Ђурђица Драгаш Архиве - Страница 5 од 9 - Јадовно 1941.

Почетна » Колумнисти » Ђурђица Драгаш » Страна 5

Ђурђица Драгаш: Делија се не предаје лако!

16. август 2024.

Трактор! Џаба му се смеју, џаба му се ругају… у њему је више снаге, поноса, љубави и живота него што ће они икада моћи и да замисле. Породичним консензусом дођосмо до закључка да је крај нашег “олујног” пута био 11 и 12. августа 1995. Нису датуми тад били много важни, време се мерило пређеним километрима и умором, ал’ некако се сагласисмо да су ова два означила крај. После 8 дана кише, сунца, прашине и чемера, стигли смо у Војводину, у оно што од тад зовем резервним завичајем! Нисмо имали ништа, али имали смо све јер смо били заједно. Добро је да, опијени срећом што се коначно можемо окупати и спавати

Ђурђица Драгаш: И ја сам из колоне

12. август 2024.

Ми, који смо неповратно изгубили део живота, ми које је колона “пресекла”, увек ћемо носити њен жиг. Наш живот никада неће моћи да се назове нормалним. Недавно, на промоцији моје збирке песама посвећене страдању Срба у НДХ, пришла ми је колегиница из РТС-а. Представила се, рекла где и шта ради, а онда ме погледала у очи и онако, готово заверенички додала – и ја сам из колоне. Тих пар речи било је довољно да се препознамо и разумемо. И није то први пут. За ових 29 година често сам, чувши их, до тада непознате људе доживљавала као своје. Као да нас је “припадност” колони чинила приснима и уједињенима. Тај сурови знак,

„Јер … ми смо иста крв“, песнички првенац Ђурђице Драгаш представљен у РТС Клубу

6. јул 2024.

У Клубу РТС-а представљена је збирка поезије „Јер…ми смо иста крв” Ђурђице Драгаш Вуковљак. Реч је о првој песничкој збирци коју чине стихови пуни сете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и песме су објављивани на сајтовима „Јадовно 1941“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка песама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говорили су Миле Рајчевић, професор и некадашњи директор ОШ у Госпићу, Момчило Мирић, председник удружења „Јадовно“ и Ана Томашевић, новинарка и уредница Радио Београда.

Ђурђица Драгаш: „Јер… ми смо иста крв!“

2. јул 2024.

Да се не заборави, да се памти, јер народ без прошлости нема будућност. Након премијерне промоције збирке песама, под називом „Јер… ми смо иста крв!“ ,ауторке Ђурђице Драгаш-Вуковљак и књижевне вечери у Пригревици, 19. јуна ове године, промоција ће бити одржана и у Београду. Сутра, 03. јула 2024. у 18 часова, у КЛУБУ РТС-а (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске). Уочи београдске промоције, ауторка нас подсећа на велика стратишта Срба на простору НДХ, за време Другог светског рата и за време рата од 1991. до 1995. године. Њене песме су пуне сете, туге и посвете прецима и свим невиним жртвама. Како сама каже, те душе „пишу“ њене песме, а она

Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених!

22. јун 2024.

Радујемо се вама што носите крст, што певате и плачете у исто време. Ми ћемо увек бити ту и радовати се једни другима јер… ми смо једно… ви над јамом и ми у јами!!! Уједе ме звер, окрвављеним зубима.Растргну ми кожу дивљим канџама. Баци ме у понор…. Падох тихо, нечујно, меко.Узе ме Господ милостиви, ослободи ми тело муке овоземаљске. Лагана и неболна гледала сам из мрака безданог.Гледала сам невиђено, пакао што га људски ум не докучи. Гледала сам децу без очију, жене без утробе, старце без руку…Миловала сам им ране, смиривала јауке, брисала зној са чела.Молила сам Господа да их узме, да однесе бол, да нас сједини. И чуо је

Одржана прва промоција књиге, првенца Ђурђице Драгаш „Јер… ми смо иста крв!“

21. јун 2024.

