Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Đurđica Dragaš: Budi human kao Srbija!

Datum objave: petak, 19 februara, 2021
Veličina slova: A- A+

Nevidljivi neprijatelj! Tako, pomalo patetično, već gotovo godinu dana zovemo korona virus. Mnogi se, međutim, ponašaju sasvim obrnuto. Kao da je u pitanju sasvim vidljiv, opipljiv “strani i preteći” objekat, zatvaraju granice, angažuju policiju i vojsku…

Đurđica Dragaš

Sve pomalo liči na pravo ratno stanje, a granične rampe spustile su se i tamo gde niko nije očekivao. Šengen i san o Evropi u kojoj se putuje bez pasoša ozbiljno su uzdrmani. Kao i u svakoj nevolji, svako brine svoju brigu, pokušava da se zaštiti i ne misli o drugima.

I Srbija je, tokom vanrednog stanja, zatvorila granice, ali tek kada su se u zemlju vratile hiljade naših ljudi iz čitave Evrope. Koliko njih je sa sobom donelo i virus, ne zna se tačno, a više nije ni važno Ljudi su, sasvim očekivano, potražili sigurnost u svojoj zemlji, a njena obaveza je bila da ih primi. Vanredno stanje je ukinuto početkom maja prošle godine i od tada se, u zavisnosti od epidemijske situacije, u našu zemlju ulazi sa ili bez testa na kovid. Za razliku od brojnih evropskih, pa i nekih susednih zemalja, Srbija je ipak ostala „otvorena“ za sve koji u nju žele ili moraju da dođu.

Početak vakcinacije potvrdio je sve ono što sam na početku ove priče napisala. Sve lepo upakovane parole o solidarnosti i svesti o tome da je korona zajednički problem čitavog čovečanstva, pale su u vodu. Vakcinišu se samo oni koji su u surovoj trci uspeli da se domognu spasonosnih doza, a svi ostali čekaju da dođu na red. Pale su maske, a očekivanja malih ponovo izneverili veliki. Očiju uprtih u moćne saveze kojima pripadaju, zaboravili su na osnovno pravilo u kriznim vremenima, na ono što je naš narod slikovito pretočio u poslovicu – „u se i u svoje kljuse“!

Poučena lošim iskustvima iz vlastite prošlosti ili jednostavno zbog toga što joj niko moćan ne stoji iza leđa, Srbija se ovaj put snašla- sjajno, neočekivano, zbunjujuće dobro. Stigle su vakcine, i sa istoka i sa zapada i sada smo jedina zemlja u regionu koja masovno vakciniše stanovništvo. Ipak, uz snalažljivost, još jednom smo pokazali i nesebičnost… tu toliko „retku pticu“ u svetu u kojem živimo. Deo vakcina donirali smo susedima- Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, a medicinski radnici iz bratske Republike Srpske vakcinišu se kod nas. Avion sa vakcinama iz Srbije, u Podgoricu je sleteo baš u danu u kojem je potpredsednik crnogorske Vlade čestitao nezavisnost takozvanoj državi Kosovo.

Ništa novo, reklo bi se! Umemo mi da prećutimo, oprostimo, zaboravimo i pomognemo, uprkos svemu!

I nije prvi put da smo odlučili ovako.

U jeku priče o podelama, sebičluku i granicama u 21. veku, setila sam se jedne iz 19.veka u kojoj je tadašnja Srbija povukla potez koji je iznenadio mnoge. Otvorila je granicu, tj.liniju fronta kako bi se dostavila humanitarna pomoć zemlji sa kojom je u tom trenutku bila u ratu.

Ipak, da krenemo redom.

Kršeći odluke Berlinskog kongresa iz 1878.godine, Bugarska je u septembru 1885.godine proglasila ujedinjenje sa Istočnom Rumelijom (autonomnom pokrajinom unutar Osmanskog carstva od 1878. do 1908.čiji je glavni grad bio Plovdiv). Smatrajući da je time ugrožena ravnoteža stvorena Berlinskim kongresom , Srbija je pokušala da problem reši diplomatskim putem, ali kad su pregovori propali, objavila je Bugarskoj rat.

