arrow up
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Đurđica Dragaš: Nidžo, Velebit te pamti, sigurna sam

9. jul 2026.

Dragi Nidžo, bila sam ti skoro u Smiljanu. Bilo je plavo nebo, bez oblačka. Onako prozračno i široko kako samo ličko može da bude. Sećaš se sigurno tog neba… svi ga sa sobom po svetu nosimo. Kosila se trava i talasalo žito. Mirisalo je baš onako kako pamtiš. Znaš kad lička zemlja diše…. Zelenio se Velebit plavičasto. Težak i moćan. Savršen i strašan. Velebit kojeg u krvi i kostima nosimo, planina što naraste i oteža od krvi naše i kostiju po utrobi njegovoj rasutih. Pamti starina sve naše tajne, pamti i ćuti. Kako li je njemu Nidžo moj?! Bole li ga rane naše il’ mu život i smrt dođu na

Đurđica Dragaš: ZAVET

3. jul 2026.

Možeš me gaziti, nići ću opet kao trava u proleće, kao cvet posle kiše. Ime mi gaziš,krst skrnaviš.Decu mi preklanu korovom koroviš. Nesoju, jade… Kuću mi raskrivaš,livadu trnjem zacrniš.U jami moje ponovo zatireš.Sa kamena ime mi brišeš. Nesoju, jade… I božure mi čizmom gaziš.Po polju krvave tragove ostavljaš.Pesmu mi braniš,molitvu poganiš. Nesoju, jade… Bolim te živa,s pesmom na usnama.Bolim te živa,s mirom u srcu,sa svećom u rukama. Жari ti oči pogane moja haljina bela.Gore ti dlanovi krvi željni.Progoni te svetlo iz jame,miris zemlje koju si čemerom napojio. Nesoju, jade…. Možeš me gaziti,nići ću opet.Kao trava u proleće,kao cvet posle kiše.Možeš mi kuću rušiti,gradiću je opet.Gnezdo ću sviti međ’ oblacima,u krošnjama,sa

Đurđica Dragaš: Pesma nezaboravljenih!

29. jun 2026.

Radujemo se vama što nosite krst, što pevate i plačete u isto vreme. Mi ćemo uvek biti tu i radovati se jedni drugima jer… mi smo jedno… vi nad jamom i mi u jami!!! Ujede me zver, okrvavljenim zubima.Rastrgnu mi kožu divljim kandžama. Baci me u ponor…. Padoh tiho, nečujno, meko.Uze me Gospod milostivi, oslobodi mi telo muke ovozemaljske. Lagana i nebolna gledala sam iz mraka bezdanog.Gledala sam neviđeno, pakao što ga ljudski um ne dokuči. Gledala sam decu bez očiju, žene bez utrobe, starce bez ruku…Milovala sam im rane, smirivala jauke, brisala znoj sa čela.Molila sam Gospoda da ih uzme, da odnese bol, da nas sjedini. I čuo je

Đurđica Dragaš: Pustilo nas je naše Divoselo da se pronađemo, dotaknemo i radujemo plačući

18. jun 2026.

Spavajte mirno, rođeni moji!!! Pronašla sam vas, rođeni moji, pod zelenim pokrovom, među divljim travama, u šumi izrasloj iz vaših kostiju. Vodilo me srce, ranjeno i željno. Vodila me krv vaša što teče mojim venama. Dozivali ste me, znali ste da vas tražim, u mraku divoseljačkom, u muci našoj zajedničkoj. Znam da ste mi se radovali! Radovala sam se i ja vama! Osetili ste moju ruku na vašem hladnom uzglavlju, moj drhtavi poljubac, moje suze na crnoj, krvavoj zemlji divoseljačkoj. Smirivali ste moje ludo srce, brisali tugu, radovali se mom životu. Tešili ste me iz svoje mračne, samotne postelje. Prepoznali ste moj osmeh, vatru u očima i beleg na levom

Đurđica Dragaš: Mirisalo je Divoselo na jutarnju rosu, na jabuke i pokošenu travu

15. jun 2026.

Silno se namučih pre par dana pokušavajući da, na Gugl mapi, pronađem, bar približno, mesto gde je nekad bila naša porodična kuća u Divoselu. Kažem mesto zato što od kuće, posle nekoliko napada hrvatske vojske početkom 90-ih, nije ostao ni “kamen na kamenu”. Kad u pretraživač upišete Divoselo, jedino što dobijete kao rezultat je velika zelena pustoš. Nema kuća, nema puta, nema oranica… Samo zeleno “more” koje guta sve pred sobom. Tražila sam, uvećavala, pokušavala da pronađem neki trag života prema kojem bi se orijentisala… Posle mnogo muke, uspela sam (bar tako mislim) da nekako lociram parče zelenog prekrivača ispod kojeg bi trebalo da su ostaci naše kuće. Usput sam

Od Vračara do zavičaja – šta sam pronašla čekajući Časni pojas Presvete Bogorodice

30. maj 2026.

