Очевидац Видас Радомир о страдалницима логора на Пагу

Пише: Јадовно 1941.

Видас Радомир из Новаље на Пагу, дао је слиједећу изјаву као свједок, у Команди мјеста Паг, 1945. год.

»У седмом мјесецу 1941. године ишао сам кући на одсуство као домобран. Из Оточца сам прешао пеко Госпића за Паг. До Карлобага сам хтио да идем са поштанским аутобусом. Пошто тога дана аутобус није ишао морао сам потражити друго превозно средство. Тражећи дознао сам да иде усташки камион са заточеницима, који су за логор на Пагу.

Неколико дана раније сам дознао да се је на Пагу основао логор, али ни из далека нисам помишљао на грозоте, које су се већ одигравале у том крвавом логору. Опазивши камион пожурио сам к њему, веселећи се доброј прилици, али дошавши до њега видио сам да је пренатрпан затвореницима, и да ме неће моћи узети. Ипак као домобран замолио сам усташе, да ме узму до Карлобага. Један ми тмуран, плаха погледа, одговори да причекам док ми други одмах одговара: »можеш колега, давас има и двадесет нећете на тврдом сједити.« Овиме је дакако хтио рећи да ћу сједити на заточеницима.

Ушавши у камион згрозио сам се, вид‌јевши само жене и д‌јецу, те неколико блиједих стараца, а мајке над д‌јецом плачу. Били су тако натрпани, да нису могли сједити нити стајати. Тако је било и мени, јер сам цијели пут стајао на само једној нози, држећи се рукама за стране камиона. Жене су ме питале колико има још до Пага. Након десетак минута уђоше у камион још 10 усташа, те се смјестили на предњем дијелу кола и кренусмо. При томе је настало гласно плакање жена и махање рукама својима, који су остали још у логору. Да би усташе показали своје д‌јело запјевали су тако, да је сваки могао вид‌јети несретне заробљенике.

Њихов пут је био очајан. Било их је око осамдесет. Плач се чуо цијелим путем. Двије жене имале су д‌јецу од неколико мјесеци. Једна је стално плакала и јецајући говорила »ох дијете моје невино, што си ти коме скривило?« Никако се није могла утјешити. Друга је откривала лице д‌јетета и љубила га плачући. Заплакане, биједне, тјешиле су једне друге. Падале су од умора у несвјест. Молиле су да се мало заустави камион, како би могле мало да се размјесте, али нису им удовољили. Усташе су се смијали и даље пјевали. Угледавши море и Паг, питале су ме: »ох што ће с нама.« Ја сам мислио, па сам им тако и рекао, да ће сигурно радити цесту. Кад су угледали море, тјешили су се тиме, да ће се брзо ријешити несретног камиона. У Карлобагу је камион отишао на риву, гд‌је је већ на жртве чекао брод.

При излажењу из камиона, падали су и сједали по риви. Једна је старица блиједа, укочена почела падати, а друге нису биле у стању да је задрже. Сишао сам и ја из камиона. Хтио сам им помоћи, али усташе ми нису то дозволиле. Старица је пала и остала у несвјести. Око ње је настао плач, а усташе су се смијали и изругивали с њима.

На броду сам молио, да ме узму за Паг. Морнари су ми одговорили, да питам онога тамо г. усташу. Пожурио сам до њега да га питам за превоз, али ми није дозволио, при томе ме је погледао тако оштро, да сам га се готово престрашио. Наравно нису узимали никога на брод, јер су већ на броду почели мучити јадне жртве, па су волили, да их нитко не види. Посматрао сам још мало са стране у онај скуп несретних жена, д‌јеце и неколико сједих стараца и дрско поступање усташа према њима. Увидио сам о чему се ради, тј. не о логору, затвору, него о звјерству, страхотама и уништењу, те сам отишао. Потражио сам чамац и морнара и пребацио се на Паг.

Кроз мало времена на такав и гори начин, усташе су нагомилали тамо на хиљаде Жидова и православних, као и Хрвата, који им нису били по вољи. Мало иза тога поубијане су све оне жене и д‌јеца са многим другим жртвама и крвавом логору »Слана« на Пагу.«

Видас Радомир, в.р.