Директор сарајевског ЕНЕРГОИНВЕСТА свједок Слане

Пише: Јадовно 1941.

Да су прогнаници на Слану стизали и из Сарајева свједочи један од угледних привредника, који годинама ни својој најближој околини није помињао да је прошао паклене дане овог логора. Данас је и он већ покојни, Емерик Блум. Своју кратку изјаву о путу за Слану дао је на замолбу Орена Ружића, бившег партизана из Пага који се бавио хисторијатом Слане.

Emerik Blum

Емерик Блум:

– »Ухапшен сам у Сарајеву 23. липња 1941. године – као комуниста. Један мјесец су нас држали у затвору у Сарајеву. Након тога су нас постројили у колоне и отпремили на жељезничку станицу гд‌је су нас утоварили на теретни воз.

– Послије три дана стигли смо у Госпић. Усташе су нас сврстали у три групе: подијелили су нас на комунисте, масоне и ционисте. Везали су нас ланцима, по два човјека и сврстали по групама…

Нас смо се петорица (МАРЦЕЛ, ШНАЈДЕР, HEINRICH, ФЕРТИГ – типограф, ПЕРО ПЕШУТ и један младић – Скојевац – жељезнички радник, не сјећам му се имена и ја) пријавили као Јевреји. Перо Пешут и ја смо били комунисти. Та је наша одлука била за нас судбоносна јер су тада комунисти били први на удару. Оне који су се пријавили као комунисти усташе су одмах одвојили и касније смо чули да су сви убијени на Велебиту и у Јадовну.

– Нас остале су пребацили у Карлобаг а затим трабакулима на Паг. На Слани су нас најприје довели у православни логор – у увалу велику као фудбалско игралиште, у којој је било више хиљада људи. Логор је био ограђен жицом а наоколо су била митраљеска гнијезда. Барака није било, људи су лежали на камену – кршу…

– Нетко је дошао и позвао Јевреје да се издвоје. Опет смо се јавили нас петорица. Одвели су нас у јеврејски логор који је, у односу на православни – био прави Елдорадо. Ту смо имали храну и мјесто за лећи…

– Сазнао сам да се у логору налазе Јевреји из Хрватске, из Загреба, које је врло издашно издржавала Јеврејска опћина.

– Ујутро смо вид‌јели како воде Перу Пешута и Скојевца. Довели су их до жице. Тада је логорник прозвао и Марцела Шнајдера, довео га до њих и сву тројицу некуда одвео. Никада их више нисмо вид‌јели…

– У логору су се налазили махом богати људи и усташе су хтјели да од њих што више извуку. Још на трабакулу, код превоза преко канала, одвојени су људи са златним зубима и никада их више нисмо вид‌јели…

– Посебно тешки пут су прошли људи из данашње Титове Коренице. Сазнали смо да су у православном логору најсуровије све побили. Очекивали смо да ће и на нас доћи ред. Међутим, потрпали су нас поново у трабакуле и пребацили у Карлобаг. У Карлобагу је дошла маса мјештана с храном, воћем, цигаретама… Затим су нас камионима пребацили у Госпић. Након три дана вожње возом, након три дана ужасног живота – стигли смо у Јасеновац ИИИ.

– Колико сам ја могао вид‌јети кроз јеврејски дио логора на Слани прошло је око хиљаду Јевреја, а рачунам да је православаца и нас било око десет хиљада… Свијет је долазио, умирао, гинуо…

– Из логора на Пагу никада касније нисам никога срео…«

Рукавац који дотиче Тузлу

Једна људска судбина уплела се у бројне остале и дознајемо је захваљујући случају, као драгоцјен податак преко којег малко завирујемо у један нама географски врло далек град и животе оне групе прогнаника који су из Тузле прогнани у Копривницу (у логор Даницу) и потом нестали на Пагу. Предамном је фотографија Хајваз Ђорђа, рударског предузимача из Тузле, рођеног 1989. год. у Бијењој (Невесиње). Крај фотографије његова су писма и поштанске карте супрузи Зори у Тузлу (ул. Хусеина капетана Градашчевића, 57, коју су усташе прекрстили у ул. Миле Будака).

