Đurđica Dragaš: ZAVET

Možeš me gaziti, nići ću opet kao trava u proleće, kao cvet posle kiše.

Ime mi gaziš,
krst skrnaviš.
Decu mi preklanu korovom koroviš.

Nesoju, jade…

Kuću mi raskrivaš,
livadu trnjem zacrniš.
U jami moje ponovo zatireš.
Sa kamena ime mi brišeš.

Nesoju, jade…

I božure mi čizmom gaziš.
Po polju krvave tragove ostavljaš.
Pesmu mi braniš,
molitvu poganiš.

Nesoju, jade…

Bolim te živa,
s pesmom na usnama.
Bolim te živa,
s mirom u srcu,
sa svećom u rukama.

Жari ti oči pogane moja haljina bela.
Gore ti dlanovi krvi željni.
Progoni te svetlo iz jame,
miris zemlje koju si čemerom napojio.

Nesoju, jade….

Možeš me gaziti,
nići ću opet.
Kao trava u proleće,
kao cvet posle kiše.
Možeš mi kuću rušiti,
gradiću je opet.
Gnezdo ću sviti međ’ oblacima,
u krošnjama,
sa žilama hrastovim isprepletena.

Ne možeš mi ništa nesoju.
Moja je pesma od zla jača.
Moja će molitva do ponora doći,
u nebo se vinuti,
poljem zamirisati.

Moja će radost nesoj rasterati!!!

---

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji

---