Otkad je, pred Spasovdan, stigla vest da će u Srbiju, sa Svete Gore stići Časni pojas Presvete Bogorodice, rešila sam da se poklonim ovoj svetinji i celivam je. Stizale su i pre, pred velike praznike, važne relikvije u Beograd, ali ja nikad nisam osetila toliku želju da im se poklonim, da im budem blizu. Kako su dani odmicali, a redovi vernika pred Hramom Svetog Save bivali sve veći, uzdrmala se i moja vera da ću uopšte uspeti u svojoj nameri. Жelja je i dalje bila tu, ali kako uskladiti posao i višesatno čekanje, kako izdržati na suncu nekoliko sati u redu koji se sporo pomera… Bila sam na korak da

sveti_vukasin.jpg

Đurđica Dragaš: Spavaj mirno Vukašine… tvoje je carstvo nebesko!!!

29. maj 2026.

Razoružao si bezdušnika rečima svetačkim – Samo ti dijete radi svoj posao!!! Plavo je nebo danas, Vukašine.Sunce miluje nekošenu travu, tvoju postelju samrtnu… Samotna ptica peva o tebi, o tvojim blagim očima i žuljevitim rukama seljačkim…Peva o tvojoj duši nevinoj. Ne plače nebo za tobom danas kao što ni ti nisi plakao pred svojim dželatom.Gledao si ga očima iskopanim, miran i nedodirljiv. Obrisao si njegovo okrvavljeno čelo rukama odsečenim. Mislila je zver da će se nahraniti tvojim bolom, da će, kidajući tvoje telo, umiriti svoju glad…Nadala se da ćeš moliti za život, da ćeš otići sa strahom u očima… Nadala se, al’ uzalud… Osakaćen, rastrgnut, umoren… gledao si krvnika dušom

Đurđica Dragaš: Lika, moja i tuđa

26. maj 2026.

Srećna sam, blažena i tužna. Opet na svome, a međ’ tuđima. Tu, na korak od sebe, a tako daleko. Udišem ličko jutro. Miriše poznato, setno, daleko. Miriše na pokošenu travu, detinjstvo i dedino dvorište. Miriše na bunar divoseljački i polje vrebačko. Srećna sam, blažena i tužna. Opet na svome, a međ’ tuđima. Tu, na korak od sebe, a tako daleko. Slušam ptice, nemirne od oblaka što prete kišom. Letimo zajedno…. Letimo ka nebu… Prži me sunce na kamenu srušene crkve. Miriše  tamjan sa garavih zidova. Čuje se davno utihlo zvono, dečji plač i pesma devojaka. Čuje se život…veličanstven i dalek, blistav i zgažen. Жivot kojeg nema! Vodi me šuma velebitska,

Đurđica Dragaš: Bilo ih je 12!

23. maj 2026.

Otišli su pamteći jedino otkucaje majčinog srca i toplinu njenog tela. Жurili su da vide svet, da ga čvrsto obgrle ručicama, da ga udahnu, da mu se osmehnu. Жeleli su da polete ka suncu i trče šarenim livadama. Sanjali su miris kiše, prvi sneg i dodir mraza na obrazima. Pitali su se koliko je slano more i može li se pregaziti tolika voda. Maštali o igri, nestašnim dečjim uvojcima, o ljubavi i stidljivim pogledima ispod trepavica. Radovali su se majčinom krilu i očevom snažnom dlanu. Potrčali su ka životu verujući da će ga zagrliti, osetiti, oživeti…. Ali… ovaj svet nije bio spreman za njih! Otišli su, ne ugledavši ga, bez

Đurđica Dragaš: TRI KRSTA POD JABUKOM

22. maj 2026.

Za sve mučenike koji su se vraćali kući i, umesto radosti i života, pronalazili grobove i zgarišta! Kako su nastavljali živote, samo su oni znali… Ležim….na zemlji smrznutoj. Dve zore dočekah,nepomičan,bez suze,bez uzdaha.Tup kao noć bez mesečine. Ležim i Boga prizivam.Crn,sam,za zemlju krvavu prikovan. Ležim na zgarištu,na temelju i konačištu.Ležim na grobu,bez spomena i krsta. Zatvorenih očiju,mrazom okovan,sanjam…proleće i pesmu,kosu raspletenu,belinu nedara njenih. Sanjam kolevku,ruke dečje,obraze rumene od vatre sa ognjišta. Ljubim čedo neviđeno,neljuljano,neoplakano. Ležim smrznut,na pragu kuće naše.Жiv, a mrtav. Ustaću….Sutra…Kad srce jadom okamenim. Skupiću im pepeo.Tri krsta kraj jabuke podići.Tri sveće zapaliti.Tri života odživeti. Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš

Krajolik oko područja logora Jadovno, pogled na Velebit

Đurđica Dragaš: Жuti jaglaci divoseljački

19. maj 2026.