Из писма његова сина Миладина (Шабац, 2. IX 1986,) сазнајемо:

»… Отац Ђорђе Хајваз ухапшен је од стране усташа одмах по окупацији Тузле 1941. године. Био је у тузланском затвору »Штоку« заједно са преосталих 100 талаца који су истовремено похапшени. После боравка од 7 дана у Тузли свих 100 талаца транспортирано је за Копривницу возом… У последњем писму из Копривнице он… наводи да је један од 100 талаца у Тузли који се зове Стева из Загреба путем њемачке команде пребачен за Београд и да о томе зна извесни доктор Милчић који је у Београду био за то време што значи да је од 100 талаца из Тузле само тај Стева остао жив и да је у Београду. Да ли је још жив то не знам, али је сигурно да је на плакату истакнуто 100 имена и презимена Срба из Тузле ухапшено као таоци…«

Док Ђорђе пише из болнице у Копривници (гђе је некако успио доказати висок крвни притисак и бубрежну болест, јер се у почетку и на болест могло позивати) рукопис му је уједначен и релативно чист и читак. Посљедња карта из Копривнице датирана је 15. ВИИ 1941. (а једно писмо 18. ВИИ). У њој јавља да иде натраг за Даницу. Закратко послије тога стиже писмо у којем се једнако читко исписује (да ли он лично или нетко други?) да ће се јавити однекуда гд‌је ће стићи – јер вјеројатно тада и не зна циљ пута – но, тај лист папира није стигао испунити нити тада послати јер на том листу папира налазимо придодану (свакако касније) једва разумљиву хитну поруку (или запис биједног, уништеног) човјека који једва успијева уписати: »Дошао сам здраво на отоку Пагу, поздрав свима, Ђоле.« Или је написао везаних руку? То писмо мора да му је пренио неки усташа, вјеројатно нетко кога је поткупио још у Даници, који му је био у пратњи и који му је и овд‌је направио (посљедњу) услугу. Дакле, упркос свему Ђорђе је сачувао још ипак толико снаге и вјештине да неким путем дотури своју вијест о нади коју је, надајмо се, гајио. Нада му се није остварила. Ни њему, ни оној стотини Тузлака који су с њиме отишли и од којих се нитко није вратио својем дому. Лежи ли у неком ископу међу камењаром Фурнаже, у Планинском каналу или у јамама широм Велебита, данас је сасвим свеједно, али оптужба је висока!

ЗАКЉУЧАК

На основу мојег виђења усташког концентрационог логора СЛАНА на Пагу, донио бих овакав (привремени!) закључак:

Логор СЛАНА почео се планирати најкасније већ почетком липња 1941. године, кад је са пашким домаћим усташама започело усаглашавање о локацији. Главни актери у формирању логора на Пагу су: министар унутрашњих послова НДХ, Андрија Артуковић, шеф усташке полиције (надзорне) службе, Дидо Кватерник, извиђачи терена и инструктори, функционери »Усташке одбране« и »Уреда 33«, шеф Мијо Бабић, Ђовани (касније Вјекослав Лубурић Макс) и сурадници, Мијо Бзик, инг. Миливој Сажунић, усташки допуковник Иван Девчић, Пивац, пашки сурадници и политички функционери, каноник Јосип Фелициновић, студент медицине Ловро Зубовић, краткорочни насилни начелник опћине Паг, Јуре Црљенко, а наставља их у испомоћи »усташки стан« у Пагу на челу са логорником Шимом Огуићем.

Локација: Слана, камени удол на потезу између увале Суха и Башка Слана.

Командант логора: Иван Девчић, Пивац.

