Ekskluzivni feljton: Istina o poslednjim danima Kraljevine Jugoslavije (1)

Povodom godišnjice puča od 27. marta Nedeljnik će u narednim danima objavljivati ekskluzivni feljton baziran na istorijskom bestseleru “Knez Pavle, istina o 27. martu”, autora Miodraga Jankovića i Veljka Lalića

27. mart 1941.

Jutro je. U zagrebačkoj vojnoj komandi general Petar Nedeljković od Simovića, iz Beograda, dobija naređenje da kneza Pavla vrati u Zagreb. Odmah, on automobilom žuri prema Brežicama kako bi stigao voz kojim knez putuje na svoje imanje Brdo kod Kranja. Sa generalom je i vojni sveštenik Milutin Arsić. U Zaprežiću uspevaju da ga sustignu. General se izvinjava knezu i kaže mu da mora da se vrati.

„Zar ne mogu na Brdo?“, pita knez Pavle.

Dobija odrečan odgovor i shvata da je uhapšen.

Do Zagreba knez ćuti. U komandi grada, dok izveštavaju pučiste u Beogradu, na kneza pazi vojni sveštenik. Dok korača kao da samog sebe pita:

„Jadni Srbi, šta će s njima biti?“

Oko jedanaest uveče, pred polazak, knez Pavle i njegovi su se oprostili od kralja Petra. Svi su plakali. Kralj je zagrlio strica i dugo su se gledali kroz suze. Knez se ni sa kim nije rukovao. Pozdravio je vojničkim pozdravom i izašao iz Belog dvora.

Ubrzo je prebačen u Banski dvor. Tamo ga čeka Vlatko Maček. Predlaže Pavlu da prihvati usluge Četvrte armije (u potpunosti sastavljena od Hrvata) i započne pregovore sa pučistima u Beogradu. Knez odmah odbija. Ne želi da izazove građanski rat. Osim toga, napominje Mačeku, njegova porodica je u Beogradu. Pred polazak u Beograd, samo je obavestio britanskog konzula da preko ambasade od pučista izdejstvuje dozvolu da on i njegova porodica mogu da napuste zemlju preko Grčke. Verovao je da će odatle moći da ode u Englesku.

Do Beograda ga je dopratio ban Ivan Šubašić. Sa zemunske stanice odveli su ga u Ministarstvo vojske. Tamo ga je preuzima major Živan Knežević (on je tog jutra uhapsio Dragišu Cvetkovića) i vodi ga na sprat stepenicama kroz špalir oficira sa isukanim sabljama. Svi viču: „Živeo kralj!“ Hoće da mu pokažu svoju moć.

Knez je doveden pred generale Simovića i Mirkovića i „profesora Radoja Kneževića“, idejnog tvorca puča.

U slučaju da knez odbije da potpiše ostavku, Radoje i Žika će ga streljati. Već su imali spremljen plan.

Knez Pavle je potpisao akt svoje ostavke. Namesnici Perović i Stanković, takođe. Odvezli su ga u Beli dvor, gde su ga čekali maloletni kralj Petar, kneginja Olga i deca.

Tog jutra kralj Petar je proglašen punoletnim, a njegovu proklamaciju narodu preko Radio Beograda je pročitao poručnik bojnog broda Jakov Jovović, koji je odlično umeo da imitira glas mladog kralja.

Imali su četiri sata da se spreme za polazak. Sa Simovićem je knez imao razgovor od jednog sata. Posluga je užurbano unosila stvari u automobile.

Oko jedanaest uveče, pred polazak, knez Pavle i njegovi su se oprostili od kralja Petra. Svi su plakali. Kralj je zagrlio strica i dugo su se gledali kroz suze.

Knez se ni sa kim nije rukovao. Pozdravio je vojničkim pozdravom i izašao iz Belog dvora.