Nije se u njemu baš najbolje provela pošto je bolje naoružana i motivisana bugarska vojska ubrzo zauzela Pirot, a naše snage su se povukle do Niša. Ipak, kao i obično, uz posredovanje velikih sila, u martu 1886. godine zaključen je tzv.Bukureštanski mir. Uprkos velikim žrtvama i na jednoj i na drugoj strani, ishod rata bio je povratak na stanje pre njega. Ništa novo, reći ćete, ali ovaj rat je ipak doneo jedan presedan!

U tadašnjoj Bugarskoj nije postojala vojna sanitetska služba pa ranjenicima, kojih je bilo mnogo, nije imao ko pomoći. Međunarodni Crveni krst prikupio je pomoć, ali je zbog jake zime i činjenice da Bugarska nije imala železnicu, njeno dopremanje bilo gotovo nepremostiva prepreka.

Srbija je tada povukla potez koji je ušao u istoriju! Naša vojna komanda prekinula je rat na jedan dan, otvorila liniju fronta i propustila medicinski transport preko svoje teritorije.

Onima koji su do juče pucali na srpske vojnike, ti isti vojnici praktično su spasavali živote.

Zavoji, lekovi, ćebad, kreveti- prikupljeni širom Evrope, dopremljeni su srpskim drumovima i isporučeni neprijatelju. Svesno, uz realnu opasnost da oporavljeni bugarski vojnici ponovo u njih upere puške, Srbi su svoje oružje odložili i zadivili tadašnji svet!

Britanci, članovi misije koja je dopremala pomoć, u svom stilu su komentarisali da je reč o “jednoj od najinteresantnijih stvari u srpsko-bugarskom ratu”. Austrijanci su procenili da je reč o značajnom presedanu, a Međunarodni Crveni krst da čin Srbije “zaslužuje aplauz”, da joj je “na čast” i da bi valjalo da u budućnosti postane međunarodno pravilo.

Nije nažalost, ni pre, a ni kasnije, bilo mnogo takvih primera, ali ime Srbije ostalo je upisano u “knjizi humanosti” koju je čovečanstvo, opterećeno ratovima i mržnjom, retko otvaralo.

Dobila je Srbija (bar tako se do nedavno tvrdilo) i svojevrsno priznanje- ploču s natpisom „Budi human kao što je bila humana Srbija 1885.” koja stoji u zgradi Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi.

Nisam slučajno napisala da se “tako do nedavno tvrdilo”. Naime, istražujući ovu priču, pronašla sam informaciju da ploča ustvari ne postoji, odnosno da je nema na zidu zgrade u Ženevi. Tvrdi se takođe da Srbija nije proglasila primirje zbog humanitarnog konvoja već je ono od ranije bilo na snazi. Malo me je zbunilo sve što sam pročitala, ali i ohrabrilo kad sam shvatila da ipak niko ne dovodi u pitanje činjenicu da je Srbija zaista otvorila svoju granicu i dozvolila dostavu pomoći.

Bez obzira na sve naše mane, ponosna sam što sam deo naroda koji je imao dovoljno hrabrosti i humanosti da pomogne neprijateljskim vojnicima. Ponosna sam i što to, u našoj istoriji, nije bio presedan. Grešili smo mnogo, i prema drugim i prema sebi, ali ipak smo često bili LjUDI u teškim vremenim.

Čini mi se da to dokazujemo i danas – u vreme “nevidljivog neprijatelja” i, bez obzira na sve, ponovo sam ponosna.

E da, volela bih i da rešimo dilemu o tome da li ona ploča postoji ili je stvarno reč o još jednom srpskom mitu! Ako među vama koji ovo čitate postoje oni koji to sigurno znaju, eto prilike!!!


Od istog autora:

Đurđica Dragaš: Vreme u kojem živimo

Đurđica Dragaš: Jesu li svi Crnogorci direktori, a Dalmatinci snalažljivi trgovci

Đurđica Dragaš: Zbog istine, zbog nezaborava i onih nevinih duša koje traže mir

Đurđica Dragaš: Nikola Tesla genije iz mog komšiluka

Đurđica Dragaš: Daro, Deso, Jovane…krivi smo! Praštajte!!!

Đurđica Dragaš: Gde vam je dom?

Đurđica Dragaš: Udar “Oluje” i usud krajiških suza

Đurđica Dragaš: Koridor mog života

“Kosti” udaraju do kosti | Jadovno 1941.

Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu | Jadovno …

Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

Đurđica Dragaš: Dosta je bilo! | Jadovno 1941.

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top