Да се не заборави, да се памти, јер народ без прошлости нема будућност. У Спомен Библиотеци у Пригревици, у среду 19. јуна, одржано је књижевно вече и промоција збирке песама, под називом „Јер… ми смо иста крв!“ ,ауторке Ђурђице Драгаш-Вуковљак. Простор библиотеке предвиђен за промоцију, био је препун, како гостију са стране, тако и самих Пригревчана. Ауторка је присутне подсетила на велика стратишта Срба на простору НДХ, за време Другог светског рата и за време рата од 1991. до 1995. године. Њене песме су пуне сете, туге и посвете прецима и свим невиним жртвама. Како сама каже, те душе „пишу“ њене песме, а она их само бележи. Програм су обогатиле

Уз Светог Вукашина по Лици и Велебиту

2. јун 2024.

Циљ једне у низу Јадовничких експедиција, био је лоцирање и обележавање три места страдања Срба у ери Покоља у Другом светском рату, три оскрнављена или потпуно срушена споменика, два у Госпићу и околини и један у близини Грачаца. Пише: Ђурђица Драгаш И прође мај… Још један мај у којем преко ноћи отопли, озелени, замирише! И могла бих да додам- један обичан мај – да није било путовања, такорећи ходочашћа, на које сам кренула с мојом браћом, Јадовничанима. На дуго и пажљиво планирани пут у Лику, кренули смо 13. маја 2022. године, Ненад и Душан из Бања Луке а Момчило и ја из Београда. Циљ су нам била три места страдања

Ђурђица Драгаш: Ето радости крвнику Павелићу!

24. мај 2024.

У сред Србије, на неколико километара од центра Београда, жртве његових непоменутих кољача и даље немају ни име, ни достојно обележје. “Верујем да је Анте Павелић задовољан, уколико, којим случајем, може да види Београд и Србе”. Не могу никако да избацим из главе ове речи које је пре неколико дана изговорио отац Дарко Ђого, теолог и професор Богословског факултета у Фочи. Рече то професор на конференцији за новинаре уочи Молитвеног скупа који је удружење “Јадовно 1941.” организовало 18. маја 2024. у Земуну у знак сећања на Србе страдале у НДХ логору на Старом сајмишту, (Прихватни логор Земун). Његове речи, нажалост, већ на самој конференцији потврди признање једног од учесника, социолога

Ђурђица Драгаш: Да су ми руке крила…

4. мај 2024.

Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву, да вам крваве кошуље оперем. Да су ми руке крила летела бих над Градином Доњом,да вам кости не газим.Црна, без гласа,птица чемерна. Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву,да вам крваве кошуље оперем.Текла бих црвена и болна,мутна и мрачна ко’ обале јасеновачке. Да су ми косе гране тополе,миловала бих вам измучена тела.Међ’ лишћем својим сакривала умируће очи.Плакала бих вам успаванку,јауком мајке што чедо изгуби. Да су ми ноге корење јабланово, направила бих вам постељу.У земљи што ка небу лети свила бих вам гнездо. Да ми је срце јако ко’ камен,исклесала бих молитву на њему.Молила бих вас за

Ђурђица Драгаш: Верујем да сенке жртава Покоља, баш попут Гаврилове, још увек плаше загребачку господу

19. април 2024.

Мркли је мрак. Понеки слабашни зрачак светлости пробије се кроз отворе између дасака сточног вагона. Чује се само уплашено дисање измрцварених тела, каткад болни уздах или јаук. Путују већ сатима, не знају куд и зашто. У овој згужваној, несрећној маси, у мраку смрдљивог вагона, сијају очи тек стасалог младића Стеве. Осамнаест му је година. Требало је да иде у војску најесен, требало је да се први пут напије, да се истопи у девојачком загрљају. Требало је да оре њиве с оцем, да сеје и жање, да слави славу и крсти кумовску децу… Ћути Стево и ужареним очима сања живот који је требало да проживи. Жедан је одавно, боли га читаво тело од

Ђурђица Драгаш: Боли ли нас 10. април?