Pre nego što će sa stanice u Topčideru specijalni voz krenuti prema grčkoj granici, kneza su želela da pozdrave dva Engleza: ambasador Ronald Kembel i Idnov emisar Terens Šoun. Doneli su poklone za decu. Knez je to shvatio kao znak posebne britanske brige za njega. Ali se gorko varao: u tom istom trenutku u britanskoj ambasadi odvijalo se slavlje uz mnogo šampanjca. Osoblje je proslavljalo uspešan puč.

Engleski radio je lansirao vest da je knez pobegao u Nemačku.

Čerčil je već objavio narodu Britanije: „Jugoslavija je našla svoju dušu!“ Kasnije, u svojoj knjizi „Veliki savez“ zapisao je: „Ulice Beograda bile su prepune Srba koji su skandirali: ‘Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob’. Na trgovima je narod igrao, svuda su se vijorile engleske i francuske zastave, a srpska nacionalna himna orila se sa divljim prkosom u bespomoćnom mnoštvu. Na dan 28. marta mladi kralj, koji je spuštajući se preko oluka uspeo da pobegne od regentskog tutorstva, prisustvovao je službi Božijoj u Sabornoj crkvi usred oduševljenih aklamacija. Nemački poslanik javno je vređan, a gomila je pljuvala njegov automobil. Ovaj poduhvat vojske izazvao je navalu nacionalne vitalnosti. Narod, paralizovan u akciji, sa slabom vladom i lošim vođstvom, osećajući se dugo sputanim, naglo je usmerio svoj nesmotreni herojski prkos protiv tiranina i osvajača u trenutku njegove najveće moći.“

Mladi kralj Petar (koga je samo Čerčil, u svojoj viziji, video kako silazi niz oluk) je mandat za obrazovanje nove vlade poverio generalu Dušanu Simoviću.

Istog, 27. marta, čim je primio vest o puču u Beogradu, Hitler je (pred Kajtelom, Jodlom, Geringom, Halderom, Brauhičom, Hojzingerom, Rintelenom i Ribentropom) saopštio svoju nameru da napadne Jugoslaviju. Dao je Direktivu br. 25: „Vojna pobuna u Jugoslaviji izmenila je političku situaciju na Balkanu. Jugoslavija, čak i ako u početku bude davala izjave lojalnosti, mora biti smatrana neprijateljem i mora biti pobeđena što je brže moguće.“

Skoro u isto to vreme, u Beogradu je novi ministar inostranih poslova Momčilo Ninčić pokušavao da nemačkom ambasadoru objasni stav vlade: nova vlada generala Simovića namerava da vodi politiku kneza Pavla i to bez ikakve izmene!

“Mladi kralj Petar (koga je samo Čerčil, u svojoj viziji, video kako silazi niz oluk) je mandat za obrazovanje nove vlade poverio generalu Dušanu Simoviću”

Gebelsova propaganda protiv Jugoslavije započela je odmah.

„Mi nećemo dozvoliti da nas vređaju te grupe plaćene bitanskim novcem“, bio je komentar Ministarstva inostranih poslova Trećeg rajha.

Italijanska reakcija je bila nešto blaža. Fašistička štampa je izražavala „zbunjenost“ i nadu da će „kad trezvenije razmisle, Jugosloveni shvatiti situaciju i neće počiniti samoubistvo“. Musolini je pozvao potpredsednika vlade Slobodana Jovanovića u Rim na razgovore o politici nove vlade prema Osovini. Hitler je bombardovao Beograd, dana kad je profesor Jovanović trebalo da otputuje u Rim.

Sovjetski Savez je u prvo vreme zauzeo zagonetan stav prema novoj vladi, a sovjetska štampa je bila vrlo uzdržana prema događanjima u Beogradu. I pored toga što je u noći pred bombardovanje Beograda, 6. aprila, bio u Kremlju potpisan Sporazum o uzajamnoj pomoći, Sovjeti nisu odmah čestitali Simoviću.

