Sami smo odavno… u ovoj prelepoj, strašnoj  pustinji velebitskoj.Ne brojimo dane i godine, ne brinemo o vremenu što prolazi… za nas je odavno stalo. Grlimo plavo nebo,udišemo vazduh pun mirisa mora i soli.Kupamo se u jutarnjoj rosi,trljamo obraze prvim mrazomi, opčinjeni, gledamo plamene boje jeseni. Sami smo odavno… u ovoj prelepoj, strašnoj  pustinji velebitskoj.Ne brojimo … Nastavi sa čitanjem Đurđica Dragaš: Jesen na Velebitu