10. април 2024.

Ми, потомци жртава НДХ, носимо знак, крст који се преноси с генерације на генерацију, али жиг утиснут на српску кожу као да не боли читаво српско “биће”. Kао да смо га, као народ, заборавили, потиснули, прекрили наслагама опраштања. Помало збуњена временским (не)приликама објавих јуче на Фејсбуку фотографију воћке чији су се црвени цветови назирали испод наслага априлског снега. Kолико је коментар – живот је борба– који сам написала уз фотографију, уствари био тачан схватила сам увече пролазећи крај истог стабла. Снега више није било, воћка је била поново слободна, али цветови више нису били онако црвени. Њихови ожиљци сведочили су о невољи која их је тог јутра задесила. Рањена воћка

Ђурђица Драгаш: Не може тако, није цивилизовано скрнавити гробља и “дирати” мртве!

15. новембар 2023.

О каквом помирењу, сада између Срба и Албанаца, се може говорити ако српски споменици, погинули војници и јунаци којима су се дивили француски генерали, немају мира, и то баш захваљујући некадашњим савезницима?! Када је, пре пет година у Паризу, на обележавању стогодишњице завршетка Првог светског рата, српског председника протокол “сместио” далеко од првог реда у којем је требало да буде, мислили смо да не може горе. Извињења која су уследила, а и каснија веома успела посета француског председника Србији, уливали су наду да слично понижење од оних са којима смо, раме уз раме, ратовали у Првом светском рату, нећемо више доживети. Нажалост, преварили смо се! Као да није било довољно

Ђурђица Драгаш: Сваки одлазак у Лику, додатна је животна лекција

9. новембар 2023.

У овом страшном времену у којем је уништење постало мерило успеха, ја се радујем што нисам у “тренду”, што припадам лози градитеља и стваралаца, низу оних који су и мени и свету оставили само добро. Обично пишем “у даху”, у аутобусу, на улици, у сред ноћи, кад ме пробуди мисао која се претходног дана тек магловито рађала. Грозничаво скупљам речи, не дам им да умакну и тако заувек избришу тренутак у којем добијају смисао, онај сјајни тренутак када се рађа нови текст. Ипак, понекад речи морају да сачекају, да се покоре мислима које траже мир и благослов времена. Некад је, једноставно, потребно да се утисак слегне да би уопште угледао

Ђурђица Драгаш: Срећан вам дан српског јединства!

15. септембар 2023.

Док су државе настале на тлу бивше СФРЈ брзо заборављале заједничку и стварале своју историју, у Србији је годинама трајао вакуум. Химна “Хеј Словени”, чије је интонирање на стадионима изазивало бурне реакције и салве звиждука, отишла је у историју тек 2006. када је нова-стара химна “Боже правде” постала један од симбола српске државности. Више од 10 година после крвавог распада СФРЈ у Србији се, као државни празник, обележавао дан кад је 1943. године у Јајцу ударен темељ Титове Југославије. Иако је деловало збуњујуће и потпуно ирационално, тај празник је укинут тек 2002. Србија је управо те године, коначно, као Дан своје државности установила Сретење. Нешто касније, уочи стогодишњице Великог рата,

Ђурђица Драгаш: ТРАГ

12. септембар 2023.

Кад год видим овакав траг на небу и чујем далеки звук авиона, сетим се лета проведених код бабе и деде на селу. Баба ме је често водила са собом кад би ишла да обиђе краве у пољу и “препне” их тј. премести кочиће за које су биле везане како би добиле још које парче нетакнуте траве. Ишле смо километар – два у једном правцу, по најјачем сунцу, у сред дана (јер баш тад то и мора да се уради), али није ми било тешко. Трчкарала сам уз њен одлучни и журни корак, држећи је за руку и надајући се да ћемо у повратку свратити на кафу код њене “друге”, Милке