Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Đurđica Dragaš: Udar “Oluje” i usud krajiških suza

Datum objave: petak, 22 januara, 2021
Veličina slova: A- A+
Svi biju svoje bitke. Svi traže nekoga, žene se grozničavo raspituju za muževe, braću, sinove koji su ostali negde iza kolone, starci plaču za “blagom” (tako je naš narod nazivao ovce, krave, konje…) koje nisu stigli ni da puste iz štala i torova, deca se više ne igraju već preplašeno vire iz pretrpanih traktorskih prikolica.
Jedina sačuvana fotografija Đurđice u rodnom Gospiću 1991.

Eksplozija me budi iz sna, onog najslađeg, pred svitanje. Ubrzo se čuje još jedna, druga, treća, a onda zatišje…

Ustajemo, u polumraku se oblačimo. Struje nema odavno. Tako je svakog leta pošto jedini izvor, hidroelektrana Obrovac, nema dovoljno vode.

Mama uključuje radio na baterije, pokušava da pronađe neku stanicu. Čini se da radi uzaludan posao jer je skala “mrtva”, ali iznenada čujemo poznati glas.

Sa talasa Radio Zagreba baš nama, onima koje od jutros njegovi vojnici zasipaju granatama, obraća se hrvatski predsednik.

Gledamo se u čudu, nekako sporo nam do mozga dopiru njegove reči – “hrvatska vojska stiže, nemojte da se plašite, ne morate da bežite, ako ne budete pružali otpor, bićete bezbedni…”

Mama kroz zube psuje, gasi radio, ali u očima joj vidim strah. Verovatno i ona isto vidi u mojima.

Zbunjene smo. Bilo je mnogo ovakvih dana, granatiranja, okršaja, ali ne i ovakvih poruka.

Ne komentarišemo ništa, ali vidi se da od istog strahujemo. Ponovo se iz daljine čuju eksplozije. Dok nam u ušima odzvanjaju nadmene, zloslutne reči s radija, mama pakuje u torbu najosnovnije stvari, dokumenta i fotografije koje smo ponovo sakupili za ove četiri godine izbeglištva.

Kaže, moramo u sklonište, tj. komšijski podrum. Ja se bunim, ubeđujem je da je bolje da ostanemo u kući pa šta bude.

Po ko zna koji put prolazimo istu agoniju mog tvrdoglavog mudrovanja i njene nervoze.

Mlađa sestra nas gleda uplašeno. Ona je već spremna za sklonište i samo čeka kraj naše rasprave.

Gunđam, ali pristajem i posle par minuta ulazimo u podrum.

U polumraku vidim samo oči uplašenih i nervoznih žena, dečje igračke i prekrštene ruke staraca koji, s nekim neobičnim mirom, po ko zna koji put čekaju dželate.

Čuju se samo dečji glasovi. Oni se igraju, guraju, smeju, ne obazirući se na nesreću koja nam se prikrada kao zver. Šaljem mami ljutit pogled. Jasno je i njoj i meni da ovaj podrum ne pruža baš mnogo sigurnosti, ali eto… svi iz komšiluka su tu pa ostajemo i mi.

Dan se sporo i tromo vuče. Povremeno se čuju eksplozije, ne znamo šta se dešava i samo po pravcu iz kojeg dolazi taj zvuk pretpostavljamo gde se vode borbe.

Neko je skuvao kafu, deca gnjave psa koji je bezglavo utrčao u sklonište posle jedne eksplozije, žene pokušavaju da ih smire…

Nervoza i teskoba koja vlada među nama, zatočenicima ovog polumraka, mogla bi da se seče nožem.

Kako se bliži mrak, a eksplozije postaju sve učestalije i glasnije, strah izbija iz svakog našeg pokreta, uzdaha, pogleda.