U svojoj zapovesti Vermarhtu, Hitler je rekao: „Od jutros je nemački narod u ratu sa spletkaroškom beogradskom vladom. Oružje ćemo položiti tek kad ta razbojnička banda bude konačno uklonjena i kad poslednji Britanac napusti ovaj deo evropskog kontinenta.“

U Vašingtonu je 27. marta u ambasadu stigla ogromna količina cveća koje je odmah poslato bolnicama. Pored stotine telegrama podrške i telefonskih poziva, mngogobrojne osobe su dolazile da lično izraze divljenje srpskoj hrabrosti. Ruzvelt je sa krstarenja po Karibima uputio kralju Petru telegram u kojem izražava „iskrene želje za zdravlje i dobrobit Vašeg veličanstva i za slobodu i nezavisnost Jugoslavije“.

Nekoliko dana kasnije, 3. aprila, Ruzvelt je u Beloj kući primio jugoslovenskog ambasadora Konstantina Fotića i na kraju srdačnog razgovora rekao: „Zar ne mislite da bi za vas Srbe bilo mnogo bolje da opet postanete homogena država tako što ćete se odvojiti od svojih zapadnih delova? Ponovo biste bili jaki i ne biste trošili snagu na one beskonačne unutrašnje probleme i rasprave.“

Posle bombardovanja Beograda, Ruzvelt je kralju Petru uputio novi telegram:

„Sjedinjene Države su duboko potresene ničim izazvanom i nemilosrdnom agresijom na narod Jugoslavije. Vlada i narod Sjedinjenih Država s divljenjem prate hrabru samoodbranu naroda Jugoslavije, koja predstavlja najsvetliji primer njihovog tradicionalnog junaštva.“

„Samoodbrana“ jugoslovenske vojske „punoletnog“ kralja Petra Drugog trajala je svega dvanaest dana. U južnoj Srbiji Nemcima se predalo 40.000 vojnika i odmah su pali Skoplje i Bitolj, dok je u svim jedinicama u kojima je bilo Hrvata došlo do izdaja, dezertiranja, ubijanja starešina srpske nacionalnosti.

Komunisti su se svojski potrudili da doprinesu demoralisanju vojske: rasturali su letke u kojima su ljude pozivali na „pobunu protiv srpskih šovinista koji su zemlju uvukli u rat za odbranu britanskog imperijalizma i internacionalnog kapitalizma“. Svi Hrvati oficiri požurili su u Zagreb da bi stupili u službu Nezavisne države Hrvatske koja je proglašena 10. aprila. Sledećeg, 11. aprila, Zagreb je radosno i svečano dočekao Nemce. Terorista Ante Pavelić proglašen je za ustaškog poglavnika.

KAKO BEZ BOGA?

„Kad bi došao na red da regent govori o teškim problemima, posmatrao ih je uvek polazivši sa religijskog stanovišta, a bezbožnost Trećeg rajha je bilo ono što ga je najviše brinulo, pre svega u pogledu budućnosti Nemačke, a sa njom i nove Evrope: ‘Kako se mogu nadati uspehu bez Boga?’, rekao mi je potišteno na kraju jednog takvog razgovora.“

(Dnevnik gospođe Elc, neobjavljen, lični arhiv kneginje Jelisavete Karađorđević)

NASTAVIĆE SE…

Autori: Miodrag Janković i Veljko Lalić

Izvor: NEDELjNIK

Vezane vijesti:

Tajna ostavke kneza Pavla: Napisana je mesecima pre nego što su pučisti uperili cevi (2)

Svedočenje kneza Pavla o susretu sa Hitlerom: Rekao sam mu da moja zemlja mrzi Italijane, nisam mu svakako mogao reći da mrzi i Nemce (3)

Pismo kralja Džordža upućeno knezu Pavlu: Zaista bih želeo da možemo da ti pošaljemo oružje (4)

Britanski državni sekretar: Srbi, setite se Lazara kome je važnije bilo nebesko nego zemaljsko carstvo (5)

Nemačka poruka jugoslovenskom ambasadoru u Moskvi: Borićemo se nemilosrdno, svim sredstvima. S tim budite načisto (6)

Knez Pavle o Hitleru: Osećate jezu od njega, lice mu je žuto kao u voštane figure (7)

