Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)

„Ја сам пристао да понесем свој део одговорности у пучу 27. марта као и у догађајима који су затим следили. Али, брзо се показало да сам изманипулисан. Сада је рат готов и све је то завршено“, рекао је вођа пучиста по повратку у земљу

„Био сам затечен када сам у предсобљу те виле угледао познатог пучисту из марта 1941. године, генерала Душана Симовића! Читао је ‘Политику’ и мирно, сталожено, седео у том простору, уживајући у пијуцкању кафе!“

Ово су речи Владимира Живанчевића (фељтон у ‘Политици’, 1. фебруар 1997. године, под насловом „Један чудан живот у земљи Србији“). Сцена се одиграва 1946. после Симовићевог повратка у Београд. Живанчевић је био повереник Народноослободилачког одбора на Топчидерском брду и добио је од начелника Озне за Београд, друга Вељка Мићуновића, наређење да сазна „зашто се Симовић вратио у Југославију“.

Одлазио је у вилу у Пушкиновој и после сваког разговора са генералом писао извештаје. Једног дана, успело му је да постави питање које је гласило „зашто се, уопште, вратио у Југославију, шта стоји иза такве његове одлуке?“

Потпуно смирено, нимало изненађен оним што чује, генерал Симовић ми је одговорио:

– Господине, мене су злоупотребили као ауторитет, као поштеног официра и човека. Ја сам пристао да понесем свој део одговорности у пучу 27. марта као и у догађајима који су затим следили. Али, брзо се показало да сам изманипулисан. Сада је рат готов и све је то завршено. А у отаџбину сам се вратио из два разлога. Прво, данас ме осим повратка у Југославију ништа друго и не интересује. Друго, дошао сам и зато што знам да маршал Тито нема ништа против мене!

Владимиру Живанчевићу је Симовић надугачко и нашироко објашњавао своје „стратешке визије“ и уверавао га да је одувек предвиђао тријумф Црвене армије. Рекао је:

– Некога ко је од почетка процењивао да ће Црвена армија изаћи као најмоћнија из рата, нису могли да онемогуће у науму да се врати у своју земљу!

Из казивања Владимира Живанчевића може се дознати да је 1940. године, Симовић предложио Божина Симића (старог „црнорукца“, члана Српског културног клуба и обожаваоца Лењина) за мисију обнављања дипломатских односа Краљевине Југославије са СССР-ом, као и то да је лично Симовић именовао Угљешу Поповића за начелника војне контраобавештајне службе Војске Краљевине Југославије. Живанчевић даје доста јасну слику међусобних веза Божин Симић-Мустафа Голубић-Сава Поповић-Угљеша Поповић-Жарко Поповић-Душан Симовић.

Генерал Симовић није штампао своје мемоаре, али је ипак оставио писмена сведочанства о сопственој улози у 27-мартовском пучу. Он је у више наврата одговарао на питања која су му достављана под фирмом Института за историјска питања. Један такав документ (Архив САНУ И.бр. 10489, 14387/10489) носи поднаслов: „На Ваш захтев Бр. 70 од 14. 6. 1951. достављам Вам следеће“.

На четрнаест густо куцаних страна, Симовић јула 1951. године, из своје виле у Пушкиновој 13, допуњује неко своје раније изјашњавање. Треба рећи да на крају сваког од својих исказа Душан Симовић пише:

– Предњи извештај представља историјску грађу и није намењен објављивању. У колико се то ипак жели да учини, молим да се од мене затражи предходни пристанак. Нарочито не бих желео да се фрагментарним штампањем појединих делова мојих излагања да смисао који они немају.

Ова забрана одавно не важи. Аутори се искрено надају да ће неколико навода Симовићевих бити довољно да читаоци сами закључе каква је особа био армијски ђенерал Д.Т. Симовић.

Можда још само ваља споменути да је Симовић био огорчен на Винстона Черчила, јер се британски премијер успротивио његовом именовању за намесника краљу Петру II марта 1945. године. После оставке краља Петра II (29. јануара 1945. године) Симовић се надао наставку своје политичке каријере у својству намесника, али се то изјаловило. Такође, пропао је био покушај Симовића да се врати у земљу као војник. Када је у Лондону тражена погодна личност која би командовала партизанским јединицама пред њихов напад на Србију (крајем лета 1944. године), Јосип Броз је дао свој пристанак да то обави Симовић, али су Енглези, под изговором да немају расположиве авионе, спречили ову ђенералову авантуру.