U jednom trenutku ispred podruma se zaustavlja automobil. Čovek u uniformi izgovara rečenice koje ću pamtiti dok sam živa: “Naređena je evakuacija. Svi treba da krenu ka Bosni. Nemojte da paničite, to je samo privremeno…”

Ošamućeni i prestravljeni žurimo svako svojoj kući.

Onaj pas zbunjeno maše repom gledajući za decom koju majke gotovo histerično vuku za ruke. Ostaje sam ispred podruma i počinje da laje.

Čujem ga dok ulazimo u kuću i u mraku pokušavamo da smirimo srce i misli i spakujemo naš život u dve-tri torbe.

Ne ide nam baš. Nespretno se vrtimo u krug i vičemo jedna na drugu. Svaka ima svoju ideju o tome šta bi trebalo da se nađe u tim torbama.

Ja sam čvrsto rešila da tu budu moje nove farmerke za koje sam se cenjkala na Zelenom vencu u Beogradu. Tražim ih grozničavo po kući kao da mi život od toga zavisi.

Tražim i indeks Fakulteta političkih nauka, moju slabašnu nadu da ću jednog dana živeti, biti novinar, zaboraviti ovu noć.

Pakujemo se, saplićemo se, razmišljamo šta da radimo. Auto je ispred kuće, imamo i prikolicu, ali nijedna od nas tri ne zna da vozi.

Tata nije tu.

Svaka pomisao na njega povećava naš strah i po nekom prećutnom dogovoru, ne pominjemo ga.

Ne pominjemo ni babu i dedu, ujaka, rođake jer znamo da će nas strah blokirati, da će suze krenuti kao bujica jer u ovom trenutku ne znamo da li su živi, gde su, kako ćemo pronaći jedni druge.

U opštem metežu, neko od komšija pristaje da vozi naš auto, a prikolica je uskoro puna… ljudi, torbi, straha…

Krećemo u noć. Na putu je već mnogo automobila, traktora, kamiona. Neko ide i peške.

U nekoj neobičoj tišini, svako pokušava da se domogne šume, da pobegne s ovog polja, odmakne što dalje od eksplozija granata koje povrememo razbijaju mrak.

Idemo i mi, ali presporo.

Strahujem da je auto previše opterećen, da neće izdržati. Slutnja se ostvaruje. Posle svega nekoliko kilometara puca guma, a vozač i ljudi iz prikolice uzimaju svoje torbe i beže.

Ostajemo same u mraku, nasred polja, nas tri, dve torbe i ranjeni auto. Uzaludno pokušavamo da nađemo pomoć.

Niko neće da stane i da nam makar pokaže kako da promenimo gumu. Proklinjem nemoć i ljude koji se ne obaziru i sebično grabe napred kroz noć. Plačemo sve tri, ali nekako bez suza, u sebi…

Shvatamo da moramo da odustanemo od auta i uspevamo nekako da se ukrcamo u jedan mali kamion.

U prikolici je već mnogo ljudi, zagušljivo je i klaustrofobično, ali ćutimo, srećni što se krećemo, što smo uspeli da uhvatimo ovu slamku spasa.

Razmišljam o autu koji smo zaključali i ostavili na onom putu. Dok prevrćem po rukama ključeve pitam se zašto smo ih uopšte ponele. Kome trebaju ključevi kad nema auta?!

Počinjem da plačem dok mislim o tami u kojoj smo ga ostavile. Taj stari auto odjednom postaje simbol života koji smo zauvek izgubili, normalnosti koja je ostala iza nas, u mraku ovog strašnog trenutka.

Dok krišom brišem suze, pred očima mi se jedna za drugom smenjuju slike, fragmenti mog dve decenije dugog života.

Ni u najluđim i najstrašnijim snovima nisam mogla da predvidim ovaj dan, ovaj nesrećni kamion, ove suze u kojima se gušim.

Kolona se sporo kreće, čuju se glasovi, motori vozila koja jedva savladavaju uzbrdice i loš makadam. Slušam i tonem u nekakav strašan, od suza memljiv polusan….

