Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Đurđica Dragaš: Budi human kao Srbija!

Datum objave: petak, 19 februara, 2021
Veličina slova: A- A+
Nevidljivi neprijatelj! Tako, pomalo patetično, već gotovo godinu dana zovemo korona virus. Mnogi se, međutim, ponašaju sasvim obrnuto. Kao da je u pitanju sasvim vidljiv, opipljiv “strani i preteći” objekat, zatvaraju granice, angažuju policiju i vojsku…
Đurđica Dragaš

Sve pomalo liči na pravo ratno stanje, a granične rampe spustile su se i tamo gde niko nije očekivao. Šengen i san o Evropi u kojoj se putuje bez pasoša ozbiljno su uzdrmani. Kao i u svakoj nevolji, svako brine svoju brigu, pokušava da se zaštiti i ne misli o drugima.

I Srbija je, tokom vanrednog stanja, zatvorila granice, ali tek kada su se u zemlju vratile hiljade naših ljudi iz čitave Evrope. Koliko njih je sa sobom donelo i virus, ne zna se tačno, a više nije ni važno Ljudi su, sasvim očekivano, potražili sigurnost u svojoj zemlji, a njena obaveza je bila da ih primi. Vanredno stanje je ukinuto početkom maja prošle godine i od tada se, u zavisnosti od epidemijske situacije, u našu zemlju ulazi sa ili bez testa na kovid. Za razliku od brojnih evropskih, pa i nekih susednih zemalja, Srbija je ipak ostala „otvorena“ za sve koji u nju žele ili moraju da dođu.

Početak vakcinacije potvrdio je sve ono što sam na početku ove priče napisala. Sve lepo upakovane parole o solidarnosti i svesti o tome da je korona zajednički problem čitavog čovečanstva, pale su u vodu. Vakcinišu se samo oni koji su u surovoj trci uspeli da se domognu spasonosnih doza, a svi ostali čekaju da dođu na red. Pale su maske, a očekivanja malih ponovo izneverili veliki. Očiju uprtih u moćne saveze kojima pripadaju, zaboravili su na osnovno pravilo u kriznim vremenima, na ono što je naš narod slikovito pretočio u poslovicu – „u se i u svoje kljuse“!

Poučena lošim iskustvima iz vlastite prošlosti ili jednostavno zbog toga što joj niko moćan ne stoji iza leđa, Srbija se ovaj put snašla- sjajno, neočekivano, zbunjujuće dobro. Stigle su vakcine, i sa istoka i sa zapada i sada smo jedina zemlja u regionu koja masovno vakciniše stanovništvo. Ipak, uz snalažljivost, još jednom smo pokazali i nesebičnost… tu toliko „retku pticu“ u svetu u kojem živimo. Deo vakcina donirali smo susedima- Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, a medicinski radnici iz bratske Republike Srpske vakcinišu se kod nas. Avion sa vakcinama iz Srbije, u Podgoricu je sleteo baš u danu u kojem je potpredsednik crnogorske Vlade čestitao nezavisnost takozvanoj državi Kosovo.

Ništa novo, reklo bi se! Umemo mi da prećutimo, oprostimo, zaboravimo i pomognemo, uprkos svemu!

I nije prvi put da smo odlučili ovako.

U jeku priče o podelama, sebičluku i granicama u 21. veku, setila sam se jedne iz 19.veka u kojoj je tadašnja Srbija povukla potez koji je iznenadio mnoge. Otvorila je granicu, tj.liniju fronta kako bi se dostavila humanitarna pomoć zemlji sa kojom je u tom trenutku bila u ratu.

Ipak, da krenemo redom.

Kršeći odluke Berlinskog kongresa iz 1878.godine, Bugarska je u septembru 1885.godine proglasila ujedinjenje sa Istočnom Rumelijom (autonomnom pokrajinom unutar Osmanskog carstva od 1878. do 1908.čiji je glavni grad bio Plovdiv). Smatrajući da je time ugrožena ravnoteža stvorena Berlinskim kongresom , Srbija je pokušala da problem reši diplomatskim putem, ali kad su pregovori propali, objavila je Bugarskoj rat.

Nije se u njemu baš najbolje provela pošto je bolje naoružana i motivisana bugarska vojska ubrzo zauzela Pirot, a naše snage su se povukle do Niša. Ipak, kao i obično, uz posredovanje velikih sila, u martu 1886. godine zaključen je tzv.Bukureštanski mir. Uprkos velikim žrtvama i na jednoj i na drugoj strani, ishod rata bio je povratak na stanje pre njega. Ništa novo, reći ćete, ali ovaj rat je ipak doneo jedan presedan!

U tadašnjoj Bugarskoj nije postojala vojna sanitetska služba pa ranjenicima, kojih je bilo mnogo, nije imao ko pomoći. Međunarodni Crveni krst prikupio je pomoć, ali je zbog jake zime i činjenice da Bugarska nije imala železnicu, njeno dopremanje bilo gotovo nepremostiva prepreka.

Srbija je tada povukla potez koji je ušao u istoriju! Naša vojna komanda prekinula je rat na jedan dan, otvorila liniju fronta i propustila medicinski transport preko svoje teritorije.

Onima koji su do juče pucali na srpske vojnike, ti isti vojnici praktično su spasavali živote.

Zavoji, lekovi, ćebad, kreveti- prikupljeni širom Evrope, dopremljeni su srpskim drumovima i isporučeni neprijatelju. Svesno, uz realnu opasnost da oporavljeni bugarski vojnici ponovo u njih upere puške, Srbi su svoje oružje odložili i zadivili tadašnji svet!

Britanci, članovi misije koja je dopremala pomoć, u svom stilu su komentarisali da je reč o “jednoj od najinteresantnijih stvari u srpsko-bugarskom ratu”. Austrijanci su procenili da je reč o značajnom presedanu, a Međunarodni Crveni krst da čin Srbije “zaslužuje aplauz”, da joj je “na čast” i da bi valjalo da u budućnosti postane međunarodno pravilo.

Nije nažalost, ni pre, a ni kasnije, bilo mnogo takvih primera, ali ime Srbije ostalo je upisano u “knjizi humanosti” koju je čovečanstvo, opterećeno ratovima i mržnjom, retko otvaralo.

Dobila je Srbija (bar tako se do nedavno tvrdilo) i svojevrsno priznanje- ploču s natpisom „Budi human kao što je bila humana Srbija 1885.” koja stoji u zgradi Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi.

Nisam slučajno napisala da se “tako do nedavno tvrdilo”. Naime, istražujući ovu priču, pronašla sam informaciju da ploča ustvari ne postoji, odnosno da je nema na zidu zgrade u Ženevi. Tvrdi se takođe da Srbija nije proglasila primirje zbog humanitarnog konvoja već je ono od ranije bilo na snazi. Malo me je zbunilo sve što sam pročitala, ali i ohrabrilo kad sam shvatila da ipak niko ne dovodi u pitanje činjenicu da je Srbija zaista otvorila svoju granicu i dozvolila dostavu pomoći.

Bez obzira na sve naše mane, ponosna sam što sam deo naroda koji je imao dovoljno hrabrosti i humanosti da pomogne neprijateljskim vojnicima. Ponosna sam i što to, u našoj istoriji, nije bio presedan. Grešili smo mnogo, i prema drugim i prema sebi, ali ipak smo često bili LjUDI u teškim vremenim.

Čini mi se da to dokazujemo i danas – u vreme “nevidljivog neprijatelja” i, bez obzira na sve, ponovo sam ponosna.

E da, volela bih i da rešimo dilemu o tome da li ona ploča postoji ili je stvarno reč o još jednom srpskom mitu! Ako među vama koji ovo čitate postoje oni koji to sigurno znaju, eto prilike!!!


Od istog autora:

Đurđica Dragaš: Vreme u kojem živimo

Đurđica Dragaš: Jesu li svi Crnogorci direktori, a Dalmatinci snalažljivi trgovci

Đurđica Dragaš: Zbog istine, zbog nezaborava i onih nevinih duša koje traže mir

Đurđica Dragaš: Nikola Tesla genije iz mog komšiluka

Đurđica Dragaš: Daro, Deso, Jovane…krivi smo! Praštajte!!!

Đurđica Dragaš: Gde vam je dom?

Đurđica Dragaš: Udar “Oluje” i usud krajiških suza

Đurđica Dragaš: Koridor mog života

“Kosti” udaraju do kosti | Jadovno 1941.

Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu | Jadovno …

Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

Đurđica Dragaš: Dosta je bilo! | Jadovno 1941.

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top