Izrasli, pitomi i tanani, kao nejač divoseljačka, kao jagnjad nevina, kao pogled majčin… Procvetali su jutros žuti jaglaci na Kruškovačama.Procvetali… u zelenoj pustinji Velebita! Izrasli iz zemlje natopljene krvlju. Sićušni, nežni cvetovi… kao dečje ruke, kao paperjasta kosa pod majčinim dlanom.Izašli s rosom, okupani suzama. Жuti jaglaci divoseljački!!! Donele ih bose devojačke noge.Nosile ih majke u nedrima, krili starci među grubim dlanovima. Donela ih deca u očima… žute jaglace sa kućnih pragova.Nosio ih vetar sa zgarišta, spirala kiša s hladnog kamena. Izrasli, pitomi i tanani, kao nejač divoseljačka, kao jagnjad nevina, kao pogled majčin…Nikli iz pepela, iz zemlje koja pamti krik, nož, jauk. Izrasli iz tišine, gaženi zaboravom….Nežni jaglaci divoseljački!

Đurđica Dragaš: PAG- PLAVA GROBNICA STRAŠNIJA OD VIDA

7. maj 2026.

Polako, ali sigurno uđosmo u maj i, uprkos svemu što se prethodnih meseci dešavalo u ovoj našoj Srbiji, ljudi sve više razmišljaju o letu, odmorima, moru, provodu. Spremaju se maturske večeri, obeležavaju godišnjice, a studenti, već tradicionalno, organizuju druženja sa kolegama iz regiona. I sve bi to bilo sasvim u redu, lepo i podrške vredno da ne pročitah da će neka od tih studentskih druženja, tzv. Medicinijada i Menadžerijada, biti organizovana na ostrvu Pagu, u Hrvatskoj. Na čuvenoj i po ludim provodina poznatoj plaži Zrće okupili se ovih dana studenti iz nekoliko država regiona. Na put su krenuli i naši studenti – iz Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Niša, Kosovske Mitrovice.

Đurđica Dragaš: ZELENA GRADINA

19. april 2026.

I svetli Gradina, selo joj u nedrima ozelenelo. Svetli Gradina.Nebom obasjana.Peva,pesmom oplakana. Zeleni se Gradina.Pod njom selo izraslo.Zeleno selo sa kućama belim. Pred crkvom se kolo vije.Prepletene ruke i košulje bele.Na travi zelenoj izrasla ruža.Crvena ko’ zora. Kraj ognjišta bosi tabani dečji.Rumeni obrazi i zveket kašika.Ko zlatna kiša zelena. U krilu bakinom dojenče spava.I svetli kandilo iz mrkog mraka.Sa ikone sija koplje Svetog Đorđai miriše cveće u venčiću iznad vrata. Zelene se stada bela… tamo iza oblaka. I svetli Gradina,selo joj u nedrima ozelenelo.Zeleni se Gradina,krvlju ozidana… Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš

Đurđica Dragaš: ROĐENA MOJA

5. april 2026.

Ruka mi tvoja krv oboji. Sestrice, kćeri. Ruka me tvoja vodi.Sestrice,kćeri,Mila moja. Kroz travu niz brdo razastrtu,mekanu, milnu, mirisnu.Kroz šumu što k nebu raste,tiha, samotna, prozračna. Ruka me tvoja vodi.Ka moru, niz ponore.Na pučinu nemirnu,ka stenama mračnim. Ruka mi tvoja linije na dlanu ispisa.Mladež na obrazu iscrta.Boju oku dade. Ruka mi tvoja krv oboji.Sestrice,kćeri. Rođena moja!!! Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji

Đurđica Dragaš: Ježeva kućica na Brankovom mostu

27. mart 2026.

Na pločniku, tik kraj Save prestalo je da kuca jedno veliko srce, krajiško srce. Kišovit… nekako plačljiv dan. Pitam se kakav je bio onaj 26. mart pre tačno 42 godine kada je jedan veliki čovek rešio da okonča svoj ovozemaljski “mali” život… Verovatno nije padala kiša jer, da jeste, možda ne bi izašao napolje, možda bi stao, odustao, nastavio da se bori. Možda je moglo tako, al’ nije! Branko je izašao, prošetao, popio kafu na terasi hotela Moskva, otišao do mosta imenjaka i bacio se. Na pločniku, tik kraj Save prestalo je da kuca jedno veliko srce, krajiško srce. Eee ljudi, da vi samo znate kakva su to srca!!! Puna

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA