Навикли смо да у америчким филмовима Србин мора да буде терориста, ратни

Оптужница против хрватских пилота, у име Александре из колоне питам: Шта се чекало до сад

31. мај 2022.

Oдавно ме нешто није изненадило као вест да је српско Тужилаштво за ратне злочине подигло оптужницу против четворице хрватских пилота због напада на колону избеглица на Петровачкој цести. Прва реакција била је онако, из срца – хвала богу, а онда је уследило и питање – шта се чекало до сад! Пише: Ђурђица Драгаш Прошло је 27 година од тог крвавог и сулудог злочина у којем је буквално искасапљено и спаљено тринаесторо људи међу којима је било и шесторо деце. Многи од преживелих нису дочекали ни овај наговештај правде. Умрли су тугујући, питајући се какав је то свет у којем није злочин бомбардовати колону избеглица. Отишли су разочарани, несрећни, заборављени. Сећам се

Ђурђица Драгаш: Јасеновац – најтужнија српска реч

22. април 2022.

Ко је могао да помисли да ћемо се на једној београдској пијаци, деценијама касније, наћи баш ми – потомци “изабраних”, чудом преживелих?! Назовите то случајношћу, али ја ипак верујем да нас је спојила судбина. Пре више од двадесет година, док сам још била студент, радила сам неколико месеци као продавачица на тезги на једној београдској пијаци. Иако сам на почетку бринула како ћу се снаћи и како ће ме прихватити остали, искусни продавци, недоумице су брзо решене. Схватила сам да моје “комшије” углавном нису превејани препродавци сумњивих биографија, већ “сапатници”, земљаци, избеглице, људи којима је пијаца силом прилика постала извор прихода. Да није било рата, зла и неимаштине, не верујем