arrow up
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Đurđica Dragaš: Mi znamo šta su Prebilovci

2. april 2022.

Ušla sam u mrak bioskopske sale noseći sa sobom ostatke dana, beogradske gužve, one uobičajene, svakodnevne nervoze s kojom živimo. Izašla sam uplakana, potresena, ali preporođena. Drhtavih očiju, ali punog srca. Posle filma “Prebilovci – tamo i kamen ima ožiljak” u glavi mi je bila samo jedna misao – život je čudo, strašno, surovo i blistavo čudo! Kako drugačije objasniti ono što se u tom hercegovačkom selu desilo 1941, 1942, 1990, 1991, 1992? Kako drugačije pojmiti to što i danas, uprkos svemu, u Prebilovcima živi 40-ak ljudi, što se čuje dečji smeh i crvkut ptica?! Jer, kao što reče jedan od učesnika filma, ni ptice neće da pevaju ako nemaju

Đurđica Dragaš: Priča o Milutinu – priča o narodu koji samo brani svoju kuću

27. mart 2022.

Prođe godina dana kako je u 86-oj godini u Lebanu umro Milutin Cvetković. Vest koja bi se, da su okolnosti bile drugačije, ticala samo njegovih rođaka i prijatelja, rastužila je čitavu Srbiju. Zašto? Zato što se ovaj vremešni čovek svega 15-ak dana pre svoje smrti hrabro suprotstavio pljačkašu koji mu je upao u kuću. Uprkos faktoru iznenađenja, bezočnosti i brutalnosti plačkaša i velikoj razlici u godinama (uljez je bio 35-ogodišnji komšija), deka Milutin je još jednom dokazao onu poslovicu-jednom policajac, uvek policajac. Instinkt koji ga je sačuvao tokom dugogodišnje karijere, spasio je njega i nepokretnu suprugu i u ovoj , gotovo bezizlaznoj situaciji. Milutin je, glumeći nemoć, neprimetno izvukao pištolj

Đurđica Dragaš: Isekli su jutros jednu bukvu

26. mart 2022.

Raniše je jutros, ubiše potmulim udarcima. Pade uz tresak…. Leži na vlažnoj zemlji, međ’ korovom, na sitnom drveću što popusti pod njenom težinom. Leži, lepa i bela, beskrvna i veličanstvena. Leži, smrtno ranjena, nebolna i bistra kao nebo što  joj ostade u oku. Treperi rosa na njenoj nežnoj koži, miriše njeno lišće… poslednji put.  Plače šuma bez suze, žale je ptice što svijaše gnezdo međ’ njenim granama. Oplakuju je oblaci…  Govorili su joj – ne rasti toliko, ne listaj tako zeleno. Nije ih slušala. Pružala je svoje bele ruke ka nebu, smejala se suncu, nesvesna, nedodirljiva, ponosna. Milujući se s vetrom, nije čula korake. Radujući se kiši, nije videla varnice  sekire.

Đurđica Dragaš: Džaba ste pevali Skorpionsi, nema nam spasa!

7. mart 2022.

Mota mi se ovih dana po glavi refren poznate pesme. Razmišljam, šta li danas rade ta “deca sutrašnjice” koja su se rađala kad i ova pesma?! Koliko njih uopšte i zna za nju? Koliko tridesetogodišnjaka  prepoznaje poruku koju su, početkom devedesetih godina prošlog veka, svetu želeli da prenesu Skorpionsi?! “Take me to the magic of the moment On a glory night Where the children of tomorrow dream away In the wind of change…” Baš ti tridesetogodišnjaci ratuju i ginu ovih dana u Ukrajini. Nije im ni na kraj pameti pesma koja je predviđala da će “vetar promena” doneti mir, ljubav i napredak. Sećaju je se, verovatno, samo njihovi prestravljeni roditelji.

Đurđica Dragaš: Zaklela sam se da neću preplakati “Daru”

20. februar 2022.

Pre tačno godinu dana, na RTS-u je prikazan film “Dara iz Jasenovca”. Neko je plakao, neko bio besan, neko je tvrdio da je film previše “umiven”i da nije prikazana sva strahota Jasenovca. Bilo je i onih koji su se bavili sporednim stvarima, napadali autore, tvrdili da iza svega stoji politika. Jedino čega nije bilo je… ravnodušnost! Dara nas je prodrmala, potresla, naterala da stanemo na trenutak i zapitamo se… ko smo, gde idemo, ima li nam spasa! Ja se danas pitam šta smo uradili za ovih godinu dana. Šta smo naučili i da li smo ikako doprineli nezaboravu?! Da li smo učinili išta da sećanje na naše žrtve ne bledi?!