Pred jutro stižemo do granice s Bosnom. Izvlačim se iz nepodnošljivo zagušljive prikolice. Na trenutak zatvaram oči i uživam u svežem vazduhu koji miriše na jutro i leto.

Provlačim se kroz lavirint vozila, konjskih zaprega, usnulih ljudi na prikolicama.

Stao je čitav ovaj nesrećni konvoj. Stojimo i čekamo dan, neku informaciju, naredbu.

Prva jutarnja svetlost otkriva mi polako razmere tragedije koju upravo doživljavamo.

Nepregledna kolona iz koje izviru ljudi izbezumljenih i umornih lica. Znoj maskirnih uniformi meša se sa strahom u ženskim očima, dečjim suzama i obamrlim staračkim rukama.

Svi biju svoje bitke. Svi traže nekoga, žene se grozničavo raspituju za muževe, braću, sinove koji su ostali negde iza kolone, starci plaču za “blagom” (tako je naš narod nazivao ovce, krave, konje…) koje nisu stigli ni da puste iz štala i torova, deca se više ne igraju već preplašeno vire iz pretrpanih traktorskih prikolica.

Neobrijani muškarci u uniformama, s puškama u rukama, besciljno lutaju kroz gomilu koja ih zapitkuje i traži od njih nemoguće – da im kažu šta dalje, kuda…

Okrećem se od uskomešane mase, gledam poljanu preko koje se i dalje razliva jutarnja rosa.

Iz obližnjeg šumarka čuju se ptice, a kroz izmaglicu naziru vrhovi stabala.

Divno letnje jutro nagoveštava još lepši dan.

Razmišljam kako je priroda potpuno neosetljiva na našu ljudsku muku. Kako drugačije razumeti lepotu i mir koji postoje paralelno sa ovom našom nesrećom.

Gledam dan koji se budi i opraštam se. Znam da je ovo taj trenutak i da nema nazad.

Opraštam se sa dobro poznatim mirisima zemlje, kamena, pokošene trave. Opraštam se od zrikavaca i letnjih sutona na selu kod babe i dede. Opraštam se od dedinih lepih konja sa zvezdama na čelu.

Oživljavam i istovremeno brišem slike grada u kojem sam živela, lica školskih drugova, prvih izlazaka, frizura sa smešnim šiškama, skrivenih pogleda i prvih ljubavi.

Ceo jedan život mi se odigrava pred očima i znam da posle ovog trenutka ništa više neće biti isto. Ja neću biti ista!

Đurđica u svom Beogradu 2020.

Kao iz nekog teškog sna budi me mamino dozivanje. Čula je da su baba i deda tu negde, u masi. Zove me da ih zajedno potražimo.

Zatvaram oči, još jednom snažno udišem vazduh mog zavičaja i čvrsto stegnutog srca okrećem mu leđa. Kolona nas čeka, dugačka, nesrećna i nepregledna, a vremena za suze više nema….

Ovaj tragični dan živi u meni već dvadeset pet godina.

Koliko god bila jaka, a bila sam, pokleknem jednom godišnje. Četvrtog avgusta može da se tuguje, može da se seća, koliko god bilo teško.

Dozvoljene su suze, za dragim ljudima, za mirisima, bojama, životom, za Krajinom.

Oprostiću ih sama sebi, odbolovaću u miru i tišini, bez mržnje i besa.

Razumem i one koji se raduju, ali znam, sigurna sam, da i oni negde, u dubini svoje duše, znaju da su suze previše slane da bi iz njih iznikla sreća.

(Đurđica Dragaš je novinarka Radio Beograda) 

Izvor: RTS


Od istog autora:

Đurđica Dragaš: Koridor mog života

“Kosti” udaraju do kosti | Jadovno 1941.

Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu | Jadovno …

Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

Đurđica Dragaš: Dosta je bilo! | Jadovno 1941.

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top