Ђурђица Драгаш Архиве - Страница 4 од 9 - Јадовно 1941.

Почетна » Колумнисти » Ђурђица Драгаш » Страна 4

Ђурђица Драгаш: КО “ЗАОБИЛАЗИ” ЈАСЕНОВАЦ?

29. април 2025.

Видим да је рута којом студенти трче до Брисела изазвала бројне коментаре па, иако сам се трудила да све игноришем, не могу да прећутим. Прво. Лично ми је заиста жао што, на путу кроз Хрватску, не свратише до Јасеновца. Био би то прави доказ да стасавају генерације које патриотизам схватају на исправан начин, али још у мени тиња нада да ће то учинити у повратку, кад спласне медијска пажња, и овде и у Хрватској. Видећемо! Друго. Они што их критикују због тога заборављају једну важну ствар. Деца која не знају или не маре за Јасеновац су потпуно очекивана последица друштва у којем деценијама живимо. Не, не мислим на социјализам и

Ђурђица Драгаш: Јадовно је претеча Јасеновца

22. април 2025.

Превише је Јасеноваца било! Ако је Јасеновац најтужнија српска реч, Доња Градина је њено најстрашније слово! Ипак и нажалост, геноцид почињен над Србима у НДХ, Покољ над људима чији је једини грех био што су Срби и православци, не може се свести на Јасеновац! Први заточеници Јасеновца, њих око девет стотина, стигли су из расформираног комплекса логора Госпић – Јадовно – Паг…. Свако српско село у Лици, на Кордуну, Банији, Славонији, Срему, Босни, Херцеговини, било је стратиште, а сваки кућни праг губилиште! Јасеновац је кулминација зла које је тињало широм злогласне Павелићеве творевине! Памтимо, не заборављајмо и не опраштајмо јер… превише је Јасеноваца било! Од истог аутора: Од истог аутора:

Ђурђица Драгаш: Маљ

1. април 2025.

Тежак сам, дрвен и крвав. Маљ ми је име. Грдно ми име, грдан и ја. Направише ме прошле јесени у дворишту Стевановом. Истесаше ме од мрког пања, црног ко’ чемер. Исписаше ми судбину чемерну. Презимих у подруму. Од мемљиве земље отежа ми тело, напуни се мраком и јадом. Ал’ проби се светлост и засја пролеће. Зграбише ме чврсти дланови Стеванови. Заигра ми срце, јекну душа заробљена у пању гаравом. Угледах небо и птице, угледах колевку дечју и недра Миличина. Видех искру у очима Стевановим. Запевасмо обојица ударајући коље у земљу. Оградисмо тор за три овце, мираз Миличин… Смејао му се брк, смејао сам се и ја. Били смо весели и

„Јер … ми смо иста крв“, пјеснички првенац Ђурђице Драгаш у Требињу

26. фебруар 2025.

У Музеју Херцеговине у Требињу, у суботу 01. марта 2025. од 18 часова биће представљена збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајтовима удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији и књижевном изразу говориће Гордана Достанић из удружења Огњена Марија Ливањска из Београда, а о инспирацији за ову

Ђурђица Драгаш: Због истине, због незаборава и оних невиних душа које траже мир

26. фебруар 2025.

Случај је хтео да ми баш истог преподнева стигну поруке од двојице поштованих пријатеља са Фејсбука, двојице истомишљеника и, на неки наш начин, саборца. Председник удружења “Јадовно 1941.” Душан Басташић ми је проследио мејл који му је стигао из Данске. Послао му га је син Анђелке Драгаш која је неким чудом, као дете у колевци, преживела усташки покољ на падинама Требевића. Човек је, претражујући интернет, пронашао текст објављен на сајту удружења у којем је описан и од заборава отргнут злочин над његовом породицом (Kрстовдан породице Драгаш). Замишљам његово изненађење, радост, тугу, море помешаних осећања кад је прочитао ове редове. Ми, потомци чудом преживелих, најбоље знамо шта значи једно такво сведочанство.

Ђурђица Драгаш: НАШИ

27. јануар 2025.

Наши сте, наша вас крв оживела. Корацима нашим трагове остављате. Гледамо вас,очима што не стигоше да остаре.Плачемо сузама невиним,небеским.Носимо штит над главама вашим.Наши сте,наша вас крв оживела.Корацима нашим трагове остављате. Ал’ не знате ви то.Не знате одакле вам снага,ко вам путеве од корова чисти,ко вас од олује чува. Не знате да смо и ми живети хтели,сунцу руке пружати,од кише к небу расти.Не знате да су нас посекли,као пшеницу што не стиже да се класјем окити.Као јагњад, невину и белу.Као дрво младо, зелено и ломно.Не знате ви…. Праштамо вам јер…с неба се боље види.Ако ви не знате,ми знамо.Руке нам посекоше,ал’ чувамо вас,крилима нашим. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Ђурђица Драгаш: Очи Јованове

20. јануар 2025.

Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме.. Уснуле, залеђене, скамењене,очи Јованове. Нежне, дечје, нељубљене,очи Јованове. Видим их у сваком кутку неба,чујем у свакој капи кише. Гледају ме из злаћаног класја,уплашене и окрвављене. Крију се у мраку Велебита, гоњене и ухваћене, рањене и уморене,очи Јованове. Отргунте са мајчиних груди, из очевих руку.Уплакане и престрављене, умируће очи Јованове. Очи што запамтише небо без месеца и мокру траву, задах крвника и мирис крви. Гледају ме, невиђене, заборављене.Питају ме, прогоне ме, чекају ме,очи Јованове. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Ђурђица Драгаш: Знам да сам поносна што си био мој ђидо

30. децембар 2024.

Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… И како да те не боли, како да заборавиш и затвориш та врата?! Гледам ове слике већ данима….и размишљам … Деда је био стваралац, мајстор, столар који је својим рукама градио живот и школовао децу. Сви прозори, врата, све дрвено што је постојало у овој кући и дворишту, његово су дело, његова мука и зној. И не само то! Оставио је мој вредни ђидо свој поштени и стваралачки траг и у селу… на кућама, шталама, у подрумима, на кацама (дрвеним бурадима) које је

Ђурђица Драгаш: НЕБО У ВОДИ

27. новембар 2024.

Лепо је и страшно јутро дивосељачко. Небо се у води огледа.Распукнуто и модро. Потоке Оке исплакале.Закукале за песмом девојачком.За коњима што грудима њиве ору.За капом црвеном са ресама црним,накривљеном,опеваном,на срцу исцртаном. Обелео снег стазе зарасле.Прекрио пустош,сакрио таму. Под пахуљама белим самују гробљатраговима зверињим изгажена.Нема птица.Немо је небо.И земља смрзнута тихује. Лепо је и страшно јутро дивосељачко.Као извежени покров за покојника,као младост по ливадама расута,изникла,погажена,вечношћу обожена! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: Јер… ми смо иста крв

21. новембар 2024.

У Кући Милановића у Бањој Луци промовисан је књижевни првенац Ђурђице Драгаш Вуковљак “Јер …ми смо иста крв’’, посвећен свим невиним српским жртвама – од Дивосела , преко Јадовна, Госпића, Пага, Гаравица, Пребиловаца – до највећег српског стратишта Јасеновца. Кроз потресне судбине страдалих у својим пјесмама Ђурђица поручује – дугујемо им незаборав, да се не би поновиле ’41. и ’91. година. Професор доктор Душко Певуља, директор Куће Милановића рекао је да је посебно срећан због промоције, зато што се прича о националном страдању уклапа у концепт ове куће српске културе. Српски културни образац, послије искуства 20. вијека, мора у себе да укључи и тзв. културу сјећања. Заправо није ријеч о сјећању, већ ова збирка свједочи о ономе што

„Јер … ми смо иста крв“, пјеснички првенац Ђурђице Драгаш у Бањој Луци

8. новембар 2024.

У Кући Милановића, у суботу 09. новембра 2024. у 18 часова биће представљена збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајтовима удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говориће сценариста Наташа Дракулић, испред издавача Момчило Мирић, предсједник удружења „Јадовно 1941.” из

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

7. новембар 2024.

Прошле су године, стасале генерације које се не сећају рата, које до Бањалуке путују најбржим путем, преко Хрватске. Радујем се због тога, али у име свих нас којима је Коридор заиста био пут живота још једном кажем – хвала онима који су нам га подарили! Нека је вечна слава свима који су на њему заувек остали! Година 1992., Лика, Република Српска Крајина. Прелепо мајско јутро мирише на расцветале воћке и траву окупану росом. Возимо се добро познатим путем, аутомобил као по навици лагано сече кривине. Не бринемо о томе да ли ће нам неко доћи у сусрет. Већа је вероватноћа да на овом путу сусретнете неку зверку него аутомобил. Нема

Ђурђица Драгаш: Молитва

5. новембар 2024.

Има ли те Боже, гледаш ли ме, црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Воде,воде,плачем без суза,из мрака,са дна понора. Не боли ме ништа,немам ноге, немам руке,немам срце у грудима.Само очи имам,очи што још виде парче неба,далеког, плавог и туђег. Не чујем одавно,ни ветар, ни кишу, ни корак звери.Не чујем јауке и самртни ропац,дечји плач и мајчину молитву.Не чујем последњи дрхтај живота у овом безданом паклу.Тишина, тишина, тишина… Само још моје очи живе и гледају небо.Само још моја утроба вапи за капљицом воде. Има ли те Боже,гледаш ли ме,црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Узми ми очи, да не видим небо,узми ми душу, да заборавим,води ме пут светлости твоје.Води ме из

Ђурђица Драгаш: ЛИЧКО МИЉЕ

23. октобар 2024.

Лика ме јадом ојади, рану ми рањена отвори. Лика ме миљем помилова.Лика ме златом озлати.Водом напоји.Лика ме сузом засузи.Лика ме жалом ожали. Лика ме зелена озелени.Лика ме цветом расцвета.Снагу ми снажна даде.Лика ме каменом окамени.Лика ме јадом ојадиРану ми рањена отвори. Лика се светом расветли.Лика га светлом осветли.Лика се мраком замрачи.Лика се јамом зајами. Лика се песмом опева.Сузом ка небу вину. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: БЕЗИМЕНА

10. октобар 2024.

Бура ће ти личка успаванка бити, море ће ти ране видати Камен ми на грудима лежи. У туђем гробу, ја и душа моја. Растасмо се и састасмо, као ноћ и нови дан, као облак и сунце, као вечити круг живота. Не боле ме ране моје, изломљени прсти којима сам камен гребала, жива закопана. Ти ме болиш, радости моја. Боли ме што те родих да само зло упознаш. Опрости што те на груди не привих, што те се не нагледах. Праштај што ти мајка име не даде, што ће те вечно радошћу звати. Спавај сада, нељубљено моје. У гробу хладном гнездо сам ти свила. Бура ће ти личка успаванка бити, море