Логор је практичи започео живот 24. ВИ 1941, кад овамо доводе прве заточенике, Жидове из организације СБОТИЧ из Загреба, затим Жидовске организације БНЕБРИТ и спортске организације МАКАБИ. Око петнаест дана касније доводи се православце, Србе и остале »непоћудне« грађане.

Формирају се два логора на СЛАНИ: »жидовски« и »српски«. Сваки логор окружују са два реда дрвених ступова око којих се испреплиће бодљикава жица. Наслућује се трећи, краткотрајан, јужно од српског. Жене – Жидовке и православке – смјештавају се у кућама села Метајна (недалеко Слане). Прве сту стигле четири Жидовке (жене заточеника на Слани, најсигурније, али не сасвим утврђено, дана 24. ВИ 1941, или који дан касније).

Командант: Макс Очић.

За њима око 15. ВИИ стижу оне жене које су похапшене већ 9. ВИИ у Загребу и друге које су им придружене у Госпићу.

На ове оточке локације довођени су претежно Жидови и Срби – из свих крајева Хрватске, Босне и Херцеговине, а највише из Загреба и подручја Like.

Жртве су првотно скупљане у Госпићу или Јадовном као пунктовима за прелаз; одавде у Карлобаг довођени су углавном пјешице. У једном часу, у повлачењу жена из Метајне, средином VIII мј. овд‌је у Слани нашло се још око 600 жена и 78 д‌јеце.

Из Карлобага моторним трабакулима пребацивани су на СЛАНУ или у Метајну.

У логору СЛАНА била је једна (касније двије) бараке за Жидове или Три (или двије надостављане) за Србе. То нису биле читаве бараке него само кровови барака насађени на ниски сухозид као на постоље.

Због премалог смјештајног простора у баракама, велик број заточеника спавао је уз бараке на отвореном, по камењу. Логор (укључујући и Метајну) био је чуван по усташким стражарима у броју од око 70-150 наоружаних (XIII усташка бојна). Стражари су били размјештени на стражама по караулама (5 караула) око логора. (Талијани уписују 7). За вријеме рада ови су стражари пратили радне групе. Исти су били и извршиоци убистава.

Логор СЛАНА (и Метајна) трајао је (по прилици) до конца коловоза 1941. године.

Из Жидовског (мушког) логора на слободу је стигло свега пет – шест заточеника: двојица посредством Нијемаца, један због »мјешовитог« брака, један због непознатог разлога, један бијегом из Јасеновца и један који је остао жив у познатом пробоју из Јасеновца од око двадесеторице који су из СЛАНЕ послани у Јасеновац и побијени.

Из српског (мушког) логора до данас се живог пронашло само једног, по народности Маџара, Јосипа Балажа.

Од жена из логора Метајне – враћених пут унутрашњости од око 200 – остало је на животу у броју који се ни на прсте не може избројити, али ни тај, број није никада утврђен. Од д‌јеце, изгледа, није нитко преживио (осим Даворина и Соње Лукић). Све гробнице још нису откривене (ни на Пагу ни на Велебиту). Према гробовима на Фурнажи, затим у самој СЛАНОЈ, на Карлобашкој Фурнажи, унаоколо логора на сјеверозападној страни и до свјетионика – према досадашњим селектираним изјавама и другим документима: на Слани, у мору и на блиском велебитском масиву камо су са Слане вођени на убијање – могло је бити убијено укупно од 8.000 до 13.000 људи, жена и д‌јеце. Број се дефинитивно не може утврдити.

Све је ово урађено у року краћем од два мјесеца.

Израђени дио логора (бараке, ступови, жице и др.) временом је нестао. Остале су само камене градње начете зубом времена: дио терасе према Метајни, подзиђа као темељи барака (четвртасте конфигурације) дио караула, недограђена управна зграда, импровизирана обала са битвама, нешто сухозида уз бивше објекте, контуре путељака до караула, туцаник посут по ширини логорског простора, по која рупа у камену од бивших ступова и раскопане трашеје гробница на Фурнажи. У ували Суха, на јужној високој литици постављено је обиљежје у облику плоче.