Đurđica Dragaš: Koliko puta jedan Vuk (Drašković) može da promeni i dlaku i ćud!?

Mart…. Verujem da biste se, isto kao i ja, složili kad bi ga neko i zvanično proglasio za najbaksuzniji srpski mesec. Svašta nas je snalazilo u tom martu koji bi, da se samo priroda pita, bio mesec proleća, buđenja i optimizma.

Eee, al’ nažalost, pitamo se i mi…ljudi!

12.marta 2003. ubijen je srpski premijer, a samo dan ranije, ali 2006. u Haškom „kazamatu“ umro bivši predsednik.

17.marta 2004. brutalno su napadnuti preostali Srbi na Kosmetu, baš oni čija je golgota počela 24. marta 1999. agresijom NATO pakta na tadašnju SRJ.

27. marta 1941., u iščekivanju zla koje će nas tek snaći, u Beogradu se klicalo-bolje rat, nego pakt- a 50 godina kasnije, 9.marta 1991., neki novi demonstranti tražili su više slobode, ni ne sluteći novo krvoproliće.

30 godina kasnije, 9.marta 2021., u jeku pandemije (koja je, gle čuda, takođe počela u martu), glavni akter tih demonstracija, duhovni vođa onih koji su tada tražili promene, Vuk Drašković, gost je RTS-a.

U studiju televizije koju je nazivao TV Bastiljom i zbog čijeg su rada (bar formalno) i izbile demonstracije, Drašković se priseća `91, Beograda i Srbije, ljudi koji su izašli na ulice, energije, svega što se desilo posle… U svom stilu, razbacuje se parolama, rečima, slikama toliko svojstvenim njegovom književnom izrazu.

Posle jadikovke o izneverenim očekivanjima, izdaji i krivici svih (osim njega, naravno), izgovori Vuk sledeće reči:

„Za pola veka, kada se opet bude pričalo o Devetom martu, voleo bi da ponovo dođe do veoma čvrstog povezivanja onih koji su živeli 70 godina u istoj državi. Ne mora se ona zvati Jugoslavija negde u budućnosti, ali mislim da će nas novi ljudi i nove generacije povezivati i spasavati od mržnje i zla koje je razorilo tu veliku državu – ljudi kakvi su reagovali na smrt Đorđa Balaševića, ljudi kakav je gradonačelnik Sarajeva Bogić Bogićević“.

Slušam ga…

Iako sam, radeći novinarski posao, u prethodne dve decenije bila svedok svih njegovih „menjanja dlake i ćudi“, obuzima me neki zaglušujući bes.

Dok se grozničavo pitam o čemu priča ovaj čovek, „prekopavam“ po mračnim stranicama vlastitog pamćenja.

Kako se ja sećam 9.marta 1991.?!

Imala sam 16 i po godina, išla u srednju školu, živela daleko od Beograda i huka demonstracija koje je predvodio Vuk Drašković. Druge muke su tada mučile mene, a još više moje roditelje.

Strah, neizvesnost, uzavrele strasti nacionalizma, pogledi puni mržnje, reči koje su zauvek razdvajale dojučerašnje prijatelje i komšije…

U Gospiću se nadolazeće zlo moglo gotovo napipati. Svaka noć je bila nova agonija, prepuna pitanja i strahova, a ujutru smo se svi iznova pretvarali da živimo normalan život. Ja i sestra smo išle u školu, mama i tata na posao….

Krili smo strah jedni od drugih i čekali….

Vest o demonstracijama u Beogradu videli smo u Dnevniku TV Zagreb pošto drugog izvora informacija nije bilo. Sećam se šoka koji je u nama izazvala. Neverica, pitanja, neki osećaj stida i tuge zbog scena nasilja koje su stizale iz Beograda, iz Srbije u koju su tada, pune nade, bile uprte naše oči.

Obuzeti vlastitom mukom, pitali smo se kako će se ta erupcija nezadovoljstva i krv prolivena na beogradskim ulicama, odraziti na nas… Hoće li nas okrvavljena i podeljena Srbija zaboraviti, prepustiti?! Nismo baš najbolje shvatali ko su ljudi koji su izašli na ulice, šta traže, zašto je toliko važno da „padne TV Bastilja“o čijem programu nismo gotovo ništa ni znali.

Dok smo slušali i gledali izveštaj TV Zagreb u kojem se osećalo likovanje, ali nazirala i doza straha, žalili smo zbog nasilja, policijskih pendreka, vodenih topova i tenkova koji su izašli na beogradske ulice. Srbi su ponovo udarili na Srbe i to saznanje nas je dovodilo do očajanja i bespomoćnog vapaja koji nije imao ko da čuje.

Nismo znali gde da „smestimo“ ono što smo gledali.

Jesu li ljudi koji prkosno dižu tri prsta, nose srpske zastave (mnogi i kokarde) i skandiraju -Svi, svi, svi- nacionalisti, četnici, iskrene patriote, borci za slobodu i demokratiju ili sve to zajedno?!

Nije nam baš bilo potpuno jasno šta traže i za šta se zalažu, ali nisu pominjali ono što smo mi, Srbi iz Hrvatske, želeli da čujemo. Među parolama nije bilo one kojom bi se tražio opstanak SFRJ-zajedničke države koju smo mi doživljavali kao jedinu šansu za opstanak.

Te parole nismo čuli ni od dobrovoljaca iz Srbije koji su, pola godine kasnije, stizali u Krajinu. Nosili su Vukove slike kao ikone, zaklinjali se „kralju i otadžbini“, a našu veru u JNA i državu koju je predstavljala, smatrali naivnom, pogrešnom i pogubnom. Ispostaviće se da su bili u pravu.

Živeli smo u velikoj zabludi, a otrežnjenje je bilo surovo i bolno.

Nema više Jugoslavije, nema Krajine, rasuti smo po svetu, presečenih korena i zauvek obeleženi kao izbeglice.

Ali, Vuk je tu, neuništiv, pun velikih reči i planova!

Opet ga ne razumemo, ne shvatamo o kakvoj zajedničkoj državi priča, ali bar znamo koliko puta jedan Vuk može da promeni i dlaku i ćud!!!

Od istog autora:

Đurđica Dragaš: Kako su Johan i Jovan progovorili istim jezikom

Đurđica Dragaš: Od nas si tražio Đorđe, da zaboravimo posečenu bagremovu šumu, preoranu njivu i zgaženu šljivu

Đurđica Dragaš: Zaklela sam se da neću preplakati “Daru”

Đurđica Dragaš: Budi human kao Srbija!

Đurđica Dragaš: Vreme u kojem živimo

Đurđica Dragaš: Jesu li svi Crnogorci direktori, a Dalmatinci snalažljivi trgovci

Đurđica Dragaš: Zbog istine, zbog nezaborava i onih nevinih duša koje traže mir

Đurđica Dragaš: Nikola Tesla genije iz mog komšiluka

Đurđica Dragaš: Daro, Deso, Jovane…krivi smo! Praštajte!!!

Đurđica Dragaš: Gde vam je dom?

Đurđica Dragaš: Udar “Oluje” i usud krajiških suza

Đurđica Dragaš: Koridor mog života

“Kosti” udaraju do kosti | Jadovno 1941.

Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu | Jadovno …

Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

Đurđica Dragaš: Dosta je bilo! | Jadovno 1941.

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa

Đurđica Dragaš: Divoselo – selo kojeg nema