Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Đurđica Dragaš: Kako su Johan i Jovan progovorili istim jezikom

Datum objave: četvrtak, 11 marta, 2021
Veličina slova: A- A+

Pismo koje je tog neobično toplog februarskog popodneva poštar ubacio u sanduče porodice Dragaš, prvo ih je iznenadilo, a onda rastužilo. Uprkos tekstu na nemačkom jeziku koji su samo delimično razumeli, fotografija i krst kraj nje bili su jasan znak da je njihov prijatelj Johan preminuo.

Spojila ih je jedna prostrana vojvođanska kuća na uglu dve ulice

Pismo je u vojvođansko selo kraj Apatina stiglo iz Graca u Austriji, a priča o neočekivanom i neobičnom prijateljstvu Dragaša i Maulovih počela je sada već davne 2006.

Spojila ih je jedna prostrana vojvođanska kuća na uglu dve ulice, ali i teške životne priče, iskušenja izbeglištva, gubitaka i novih početaka. Dragaši su staru “švapsku” kuću kupili krajem 2005. Posle 14 izbegličkih godina ponovo su imali svoj “krov nad glavom”.

Vredni, skromni i ponosni nisu više mogli da čekaju na pomoć države, Komesarijata, UNHCR-a – svih onih čije uslove nikad nisu mogli da ispune.

Uvek je falilo nešto, a godine su prolazile. Staru, zapuštenu kuću, kupili su zahvaljujući samo svom radu i dobrim rođacima i prijateljima koji su im pozajmili deo skromne sume.

Zavrnuli su rukave i vrlo brzo napravili sebi pristojno mesto za život. Naravno, bilo je to daleko od udobnosti stana u Gospiću koji su morali da napuste 1991, ali bilo je njihovo. Nisu više morali da strahuju da će im gazde, baš u nevreme, u sred zime, reći da prodaju kuću i da moraju da se sele.

Nisu više morali da, kao suvo zlato, čuvaju starudije koje su gazde nazivale nameštajem. Mogli su konačno da napišu svoje prezime na poštanskom sandučetu, baš onako kako je, pre mnogo godina, pisalo u prizemlju jedne zgrade u Gospiću.

Imali su ponovo svoju kuću, svoje dvorište, svoju kapiju… E, baš na tu kapiju, nepunu godinu kasnije, bojažljivo je pokucao Johan Maul. Imao je loše iskustvo sa prethodnim vlasnicima kuće u kojoj se rodio daleke 1937. godine, ali je rešio da pokuša ponovo.

Rešio i nije se pokajao! Novi domaćin, njegov imenjak Jovan, otvorio je kapiju, ali i srce, dovoljno veliko i dovoljno ranjeno da bi moglo da prepozna tugu u Johanovim očima.

Ko bi bolje od njega shvatio želju koja je ovog vremešnog čoveka dovela pred vrata rodne kuće?!

Razumeo je Jovan Johanove suze kad je dodirnuo zidove uz koje je pravio prve korake, shvatio je njegovu radost kad je ugledao veliku drvenu klompu, pravljenu pre skoro 70 godina, koja je nekim čudom preživela sve godine i vlasnike ove skromne kuće.

Plakao je i Jovan!

U mislima je dodirivao zidove svoje rodne kuće i tražio svoju “klompu”, beleg života koji je ostao negde daleko.

Razumela su se ova dva čoveka, bez mnogo reči, bez pomoći prevodioca koji je pokušavao da objasni da je Johan rođen tu, da je, kao dete, posle Drugog svetskog rata bio u logoru u Gakovu, da je, kao i većina njegovih sunarodnika (Podunavskih Švaba) morao da ode…

Jovan i Johan su se “sporazumeli” na jeziku kojim govore svi nevoljnici, izbeglice, ljudi koji su na svojoj koži osetili bol gubitka i težinu života koji se, uprkos svemu, nastavio.

Na tom jeziku ispisane su njihove sudbine – dečaka Johana za kojim su se 1945. zatvorila vrata detinjstva i razbila sigurnost rodne kuće i Jovana, kojeg je, kao pedesetogodišnjaka, “Oluja” 1995. dovela u Johanovo rodno selo.

Sudbina je htela da ih spoji baš tu, u tom selu, u toj kući koju su obojica nazivali domom. I umesto da ih to saznanje posvađa i suprotstavi, kao mnoge pre njih, Dragaši i Maulovi su postali prijatelji.

Na adrese obe porodice stizale su čestitke za Novu godinu, Božić i Uskrs. Posete su postale redovne, sve češće i brojnije.

Upoznavali su jedni druge i otkrivali brojne, slučajne ili sudbinske, sličnosti. Iz Graca su stizali slatkiši, kafa, garderoba, kućne sitnice koje su nedostajale domaćinstvu koje se tek stvaralo, a Dragaši su svoje nove prijatelje dočekivali srdačno i otvoreno!

Uz ličko-vojvođanske specijalitete (kako su šaljivo nazivali hranu koju je usred Vojvodine, za Nemce, spremala Ličanka) stvaralo se jedno neočekivano, ali iskreno prijateljstvo koje je razbijalo sve balkanske podele, nesreće i predrasude.

Johan je poslednji put posetio svoju rodnu kuću 2018, a planove o još jednom susretu s prijateljima poremetile su godine i bolest.

Dragaši su se, uprkos svemu, nadali gostima iz Graca, ali umesto njih, pre nekoliko dana je stiglo pismo sa Johanovom slikom i krstom.

Preminuo je daleko od svog rodnog sela, ali uz porodicu i ljude koji su ga voleli.

Nadam se da je otišao mirno i da su za to, bar jednim malim delom, zaslužni i njegovi srpski prijatelji.

Ako ništa drugo, razumeli su ga.

Izvor: RTS


Od istog autora:

Đurđica Dragaš: Od nas si tražio Đorđe, da zaboravimo posečenu bagremovu šumu, preoranu njivu i zgaženu šljivu

Đurđica Dragaš: Zaklela sam se da neću preplakati “Daru”

Đurđica Dragaš: Budi human kao Srbija!

Đurđica Dragaš: Vreme u kojem živimo

Đurđica Dragaš: Jesu li svi Crnogorci direktori, a Dalmatinci snalažljivi trgovci

Đurđica Dragaš: Zbog istine, zbog nezaborava i onih nevinih duša koje traže mir

Đurđica Dragaš: Nikola Tesla genije iz mog komšiluka

Đurđica Dragaš: Daro, Deso, Jovane…krivi smo! Praštajte!!!

Đurđica Dragaš: Gde vam je dom?

Đurđica Dragaš: Udar “Oluje” i usud krajiških suza

Đurđica Dragaš: Koridor mog života

“Kosti” udaraju do kosti | Jadovno 1941.

Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu | Jadovno …

Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

Đurđica Dragaš: Dosta je bilo! | Jadovno 1941.

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa

Đurđica Dragaš: Divoselo – selo kojeg nema


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top