Đurđica Dragaš: Ratni doboši velikih najavljuju stradanje malih, ali obični smrtnici treba da postave jedno pitanje

10. februar 2022.

Ne znam čega se današnja deca najviše plaše. Roditelji bi možda, malo u šali, malo u zbilji, rekli da je oduzimanje telefona “bauk” od kojeg zaziru, ali ko će znati šta je zaista u njihovim glavicama. Verovatno ni moji roditelji nisu mogli da pretpostave da sam se ja, posle onog najranijeg, “babaroga” perioda, ustvari najviše plašila rata. Vrlo dobro se sećam s kojim sam strahom gledala Dnevnik i zatvarala uši da ne čujem vesti s dalekog ratišta na kojem su snagu odmeravale dve države sličnih imena. Nije moja dečja logika mogla da “dokuči” šta je to nateralo Irak i Iran da ratuju kad se već gotovo isto zovu. Sećam se

Đurđica Dragaš: Kako nam je korona “vratila” slavu

26. januar 2022.

Rodila sam se i odrasla u kraju u kojem se nije išlo u crkvu, nisu se slavili verski praznici, a deca nisu krštavana. Doduše, to je važilo gotovo isključivo za nas, Srbe. Bilo je jednostavno takvo vreme i takve okolnosti. Ipak, dva datuma su se u mojoj porodici uvek obeležavala. Pokrov – seoska slava u selu u kojem je rođena moja mama i Sveti Jovan – krsna slava njenih roditelja. Priznajem da nisam baš mnogo znala o tome šta tačno slavimo, ali ta dva dana imala su posebno mesto u našim životima. Pokrov sam “vezivala” za neku vrstu vašara. Mnogo skromnijeg nego ovde, u Srbiji, ali ipak dovoljno zanimljivog svakom

Đurđica Dragaš: Nemamo rezervni zavičaj

6. januar 2022.

Dok se plamen badnjaka polako gasi, a ljudi razilaze, dođe mi da viknem – ne dajte da ostanem i bez “rezervnog zavičaja”! Od svih verskih praznika, Badnji dan mi je najdraži. Volim tu neku posebnu toplinu koju donosi i trudim se da ga provedem sa porodicom, u jednom lepom vojvođanskom selu. Tako je i ove godine. Radujem se već danima paljenju badnjaka koje se, po tradiciji, organizuje u centru sela, ispred škole i prostorija u kojima se, u nedostatku prave crkve, obavljaju verski obredi. Stižem… vatra već gori… Lepo je, skromno, bez mnogo sjaja i nepotrebnih detalja, ali toplo i prijatno, baš onako kako sam i očekivala. Plamen mi obasjava

Đurđica Dragaš: Kako su raseljeni Ličani oživeli svoje lokalno groblje

28. decembar 2021.

Pre nekoliko meseci odlučila sam da napravim Fejsbuk grupu koja bi okupila moje zemljake, Ličane, Divoseljane rasute po svetu. Prvobitno mi je želja bila da ih podstaknem da se uključe u akciju čišćenja groblja u rodnim selu mojih Dragaša, Divoselu. Da, to je ono groblje o kojem sam pisala letos, a koje su polako, ali sigurno gutali šuma i zaborav. I uspeli smo u onome što je izgledalo kao nemoguća misija. Očistili smo ga! Grobovi naših predaka ugledali su svetlost dana i sada možemo, kao sav normalan svet, da ih posetimo i zapalimo sveću za njihove duše. Iako često i sama kritikujem društvo u kojem realnost oblikuju internet i društvene

Bastašić: Ustaško groblje na Mirogoju samo jedna od etapa u vjekovnom strateškom planu (VIDEO)

16. decembar 2021.

Ustaše se ne vraćaju kući- odavno su kod kuće!!! Piše: Đurđica Dragaš Ništa novo i ništa neočekivano, tako predsednik udruženja „Jadovno 1941.“ Dušan Bastašić ocenjuje inicijativu, koju je odobrio i Hrvatski sabor, da se na zagrebačkom groblju Mirogoj „uredi groblje hrvatskih vojnika od 1941. do 1945. godine“. Smatra da je reč samo o još jednoj etapi u realizaciji plana katoličke crkve da, kako kaže, „zaore istočnu njivu“, misleći pri tom na prostor istočno od Drine. Taj plan je pretočen u ideologiju Ante Starčevića, teoriju „krvi i tla“,a sprovodili su ga, svako na svoj način, Ante Pavelić, Josip Broz i Franjo Tuđman, kaže Bastašić i dodaje da vlast u Hrvatskoj na

Đurđica Dragaš: Jesen na Velebitu

29. oktobar 2021.

