Ђурђица Драгаш: ЗАВЕТ

Можеш ме газити, нићи ћу опет као трава у пролеће, као цвет после кише.

Име ми газиш,
крст скрнавиш.
Децу ми преклану коровом коровиш.

Несоју, јаде…

Кућу ми раскриваш,
ливаду трњем зацрниш.
У јами моје поново затиреш.
Са камена име ми бришеш.

Несоју, јаде…

И божуре ми чизмом газиш.
По пољу крваве трагове остављаш.
Песму ми браниш,
молитву поганиш.

Несоју, јаде…

Болим те жива,
с песмом на уснама.
Болим те жива,
с миром у срцу,
са свећом у рукама.

Жари ти очи погане моја хаљина бела.
Горе ти дланови крви жељни.
Прогони те светло из јаме,
мирис земље коју си чемером напојио.

Несоју, јаде….

Можеш ме газити,
нићи ћу опет.
Као трава у пролеће,
као цвет после кише.
Можеш ми кућу рушити,
градићу је опет.
Гнездо ћу свити међ’ облацима,
у крошњама,
са жилама храстовим испреплетена.

Не можеш ми ништа несоју.
Моја је песма од зла јача.
Моја ће молитва до понора доћи,
у небо се винути,
пољем замирисати.

Мојa ће радост несој растерати!!!

---

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи

---