БИЈЕЉИНА, 14. МАЈА /СРНА/ – Истина jе jедна, али правде jош нема за жртве стравичног муслиманског злочина у Тузли гдjе су 15. маjа 1992. године убиjени и спаљени српски младићи у тадашњоj ЈНА, коjа се по договору мирно повлачила из града, рекао jе данас преживjели учесник тузланске колоне Радоjица Илић. „Породице убиjених, обогаљени, али преживjели из `Тузланске колоне` неће стати док се злочинци не пронађу и не казне“, поручио jе Илић на конференциjи за новинаре градске Борачке организациjе у Биjељини. Илић jе у договореном повлачењу ЈНА из Тузле рањен са пет метака, живи у Биjељини као инвалид и живjеће, каже, док злочинце не стигне правда. Свjедочио jе, каже Илић, о

У Загребу jе идентификовано 19 Срба, чиjи су посмртни остаци ексхумирани на подручjу Двора, Задра, Шибеника и Машићке Шаговине, саопштила jе Комисиjа за нестала лица Владе Србиjе. Идентификациjа методом анализе ДНК обављена jе у Заводу за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у Загребу. Посмртни остаци биће сахрањени на мjестима коjа су раниjе договорена са њиховим наjближима. Међу тиjелима коjи су у задњих 13 година есхумирани из масовних, заjедничких и поjединачних гробница идентификовани су Мариjа Ераковић (1931) из Кричака код Дрниша, Предраг Циндрић (1968) из Машићке Шаговине у Новскоj, супружници Љубица (1925) и Петар (1927) Шашо из Љесковца у Двору, као и Даринка Поповић (1935) из Чисте Мале код Книна,

Злочин над воjницима ЈНА у Тузли, коjи су приjе 22 године извршили припадници тадашњих муслиманских паравоjних снага, jош чека своj судски епилог, а породице и даље траже посмртне остатке наjмилиjих како би их сахраниле?!  Наjмање 54 воjника и официра некадашње ЈНА убиjено jе на Брчанскоj малти, а 44. су рањена, када су тадашње тузланске власти прекршиле договор о мирном повлачењу воjника из овог града. Злочин у Тузли распламсао jе спиралу сукоба у тадашњоj БиХ, а преживjели учесници колоне и породице убиjених кажу да jе до сада утврђен идентитет неколико десетина младића, иако их jе било неколико пута више. Захваљуjући Одбору за обиљежавање значаjних историjских догађаjа, коjи jе формирала Влада Републике

Можда постоји неко ко сме и може, неко у коме је још остала трунка части, морала и достојанства, као и разумевања за овај напаћени народ и његове потребе.  Сада већ давне 1998 године а у време мирне реинтаграције подунавља у уставно-правни поредак Републике Хрватске и исто тако мирног, тихог и прећутног егзодуса комплетних српских породица са овог подручја, схвативши важност очувања националног идентитета Срба, тадашња директорица дечјег вртића креће у тада немогућу мисију регистрације ове устанаве за рад на српском језику и писму. Двојезични односно двописмени статут ове установе, као и двојезична табла, требали су бити смерница и пример на који начин Срби могу конзумирати своја права, гарантована Уставним законом