Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Đurđica Dragaš: Vreme u kojem živimo

Datum objave: utorak, 16 februara, 2021
Veličina slova: A- A+
Znam da je uzaludan pokušaj da menjam svet, ali raduje me što je uzaludan i njegov pokušaj da promeni mene! Nadam se samo da nas još uvek ima dovoljno da makar pokušamo da držimo balans.
Đurđica Dragaš; FOTO: Lična arhiva

Hladno, sumorno subotnje jutro! Idem na posao!

Poluprazan tramvaj spušta se polako ulicom Vojvode Stepe. Lica ispod maski zabrinuta, svako je u svojim mislima, brigama, strahovima…Tišina koja mi, priznajem, baš i prija u ovom trenutku.

Negde u blizini Autokomande “budi” me neobuzdani smeh koji dopire iz zadnjeg dela tramvaja. Računam, tinejdžeri… njima je uvek nešto smešno. Čekam da ih “prođe” i da se smire. To se, međutim, ne dešava.

Smeh postaje sve čudniji, izveštačen, gotovo ludački. Shvatam da je reč o dvoje ljudi, a po boji glasa zaključujem da ipak nisu u pitanju tinejdžeri. Ne okrećem se. Pomalo me je strah. Ovako se ne smeju normalni ljudi….Osećam da mi se ježi koža na vratu i glavi. Kao da mi se približavaju. Ustajem i idem ka prednjim vratima jer, hvala bogu, i tako izlazim na sledećoj stanici.

Dok izlazim iz tramvaja, ipak pobeđuje znatiželja. Okrećem se ka izvoru onog neobičnog smeha. Očekujem prljava lica beskućnika, čudaka, ali ih ne vidim. Vidim dva mladića od dvadesetak godina, lepo obučena, čista i naizgled, sasvim obična. U momentu pomislih da sam pogrešila, da to nisu oni glasovi, ali ponovo čujem sablasni smeh. Dolazi sa njihovih usana, iz njihovih očiju. Nažalost, i oni silaze ovde, kod Hrama Svetog Save. Konačno shvatam “razlog” onog smejanja (ako se to može tako nazvati). Jedan od njih drži u rukama mobilni telefon i snima…

Urlajući i, i dalje snimajući, odlaze ka Hramu. Pratim ih pogledom, ne mogu da verujem šta rade…Dok ulazim u autobus, poražena sam, gotovo na rubu plača. Šta im se to desilo, šta ih je nateralo da se ovako ponašaju?! Šta im je u glavama, u srcu, čemu se smeju na dan žalosti, baš ovde ispred crkve u kojoj leži patrijarhovo telo?!

Šta ih tera na smeh u danu u kojem će verovatno “pasti” još jedan crni rekord, u kojem će se stotine ljudi po bolnicama boriti za vazduh i život?!

Znam, reći ćete da su verovatno drogirani ili pijani i da nisam otkrila ništa novo, ali scena iz tramvaja me progoni. Ne zbog te dvojice momaka koji su verovatno i bili pod dejstvom alkohola ili droge već zbog toga što sam u tom tramvaju, u tom besprizornom smehu prepoznala vreme u kojem živimo. Videla sam neumerenost, bezosećajnost, lakomislenost i besmisao koji su postali naša svakodnevica.

Život koji živimo deleći ga po društvenim mrežama, brojeći “lajkove” i “šerove”, svrstavajući se za i protiv. Ona dvojica se nisu snimala tek tako. Znam da je ludački smeh završio na društvenim mrežama, da su ga lajkovali i komentarisali, znam da su njegovi nesrećni tvorci uživali u bednom trenutku “slave”. I nisu oni izuzetak već pravilo.

Moto “što luđe, to bolje” postao je misao vodilja, ultimativni cilj kojem se teži. Uspeh se meri brojem onih koji su reagovali, podelili, komentarisali. I što je rasprava oštrija, “krvavija”, punija mržnje i psovki, to bolje! Važno je dignuti prašinu i biti u centru pažnje, važno je u jednom besmislenom trenutku “uzdrmati” internet.

Nisu, nažalost, samo nepoznati pojedinci, amateri i laici akteri ovog sveopšteg posrtanja. I mi, novinari, profesionalci (ako se za neke kolege to uopšte može reći) postali smo deo “internet ludila”. Ponekad mi se čini da, poput modernih kauboja, umesto na obaraču, držimo prst na tasteru ENTER, takmičeći se samo u jednom-u brzini kojom ćemo plasirati vest!

Sve ostalo, što je nekad bilo imperativ-pouzdanost izvora, provera, sadržina, pismenost, posledice- nije više važno! Čak se i ismevaju oni koji se, uprkos svemu, i dalje pridržavaju tih principa.

Preko strašnih, gnusnih grešaka se olako prelazi, kao da se nisu ni desile, dele se lekcije konkurenciji i poziva na novinarsku etiku, ali samo do sledeće “ekskluzive”, do sledećeg metka koji će poleteti- strašan, okrutan i tako besmislen!

Znam, previše sam staromodna, obazriva i spora za ovo “instant” vreme. Previše verujem da se može raspravljati bez vređanja i mržnje i da je ponekad bolje lični, često previše emotivan stav zadržati u svoja “četiri zida”.

Verovatno potpuno uzaludno verujem i da će ovaj tekst bar nekog podstaći da razmisli pre nego što učini nešto nepromišljeno i štetno. Grešim sigurno, nadajući se da će se “ugristi za jezik” kad oseti da ga obuzimaju mržnja i bes i da će stati pre nego što sve to, javno, na društvenim mrežama, pretoči u bujicu uvreda, psovki i kletvi.

Znam da je uzaludan ovaj pokušaj da menjam svet, ali raduje me što je uzaludan i njegov pokušaj da promeni mene! Nadam se samo da nas još uvek ima dovoljno da makar pokušamo da držimo balans.


Od istog autora:

Đurđica Dragaš: Jesu li svi Crnogorci direktori, a Dalmatinci snalažljivi trgovci

Đurđica Dragaš: Zbog istine, zbog nezaborava i onih nevinih duša koje traže mir

Đurđica Dragaš: Nikola Tesla genije iz mog komšiluka

Đurđica Dragaš: Daro, Deso, Jovane…krivi smo! Praštajte!!!

Đurđica Dragaš: Gde vam je dom?

Đurđica Dragaš: Udar “Oluje” i usud krajiških suza

Đurđica Dragaš: Koridor mog života

“Kosti” udaraju do kosti | Jadovno 1941.

Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu | Jadovno …

Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

Đurđica Dragaš: Dosta je bilo! | Jadovno 1941.

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top