Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Đurđica Dragaš: Priča o Milutinu – priča o narodu koji samo brani svoju kuću

Datum objave: nedelja, 28 marta, 2021
Veličina slova: A- A+
U 86-oj godini u Lebanu je umro Milutin Cvetković. Vest koja bi se, da su okolnosti bile drugačije, ticala samo njegovih rođaka i prijatelja, rastužila je pre par dana čitavu Srbiju. Zašto? Zato što se ovaj vremešni čovek pre 15-ak dana hrabro suprotstavio pljačkašu koji mu je upao u kuću.
Milutin Cvetković; FOTO: TV4S

Uprkos faktoru iznenađenja, bezočnosti i brutalnosti plačkaša i velikoj razlici u godinama (uljez je bio 35-ogodišnji komšija), deka Milutin je još jednom dokazao onu poslovicu-jednom policajac, uvek policajac.

Instinkt koji ga je sačuvao tokom dugogodišnje karijere, spasio je njega i nepokretnu suprugu i u ovoj , gotovo bezizlaznoj situaciji. Milutin je, glumeći nemoć, neprimetno izvukao pištolj iz čarape i ranio razbojnika. Kako je posle ispričao novinarima, po policijskim pravilima, ciljao je u noge, ali…ranio ga je u stomak. Provalnik je preživeo, ali hrabri deka nije.

Stres koji je doživeo te noći, ali mnogo više privođenje i zadržavanje u policijskoj stanici, bili su previše za čoveka od 86 godina. Njegovo srce jednostavno nije izdržalo!

Rastužila me je ova vest, dirnule suze i reči njegove ćerke: “Pa zar ovako da ode?”. I zaista, nije Milutin zaslužio da mu se sve to desi. Prvo pokušaj pljačke, a onda pritvor koji, iako po zakonu, sigurno nije lako pao bivšem policajcu. Ko zna šta mu se sve motalo po glavi, koliko ga je bilo sramota što se našao s druge strane rešetaka iza kojih je godinama smeštao kriminalce? Zar pod stare dane da postane jedan od njih?

Mučilo ga je to i kad je izašao. Kažu da je samo ćutao i tako, potpuno nemo, i otišao. Da li je moralo baš tako?! Da li je čovek od 86 godina, koji se samo branio, morao da završi u pritvoru? Zakon kaže da jeste. Pravnici upozoravaju da je nužna samoodbrana “pipava” materija i da nje tako jednostavno menjati odredbe zakona koje se na nju odnose. Mnogi tvrde da bi njihovo popuštanje dovelo do zloupotreba pa čak i do povećanja stope kriminala.

Razumem ja to sve, al’ nekako ne mogu da “sudim” Milutinu. I ko je taj ko bi mogao da mu zameri što je u svojoj kući branio svoj i ženin život? Ovaj čovek je odbio da bude žrtva, još jedna nema žrtva nečije obesti i zla. Pucao je, da, ali ne u komšiju, mladog čoveka već u razbojnika koji je upao u njegovu kuću, u kriminalca koji je pretio da će zaklati i njega i nepokretnu suprugu. Nije se Milutin uplašio, nije odstupio, nije se prepustio sudbini, kao što bi mnogi učinili da su bili na njegovom nestu.

Po tome se, valjda, i razlikuju ljudi. Neki ćute, trpe, kalkulišu i sklanjaju se kad dođe opasnost. Oni drugi, poput Milutina, ne daju na sebe. Bez obzira na to ko je sa druge strane, suprotstavljaju se i ne misle mnogo šta će biti posle. Svoj ponos i neustrašivost često skupo plaćaju, ali ne znaju drugačije! Jednostavno, takvi su!
Onaj pištolj iz čarape Milutin nije izvadio iz obesti, nije s njim otišao u komšijsku kuću već je samo branio svoju! I bez obzira na tužan kraj, ovaj deka nam je svima očitao lekciju. Ima u njegovom činu mnogo više od lične priče.

I nisam vam je slučajno ispričala.

Baš negde u ovo vreme, pre 22 godine, posada raketnog sistema NEVA, isto kao Milutin, nije birala predaju. I njihov neprijatelj, razbojnik koji im je upao u kuću, bio je nadmoćan i nedodirljiv. Nosio je nadimak “nevidljivi”!

E pa, ova hrabra družina, nije se obazirala na to. “Uhvatili” su ga i poput našeg Milutina, “izvukli pištolj iz čarape”. Sistemom koji, po proračunima razbojnika, nije nikako bio sposoban za to, srušili su ponos njihove vojne industrije! Učinili su ga vidljivim!!!

I baš kao što je jedan 86-godišnjak iznenadio 50 godina mlađeg provalnika, tako je jedna mala, tehnički neuporedivo slabija vojska iznenadila moćnu armadu! Srušen je “nevidljivi avion”, ali to je bio samo deo otpora koji je mala Jugoslavija pružila velikom NATO paktu. Piloti nisu oklevali, poletali su u neizvesnost i suprotstavljali se hrabro nadmoćnom i arogantnom neprijatelju. Golobradi mladići odrastali su preko noći na Košarama, na svim mestima gde se branila zemlja, gde se, od razbojnika, branio dom.

Niko od njih nije želeo tuđe, niko nije prekoračio svoj prag. Oni su samo čuvali svoju kuću….isto kao Milutin!!!

To isto je želeo i narod koji je pre 80 godina izašao na beogradske ulice uzvikujući – bolje grob nego rob! To isto su činili junaci Kolubarske bitke, svih bitaka Velikog rata, promrzli, bolesni, ali nepokolebljivi srpski vojnici koji su na Krfu sanjali povratak u domovinu.

Pištolj iz čarape su izvukli i svi oni koji su 90-tih branili svoj prag, odbijajući da, kao `41, budu žrtve Pokolja.

Taj pištolj su u rukama držali svi koji, u burnoj srpskoj istoriji, nisu neprijatelju priznavali nadmoć. Oni koji su, poput Milutina, izabrali borbu umesto predaje! Stradali su zbog svog izbora, trpeli nepravdu, odmazdu i podsmeh moćnih, ali želju za slobodom im niko nije mogao oduzeti!

Ona će, poput Gavrilove senke, uvek plašiti gospodu!

Nek’ im je svima večna slava!!!


Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top