Slobodan Jovanović o knezu Pavlu uoči potpisivanja Trojnog pakta: On je čudan čovek. Mnogo puši, potamneo je u licu (8)

Kako je kraljevska vojska dočekala rat: „Izdržećemo oko šest nedelja. Posle nećemo imati ni hrane, ni municije“ (9)

Pismo kneza Pavla vojvodi od Kenta: Ti si znao da je poslednja stvar koju sam želeo, da se bakćem s jugoslovenskom politikom (10)

Kako su Englezi kupili puč: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili“ (11)

Stepinac o puču 27. marta: Srbi i Hrvati su dva sveta koja se nikad neće ujediniti, dok je jedan od njih u životu (12)

General Bora Mirković: Pre nego što sam odlučio da izvršim državni udar, lomio sam se danima (13)

Tajno udruženje „Konspiracija“: Ko je sve rušio namesnički režim kneza Pavla (14)

Dragiša Cvetković piše knezu Pavlu: Kako je izmišljeno da nam je Nemačka obećala Solun (15)

Musolinijeva ponuda knezu Pavlu: Zamenom stanovništva Istre i Kosova možete da posrbite teritoriju koja vam je važna (16)

Kako se oko kneza Pavla vodila polemika: Da li je Jugoslavija želela Solun? (17)

Kako je pripreman puč 27. marta: „Kroz britansku ambasadu je prošlo toliko eksploziva da je čudo što cela Jugoslavija nije odletela u vazduh“ (18)

Planovi Petra Drugog: Kako je maloletni kralj pripremio vojsku za bekstvo u Grčku (19)

Adolf Hitler o srpskoj vojsci: Nemački vojnik je naučio da poštuje svog hrabrog protivnika (20)

Nemački ambasador posle puča: „Na firerovom mestu bih rekao da poštujem narod koji ljubomorno brani svoju nezavisnost“ (21)

Zahvalite drugu Staljinu: Kako je Jugoslavija sporazumom sa Sovjetskim Savezom pokušala da se sačuva Hitlerovog napada (22)

Kako je Slobodan Jovanović „prelomio“ kneza Pavla (23)

Tajna arhiva koju je knez Pavle dostavio jednom američkom istoričaru: „U ove papire ne sme da ima uvid nijedan Jugosloven“ (24)

Poslednje reči kneza Pavla: Ne, nemojte ih ubiti (25)

Šta je bilo posle: Emigrantski rat vinovnika i žrtvi 27. marta (26)

Kako je Dragiša Cvetković odgovorio Čerčilu: Želeo sam da uštedim Jugoslaviji nesreću i uništenje (27)

Dan kada su jugoslovenski komunisti klicali „živeo Hitler!“ (28)

Ante Pavelić o 27. martu: „Pučisti su spremili sprovod, naša ustaška stvar je posve sigurna“ (29)

Beograd je bio prepun špijuna. Naročito opasni bili su nemački, pošto su se izdavali za engleske (30)

Milan Stojadinović i sve o aferi „dva odsto ratne štete“ (31)

Dušan Simović: Mene su kao poštenog oficira zloupotrebili (32)

Svedočenja pred Nedićevom komisijom: „Uhvatio sam kneza Pavla za kaput da ne podnese ostavku“ (33)

Svedočenje Dimitrija Ljotića o 27. martu: Pučisti su mi ponudili da uđem u vladu i da se izjasnim za Engleze. Odbio sam, naravno (34)

Treći srpski ustanak „bez ijedne kapi krvi“: Kako je pripreman državni udar (35)

Kako je propao pokušaj da se spreči puč 27. marta: „Ne sme se prolivati bratska krv!“ (36)

Još jedna tajna 27. marta: Britanci nudili Staljinu ceo Balkan (37)

Kako se Gering zahvalio pučistima na 27. martu: Sada možemo da raščistimo stare račune (38)

Poslednje godine Kraljevine Jugoslavije: Doba kada je u Beogradu cvetala umetnost (39)

Knez Pavle i Milan Kašanin: Prijateljstvo koje je rodilo najmoderniji muzej u ovom delu Evrope (40)