Sami smo odavno… u ovoj prelepoj, strašnoj  pustinji velebitskoj.Ne brojimo dane i godine, ne brinemo o vremenu što prolazi… za nas je odavno stalo. Grlimo plavo nebo,udišemo vazduh pun mirisa mora i soli.Kupamo se u jutarnjoj rosi,trljamo obraze prvim mrazomi, opčinjeni, gledamo plamene boje jeseni. Sami smo odavno… u ovoj prelepoj, strašnoj  pustinji velebitskoj.Ne brojimo dane i godine, ne brinemo o vremenu što prolazi… za nas je odavno stalo. U onoj jami su naše kosti, naša krv utkana u surovi kamen, u zemlju što prekri jauke i bol. Ali nismo mi mrtvi… Rađamo se iznova svakog proleća,rastemo s travama,s nežnim visibabama i jaglacima,bujamo kao planinski potok osokoljen rastopljenim snegom. Mirišemo

Đurđica Dragaš: Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

23. septembar 2021.

Napisala sam i, u prethodnih godinu dana, ovde objavila tri teksta u kojima sam se bavila Drugim svetskim ratom, ali i sukobom koji je početkom devedesetih besneo u bivšoj Jugoslaviji. Pisala sam o sebi, svojoj porodici, narodu kojem pripadam. Kao i uvek kad se “potegnu” takve teme, bilo je reakcija, što privatnih što javnih, na portalu RTS-a i društvenim mrežama. Zahvalna sam svima koji su mi pružili podršku, saosećanje i razumevanje, ali bilo je, naravno, i onih koji su kritikovali, koji stvari ne “vide” mojim očima. Iako je normalno da čoveka to pomalo zaboli, kad bolje razmislim, zahvalna sam i njima. Zašto?! Zato što su me podstakli na razmišljanje o

Đurđica Dragaš: Može li himna probuditi usnuli patriotizam ?!

2. septembar 2021.

Uprkos koroni i mračnim prognozama o njenom, ko zna kojem talasu, deca su ovog prvog septembra krenula normalno u školu. Nema skraćenih časova, a tzv. onlajn nastava ostaje samo mogućnost u krajnjoj nuždi. Ipak, nešto ove godine nije “normalno”, tačnije, desilo se prvi put… Nastava je u svim školama u Srbiji počela intoniranjem himne Bože pravde. I, kao što sam i očekivala i kao što kod nas obično biva, to je izazvalo burne reakcije. Naravno, opet smo se podelili u dva suprotstavljena tabora! Jedni su oduševljeni i pitaju se zašto to odavno nije praksa, a drugi se, blago rečeno, sprdaju s “naletom patriotizma” i zameraju što se deci “nameću” takve

Đurđica Dragaš: Dosta je bilo!

8. avgust 2021.

Mnogo se ovih dana piše, govori i raspravlja o srpsko-hrvatskim odnosima. Od 1995. uvek je tako u avgustu! Otvore se stare rane, probude strahovi, mržnja, izgovore teške reči, a onda se strasti smire…do sledeće prilike. Ove godine je ipak malo drugačije. Predstavnici Srba u Hrvatskoj prvi put su prisustvovali proslavi godišnjice Oluje u Kninu. Hrvatski predsednik je na pomenu Srbima ubijenim u selu Grubori recitovao pesmu Alekse Šantića “Ostajte ovde”. Da li se nešto zaista menja? Ima li budućnosti za srpsku manjinu u Hrvatskoj? Ove godine, više nego ikad, razmišljam o tome… Pitam se ko je u pravu – oni koji su se, uprkos svemu, vratili u zavičaj ili mi

Đurđica Dragaš: Može li se preživeti Divoselo?

22. jul 2021.

Nedavno, 25. juna, navršilo se 30 godina od proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske. Zvanični kraj SFRJ bio je ujedno i početak krvave decenije koja je odnela hiljade života i zauvek promenila sudbine onih koji su je preživeli. Među stotinama hiljada raseljenih i izbeglih našla se i moja porodica.. Nisam slutila, dok sam tog juna ’91 proslavljala 17. rođendan, da će to biti poslednji put da u svom stanu gasim svećice na torti, da mi poklone donose drugarice iz škole i da se radujem, onako iskreno, kako to mogu samo devojke od 17 godina… Trideset godina kasnije, malo zbog “ozbiljnih” 47 leta, a mnogo više zbog svega što se izdešavalo u

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA