„Čim su mi saopštili šta je sve rekao general Simović prilikom njegove audijencije kod Kneza, pitao sam Cvetkovića, generala Kosića i Antića da li je naređeno da se general Simović uhapsi, pa kada mi je odgovoreno da o tome još nije odlučeno, rekao sam da to mora odmah da se sprovede u delo. Nažalost, taj moj savet nije bio prihvaćen“ – Aleksandar Cincar Marković Prema nalazima „Komisije za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27 marta 1941 godine“, bivši predsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova Dragiša Cvetković je imao svoje obaveštajne službe i podatke o pripremanju prevrata. Cvetković je izjavio, da je on sa više strana čuo o nezadovoljstvu

Ne stišavaju se strasti oko postavljanja biste „kosmajske heroine“ Božidarke Damnjanović, u Mladenovcu. Iz Kovačevca stižu oštre optužbe, biće i protesta. Udruženje boraca: Spomenik postavljamo na Dan pobede Vest da će 9. maja, na Dan pobede u Mladenovcu, kod robne kuće u centru biti postavljena bista „kosmajske, partizanske heroine“, Božidarke Kike Damnjanović je hit tema koja se svakim danom sve više rasplamsava. Podelila je mladenovačku, ali i širu javnost, otvorila stare rane, produbila podele i strasti. I, nema onog ko se, usled životnih briga, u potkosmajskom kraju ne bavi i pitanjem: kome je i zašto baš sada potreban taj spomenik. Pitanje je, kažu, spontano pokrenuto iz velikog mladenovačkog predgrađa –

Ni manjeg grada, ni više bombi koje su pale na njega u 20. vijeku. Na Podgoricu su i agresorski i saveznički avioni istresali smrtonosni teret, na njene žitelje, kuće, zgrade, mostove, mlinove, vodenice, ostavljajući pustoš. Najteže je bilo ono 5. maja 1944. godine kada se na grad sručilo 600 bombi teških preko 400 tona. Tom prilikom, poginulo je 600 građana, a više od 200 teže ili lakše ranjeno. Iako je u Drugom svjetskom ratu imala jedva 16.000 stanovnika, Podgorica je bombardovana čak 84 puta! U tim napadima poginuo je svaki osmi stanovnik Podgorice. Da stvar bude još gora , grad nije imao bilo kakav veći vojno-strateški značaj. Počev od 23.

Svi budući članovi Simovićeve vladi bili su savetovani da noć između 26. i 27. marta ne provedu u vlastitom domu, nego da se sklone kod sigurnih prijatelja i da kod njih čekaju razvoj događaja Nedićeva „Komisija za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27 marta 1941 godine“ ispitivala je način na koji je pripreman puč. Dr Mirko Kosić, profesor Univerziteta i bivši narodni poslanik, pokušao je da razjasni poteze koje su vukli neki od protagonista koje je on poznavao. On je smatrao da se Simović mnogo pre puča „nosio mišlju da pomoću vojnog pritiska prisili Kneza da prihvati koncentracionu vladu sa njim na čelu, te da se tako, s

Kada prećutiš zločin!? Kazna je nagrada, otac moj kao i tvoj, pod pritiskom sistema Josipa Broza su ćutali za bolje sutra. Nisu dočekali! Zato, pišem i pričam, zbog djece i njihove djece, i od te djece, njihove djece, i od te djece…. Umorni i promrzli, teška koraka vraćali smo se u hrasnički zatvor. U međuvremenu su nas grupisali u jednu prostoriju. Mokri, vlažni, vlažnih čarapa, brzo bi upuhali i tako zagrijali prostoriju u kojoj smo spavali. Na neugodan miris naših tijela i naše vlažne odjeće niko nije obraćao pažnju. Željni smo bili sna i odmora. Drugo jutro, ponovo u kolonu po dva. Na tom dugom pješačenju sjetih se priča naših

Zbog spomenika ženi Draže Markovića u Mladenovcu ponovo oživele strasti iz građanskog rata. Bivši predsednik opštine Čokić: Božidarka Damjanović je zatirala cele porodice Rat između mladenovačkih „partizana“ i „četnika“ rasplamsao se posle pretpraznične odluke lokalnih odbornika da podignu spomenik narodnom heroju Božidarki Kiki Damjanović, supruzi Draže Markovića. Bista je već gotova, a očekuje se da bude postavljena 9. maja, za Dan pobede. Ogorčeni, predstavnici SPC najavili su za taj dan služenje opela za sve žrtve za čiju je smrt odgovorna Kika, dok je Ravnogorski pokret predložio postavljanje biste Dragutina Mlađe Bojovića, unuka vojvode Bojovića i komandanta Kosmajskog korpusa Gorske kraljevske garde, koji je iznad Beograda, 6. aprila 1941, vozeći „meseršmit“,

„Bilo mi je jasno da je rat neizbežan, jer je Simovićeva vlada bila potpuno u rukama engleskih plaćenika“ U izveštaju „Komisije za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine“ nalaze se i podaci o držanju Dragiše Cvetkovića. Prema izjavama Cincar-Markovića, Dušana Pantića, Danila Vulovića i drugih, Nemci nisu imali poverenja u Cvetkovića, što je znatno otežavalo uređenje odnosa sa njima. Cvetkovića su Nemci smatrali za prijatelja Francuske, protivnika nacional-socijalizma i fašizma. Njemu je pripisivana inicijativa za pregovore vođene sa francuskom vladom i Generalštabom o obrazovanju balkanskog fronta protiv Osovine. Dokumenta francuskog Ministarstva spoljnih poslova, zaplenjena od Nemaca na stanici Šarite sir Loar (La Charité sur Loire),

Banjaluka – Banjalučanki Živani Radosavljević (80), koja je kao sedmogodišnja djevojčica preživjela strijeljanje tokom Drugog svjetskog rata i istog dana ostala bez čitave porodice, tuga i bol za najmilijima i danas razdiru srce i dušu. Sjećanja na stradanje roditelja i sestre decenijama su živa u srcu ove starice, a neopisiv bol je njen vjerni saputnik, jer ni do danas nije saznala gdje su sahranjene njena majka i sestra. Radosavljevićeva, koja već godinama živi u Beogradu, navodi da je ostvarila gotovo sve svoje snove, naglasivši da joj je jedina neostvarena želja da se pokloni najmilijima i nakon 73 godine konačno sazna gdje su sahranjeni. – U januaru 1944. godine stajala sam

Knez je otpočeo da se koleba. Gubilo se dragoceno vreme. Knez se do poslednjeg trenutka nadao da ćemo nekim čudom izbeći prilaženje Paktu. Ali, kada je video prilikom savetovanja u Krunskom Savetu da se nema kud, počeo je ozbiljno da razmišlja o svojoj ostavci na položaj prvog namesnika U okupiranom Beogradu, u novembru mesecu 1941. godine, pukovnik Tanasije Dinić podneo je tadašnjem predsedniku srpske vlade generalu Milanu Nediću izveštaj „Komisije za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27 marta 1941 godine“. Ceo materijal objavio je Dragiša Cvetković u svojim „Dokumentima o Jugoslaviji“, sveska 10, početkom 1958. godine. Strogo poverljiv izveštaj datiran je 20. novembra 1941. godine i sadrži iskaze:

Kad su Vukašinu Mandrapi, zbog odbijanja da kaže „Živio Pavelić!“, odsekli oba uha i nos, i kad su zapretili da će mu izvaditi srce, on je dželatu rekao: „Radi ti, dijete, svoj posao!“ NOVEMBRA 1942. Titova zagrebačka prijateljica Vanda Novosel, koja je nekoliko meseci 1942. provela u Jasenovcu, svedočila je Titovim bliskim saradnicima o onome što je videla svojim očima: – U junu (1942), u logor je došla njemačka komisija za odašiljanje radnika na rad u Njemačku. Uzimali su pravoslavne muškarce i žene. – Tada je počelo sistematsko istrebljivanje pravoslavki, „čišćenje“ onih koje Njemcima nisu bile potrebne za rad. Ubijali su sve žene starije od 50 godina, zatim one koje