Из Симовићевог „извештаја“ од јула 1951. године, може се разумети да је генерал очекивао да буде постављен за министра војног у влади Милана Гавриловића 1940. године, али и то да је још од 1938. године сплеткарио против владе и намесништва. Кнез Павле се није одлучио за смену Цветковића и тако је замисао (рођена у стану др Милоша Секулића) пропала.

Даље, Симовић објашњава да није знао, све до после 27. марта 1941. године, да је његов први комшија у Пушкиновој (раније Гледстоновој) адвокат Ђорђе Радин био амерички шпијун на вези са Харијем Хопкинсом.

Већи део Симовићевих казивања односи се на кнеза Павла. Врло вешто Симовић инсинуира да је кнез Павле имао своју личну везу са Хитлером. Симовић пише (стр. 3):

„Вест о закључку уговора са Совјетима и спремности напада на Пољску по свој прилици донео му је граф Теринг, који је, као супруг Јелисавете, сестре Принцезе Олге, био редован гост у дворцу „Брдо“ код Крања. Гроф Теринг је био одушевљени нациста, играо је улогу одржавача везе и посредника. Он је обавештавао Кнеза о Хитлеровим намерама и наговарао Кнеза Павла и Кнегињу Олгу за сарадњу са Немачком, тврдећи да ће иста, због своје техничке надмоћности и одушевљења целог немачког народа да поврати престиж изгубљен у прошлом рату и да стане на чело Нове Европе, бити сигуран победник над Француском, која је трула изнутра и Енглеском која је потпуно неспремна. Шта је Теринг обећавао у име Хитлера Кнезу Павлу и Кнегињи Олги није познато. Али је сигурно да су таква обећања постојала и да је његов утицај на њих био велики нарочито у погледу одлучивања Кнеза за потпис Тројног споразума и приступање Немачкој и Италији“.

Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић

Извор: НЕДЕЉНИК

Везане вијести:

Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)

Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)

Сведочење кнеза Павла о сусрету са Хитлером: Рекао сам му да моја земља мрзи Италијане, нисам му свакако могао рећи да мрзи и Немце (3)

Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)

Британски државни секретар: Срби, сетите се Лазара коме је важније било небеско него земаљско царство (5)

Немачка порука југословенском амбасадору у Москви: Борићемо се немилосрдно, свим средствима. С тим будите начисто (6)

Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)

Слободан Јовановић о кнезу Павлу уочи потписивања Тројног пакта: Он је чудан човек. Много пуши, потамнео је у лицу (8)

Како је краљевска војска дочекала рат: „Издржећемо око шест недеља. После нећемо имати ни хране, ни муниције“ (9)

Писмо кнеза Павла војводи од Кента: Ти си знао да је последња ствар коју сам желео, да се бакћем с југословенском политиком (10)

Како су Енглези купили пуч: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили“ (11)

Степинац о пучу 27. марта: Срби и Хрвати су два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу (12)

Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)

Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)

Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)

Мусолинијева понуда кнезу Павлу: Заменом становништва Истре и Косова можете да посрбите територију која вам је важна (16)

Како се око кнеза Павла водила полемика: Да ли је Југославија желела Солун? (17)

Како је припреман пуч 27. марта: „Кроз британску амбасаду је прошло толико експлозива да је чудо што цела Југославија није одлетела у ваздух“ (18)

Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)

Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)

Немачки амбасадор после пуча: „На фиреровом месту бих рекао да поштујем народ који љубоморно брани своју независност“ (21)

Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)

Тајна архива коју је кнез Павле доставио једном америчком историчару: „У ове папире не сме да има увид ниједан Југословен“ (24)

Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)

Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)

Како је Драгиша Цветковић одговорио Черчилу: Желео сам да уштедим Југославији несрећу и уништење (27)

Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)

Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)

Београд је био препун шпијуна. Нарочито опасни били су немачки, пошто су се издавали за енглеске (30)

Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)

Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)

Сведочење Димитрија Љотића о 27. марту: Пучисти су ми понудили да уђем у владу и да се изјасним за Енглезе. Одбио сам, наравно (34)

Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)

Како је пропао покушај да се спречи пуч 27. марта: „Не сме се проливати братска крв!“ (36)

Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)

Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)

Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)

Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)