Бојанић: ДАН СЕЋАЊА ИЛИ ДАН ЗАБОРАВА…

ЦЕРЕМОНИЈЕ НИСУ ДОВОЉНЕ, АЛИ ЈЕСУ КОРИСНЕ ПОСЛЕ ДЕЦЕНИЈА ЋУТЊЕ

Јуче, Република Српска обележила је Дан сећања на жртве усташког геноцида у систему логора Јасеновац и његовом највећем стратишту Доња Градина (а нигде нема речи СРБИ). Поставља се једно болно и суштинско питање: да ли се заиста сећамо или само формално обележавамо? Колко да изустимо и политички приграбимо неке поене.

Ту нема искрене суштине, да је има Доња Градина би изгледала као Јад Вашем или нека локација у Србији која би била намењена том датуму и сећању на страдале Србе у НДХ.

Добар пример имамо и музејску поставку и споменик у Старом Броду на Дрини…

На обалама Саве, тамо где земља и даље памти више него што смо ми спремни да признамо, сведочимо поделама и руководимо се туђим интересима и туђим пројектима, и у њима здушно учествујемо…  који једини циљ имају да минимизирају и умање број страдалих Срба у Јасеновцу и НДХ од стране Хрвата-усташа… данас слабо ко па и од историчара говори да је у НДХ страдало преко 800000 Срба, све више чујемо ,,мудру“ реторику ,,више стотина хиљада људи“… мудро зар не!

Уместо јединства – више колона. Уместо једног гласа – више тумачења.

И док други народи своја страдања обележавају саборно и достојанствено, код нас се и сећање често претвара у политички догађај и говоранцију… што је и добро, после деценија ћутње, бар се и политички ослобађамо тих стега и окова.

Истовремено, на другој страни, датум пробоја логораша  22. април,  остаје чврсто утемељен као историјска чињеница.

Без двоумљења. Без подела.

Али највећи проблем није у датумима. Проблем је у тишини.

За разлику од Аушвиц, Јад Вашем, Дахауа или Треблинке… места која говоре, уче и опомињу,  Доња Градина као да ћути. Ћути у музеолошком, образовном и државном смислу. Ћути тамо где би морала да виче, опомиње, упозорава… и буде најгласнија само истином и чињеницама.

Та тишина није случајна. Она је резултат деценија занемаривања, страха, али и свесног одсуства воље да се истина институционализује.

Јер, сваки велики злочин у историји човечанства добио је своје име. Геноцид над Јеврејима познат је као Холокауст, или Шоа. Страдање Рома означено је као Самударипен. Јерменски народ свој крст носи кроз појам Мец Јегерн.

Само српске жртве у Независној Држави Хрватској остају без општеприхваћеног имена… и даље се ,,мудраци“ споре, лакше им  је то свести све под Јеврејски холокауст.

И то није питање термина. То је питање идентитета. Јер оно што нема име… лакше се заборавља.  Како ,,мудро“ зборе жртва је само она која има име… неће бити тако, иако би они то волели.

Оно што нема јасан појам… лакше се релативизује, то се управо и дешава.

Зато се већ годинама воде расправе: да ли „Покољ“, како предлажу поједина удружења (Јадовно 1941.), или неки други назив, као што је Србоцид?

Али суштина је једноставна…  било који назив је ,,бољи“ од безимености.

Јер безименост је први корак ка негирању.

Посебно боли чињеница да се код самих Срба често може чути умањивање сопственог страдања. То  мудро покушавају да убаце и у уџбенике, што већ и раде… а струка ћути…. уџбенике нам ионако већински штампају  странци… а њих бирају српски професори историје у већини. Шта даље рећи?

Тамо где би требало да постоји саборност, јављају се сумње, релативизације и опасне флоскуле које више говоре о нашем односу према себи него о другима… а у нама је проблем, ту треба тражити лек.

А историјске чињенице су јасне: систематски прогон, масовна убиства, логори за децу, бацање у јаме, организовано уништавање читавих заједница. То није питање интерпретације… то је питање историјске истине.

Ту треба да се изборимо за поглавље у историјским уџбеницима који треба да буду јединствени за целу Србију и Србе… где би се убацила тема, поглавље о Страдању и геноциду над  Срба у 20. веку. Као што имају Јевреји и Јермени, и да се угледамо на њихову културу сећања о страдалаштву… за Јеврејско страдање зна цео Свет, и за то су они заслужни, тако и треба да буде.

ШТА СЕ ДЕСИЛО ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

После рата, уместо да се истина утемељи, она је потиснута. У име „братства и јединства“ и новог идеолошког комунистичког поретка, страдање српског народа гурнуто је у страну. Са укидањем монархије и прекидом са традиционалним, Светосавским идентитетом, створен је нови – југословенски…  у коме је српско питање често било непожељно и гурано по страни.

И ту лежи корен данашњег заборава.

Није зато чудо што многе историјске теме остају на маргини. Чак и оне које указују на сложене и контрадикторне односе у послератној Југославији захтевају озбиљно, документовано истраживање… а не сензационализам.

Управо изостанак системског бављења историјом оставља простор за полуистине и недоречености.

Зато је кључно разумети: церемоније нису довољне.

Полагање венаца, говори и протоколи имају своје место, али без институционалног памћења… све то остаје празна форма, која нема суштину. Историја се не чува само један дан у години. Она се чува у уџбеницима, филмовима, научним радовима, музејима и  најважније… у свести народа.

ШТА НАМ ЈЕ ЧИНИТИ

Замислимо само да сваког 22. априла, у исто време, са обала Саве у небо полети море светлости…

свеће… као симбол сваке невине жртве. Не као политички чин, већ као народни завет и у њему да будемо сви јединствени без политичких подела. Као жива лекција будућим генерацијама.

Зато Дан сећања не сме бити дан формалности и политичких говора. Он мора постати дан истине, образовањ, саборности и заједништва. Дан када ћемо коначно престати да ћутимо.

Да истина уђе у школе… да ту недељу обележимо културом сећања… да све школе и деца тог дана запале свећу у школским двориштима и одају минут ћутње том незапамћеном Покољу који су Срби доживели у НДХ. Да урадимо документарни филм који ће сваке године погледати наши ђаци… радити у тој недељи животне и личне приче преживелих или они који су оставили сведочења, а тог материјала има доста као дела о Хилди Дајч или Ани Франк… имамо ми и наше приче као Дара из Јасеновца или дека Милорад Ћебић и многи други.

И да коначно ударимо камен темељац и кренемо са изградњу Сабирног центра (маузолеја) у Србији за све страдале Србе у НДХ… то су ваљда заслужили, а не само обеђања и празне политичке приче које се врте деценијама.

Јер тишина, ма колико била удобна, никада није на страни жртава.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја