Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Đurđica Dragaš: Otet mi je zavičaj, zar se to zaboravlja

Datum objave: utorak, 3 avgusta, 2021
Veličina slova: A- A+
Kada čujem reč “oluja”, pred očima mi se ponovo ukazuje svitanje 5. agusta, kada sam se opraštala sa zavičajem. Imala sam 21 godinu i bila student u Beogradu. Tokom raspusta sam se vraćala kući u Korenicu, gde je moja porodica morala da pobegne 1991. iz Gospića.
Đurđica Dragaš; FOTO: NOVOSTI

Napad je počeo 4. avgusta rano ujutro. Bilo je i ranije granatiranja, ali ovo je bilo drugačije. Nije prestajalo satima. Na Radio Zagrebu, koji smo jedino mogli da uhvatimo, slušali smo Tuđmanov govor u kome nas poziva “da ostanemo, da ne pružamo otpor, da će doći hrvatska vojska i da oni koji nisu ništa zgrešili nemaju čega da se plaše”. To nas je upravo najviše uplašilo, shvatili smo da se nešto ozbiljno dešava. Ceo taj dan je prošao u mučnom iščekivanju.

Predveče je ulicom išao auto iz koga je izašao čovek u maskirnoj uniformi i rekao da počinje evakuacija, da krenemo ka granici sa Bosnom, da je to samo privremeno i da ćemo se vratiti. Shvatili smo da moramo da krenemo na put bez povratka.

Naš auto je bio tu, ali ni mama, ni sestra, ni ja nismo bile vozači. Zamolili smo komšije da nam pomognu. Kako obično biva u tim trenucima, ljudi su počeli nekontrolisano da tovare stvari i pukla je guma. Tada su svi razišli i ostavili nas tri same. Tražile smo pomoć, ali već je svako gledao samo sebe. Ostavile smo kola, uzele nešto stvari i pokušale da uhvatimo neki prevoz. Najzad nam je stao neki kamiončić kojim smo čitavu noć putovali po makadamu do Donjeg Lapca. Bilo nas je mnogo u tom mrklom mraku.

Svi su ćutali. Svako je svoju muku mučio.

Usput smo gledali očajne ljude pokraj pokvarenih automobila i traktora. Jutro smo dočekali u Lapcu, tog svitanja se najbolnije sećam…

Tu smo našle prevoz koji je išao do Banjaluke. Ljudi su nam ponudili da idemo s njima do Srbije, ali mama, sestra i ja nismo htele, želele smo da se nekako nađemo sa tatom, familijom…

Ostale smo na petlji kod Banjaluke i na goloj ledini provele gotovo dva dana po užasnoj kiši. Bile smo potpuno mokre, samo smo išle od jednog do drugog traktora i zagledale da nađemo nekog poznatog. Konačno smo posle dva dana uspele da pronađemo tatu i ostale iz familije, hvala Bogu. Tada je počelo putovanje do Srbije, koje je trajalo oko 10 dana. Kako god čudno zvučalo, taj deo puta je bio lak, jer smo bili sa svojima.

Ožiljak od “Oluje” ne može da zaraste i ja uvek odbolujem početak avgusta.

Izvor: NOVOSTI


Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top