Divoselo – selo kojeg nema

Datum objave: sreda, 9 septembra, 2020
Veličina slova: A- A+

Još jedna tužna godišnjica. Pre tačno 27 godina, u praskozorje, počeo je napad na tri podvelebitska srpska sela u okolini Gospića. Divoselo, Čitluk i Počitelj našli su se tog jutra pod teškom artiljerijskom vatrom.

Divoselo – selo kojeg nema Divoselo – selo kojeg nema

Gorelo je nebo, a eho eksplozija širio velebitskim vrletima. Kako je dan odmicao, eksplozije su bile sve ređe, ali je tragedija tek počinjala. Dok su iz tzv. Medačkog džepa (kako su kasnije prozvana ova tri sela) stizale poluinformacije, a strah širio kao poplava, zlokobni dim i odsjaj vatre koji su predveče počeli da dopiru iz tog pravca, značili su samo jedno.

Gorele su kuće! Uništavano je ono što je preostalo iza prethodnih napada na ova sela. Jedna za drugom, čuli smo kasnije, paljene su kuće i štale, a potom minirani temelji ruševina…

Zatirao se konačno život koji je opstajao decenijama, uprkos nezamislivim zločinima koji su baš na tom istom prostoru počinjeni tokom Drugog svetskog rata. Trajao je krvavi septembarsku pir nekoliko dana.

Onda je sve utihnulo, ugasile su se vatre, ali počele su da stižu one najteže vesti – 88 ljudi je svirepo ubijeno. Bilo je među njima žena i staraca. Bilo je ljudi koje sam poznavala, uz koje sam rasla. Otišli su zauvek, u strašnim mukama, ti obični, mali ljudi čiji je jedini greh bio to što nisu hteli da napuste svoju kuću, što su verovali da tako može, da ih štiti to što nikome nisu ništa loše učinili.

Bilo je teško, mučno, tragično… I danas je tako. Sve je manje ljudi na parastosima. Stariji umiru, mlađi se ne sećaju, a zaborav polako prekriva i ovaj zločin.

Pišem ovo u nadi da ipak ima još nas koji pamtimo, koji se sećamo tog strašnog septembra, ali i života koji je postojao pre njega.

Zbog onih koji su tada ubijeni, zbog žrtava iz Drugog svetskog rata, zbog mojih predaka čije kosti leže na dnu velebitskih jama, a duše prepliću s mladim lišćem u proleće, želim da pišem baš o životu. Ne o smrti!

Život koji je postojao 

Divoselo, iz kojeg potičem, pamtim po lepoti i miru, po njegovim pitomim stanovnicima. Pamtim ga po ljudima koji su stoički podneli zlo koje im je učinjeno, oprostili i krenuli ponovo iz pepela i krvi. Kad pomislim na Divoselo vidim zeleno, zeleno, zeleno… Šumu, polja, travu, bistre, hladne izvore. Vidim Velebit koji ga grli, čuva, koji ga poji onom zelenom bojom i mirisima koji samo tu postoje.Seoske sportske igre – OKE u Divoselu Seoske sportske igre – OKE u Divoselu

U “moje” Divoselo dolaze deca iz čitave Jugoslavije, uče o prošlosti, ali slave život, bratstvo i jedinstvo, zajedničku budućnost. Sećam se naše igre, upoznavanja, priredbi u novom Spomen-domu, veranja po vojnom avionu koji je karijeru završio baš tu, u dvorištu Doma.

U Divoselu koje pamtim svakog avgusta održavale su se OKE. Seoske sportske igre, na koje su dolazile ekipe iz svih krajeva bivše države, nazvane su tako po mestu na kojem su se održavale, po dva bistra izvora na velikoj poljani koja podsećaju na oči. Kažu da ti izvori nikada, pa ni u najsušnijim godinama, nisu presušili. 

Dok se sa smeškom sećam uzbuđenja koje je pratilo svake OKE, pred očima mi promiču slike… Bele muške košulje, ličke kape, pršut koji okačen na vrh “stožine” čeka najbržeg, kamen koji traži najjačeg, moćni, nakićeni konji koji vuku trupce, miris pečene jagnjetine i zveckanje flaša piva koje priučeni “ugostitelji” izvlače iz ledene izvorske vode.

Sećam se tatine roditeljske kuće, prostranog dvorišta i ogromne jabuke ispod koje ni usred leta nije moglo da se sedi bez prsluka. U moje Divoselo dolazim biciklom, sa društvom, jer tek je par kilometara daleko od naših stanova u Gospiću pa nam to dođe kao lagani izlet. Slušamo Crvenu jabuku, jedemo lubenicu i smejemo se…

To je Divoselo koje želim da pamtim! Sanjam ga nekad. Znam da je pusto i sablasno, da su ga “progutale” šuma i nesreća, ali u mojim mislima je i dalje zeleno, bistro i mirisno!

I dok me ima, biće tako!

Autor: Đurđica Dragaš

Izvor: RTS

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top