„Jer … mi smo ista krv“, pesnički prvenac Đurđice Dragaš predstavljen u RTS Klubu

U Klubu RTS-a predstavljena je zbirka poezije „Jer…mi smo ista krv” Đurđice Dragaš Vukovljak. Reč je o prvoj pesničkoj zbirci koju čine stihovi puni sete i tuge, a koju Đurđica posvećuje svim nevinim žrtvama.

Đurđica Dragaš Vukovljak je urednica privredno-političke rubrike Prvog programa Radio Beograda. Iako se dugo bavi pisanjem a njeni tekstovi i pesme su objavljivani na sajtovima „Jadovno 1941“ i RTS-a, do sada nije objavila knjigu. Zbirka pesama Jer… mi smo ista krv njen je književni prvenac.

O poeziji, književnom izrazu i inspiraciji za ovu zbirku govorili su Mile Rajčević, profesor i nekadašnji direktor OŠ u Gospiću, Momčilo Mirić, predsednik udruženja „Jadovno“ i Ana Tomašević, novinarka i urednica Radio Beograda. Stihove je govorila glumica Maja Kolundžija Zoroe.

Pesmu Krik nad Krušovačama Đurđica je napisala sa samo trinaest godina i s njom osvojila prvo mesto na literarnom konkursu koji je te 1987.godine organizovan u spomen na stradanje meštana  Divosela, Čitluka i Ornica u Drugom svetskom ratu. Nagrada, zbirka  Lorkine poezije, uručena joj je na komemorativnoj svečanosti u Spomen domu u Divoselu, selu nadomak Gospića.

Možda su neki već tada mogli da osete miris rata u vazduhu, ali jedna trinaestogodišnja devojčica se nadala da krv više nikada neće poteći njenim zavičajem. Nažalost, pokazalo se ubrzo da nije bila u pravu. Ponovilo se, a Đurđičina porodica se, baš kao i ostali Srbi iz tog kraja, našla pred velikim životnim izazovima. Godine stradanja i izbeglištva ostavile su na svima njima tragove. Đurđica ih beleži i leči pesmama posvećenim Divoselu, precima i zavičaju.

A šta se zaista desilo na Kruškovačama o kojima je pisala, koliko je Divoselo stradalo tokom Drugog svetskog rata i početkom devedesetih govorio je profesor Mile Rajčević, nekadašnji direktor osnovne škole u Gospiću i čovek koji je prepoznao Đurđičin talenat za poeziju.

Od Divosela i Kruškovača, preko Jadovnog, Gospića i Paga, Gline, Garavica, Draksenića, Prebilovaca, Starog Broda i brojnih drugih stratišta, do najvećeg srpskog gubilišta Jasenovca, autorka  oplakuje i od zaborava otima žrtve suludih ustaških zločina.

Svaka sudbina ovih stradalnika je priča i pesma za sebe, ali posebno teške i tragične su sudbine majki koje su preživele stradanje dece. Izvlačile su se iz jama, gledale kako im zveri ubijaju najmilije, preživljavale su ono što se preživeti ne može i nastavljale…rađale i obnavljale život. Kako, samo su one znale.

Iako prvenstveno pisane kao posveta stradalim precima, pesme u ovoj zbirci prepune su Like. Zavičaja kojem se autorka otvorenog srca vraća, uprkos bolu koji je za njega veže. Kao što reče u jednom stihu, Lika joj je „i majka i maćeha, i tuđa i njena“.

Udruženje „Jadovno1941″ iz Beograda i Banjaluke okuplja potomke žrtava kompleksa ustaških logora Gospić-Jadovno-Pag i zahvaljujući njima i ova knjiga je ugledala svetlost dana.

Izvor: RTS

---