Дух Макса Лубурића у Одеси до доласка Владимира Владимировича Путина

„Аман, брате, свуда видиш усташе!“, рекоше ми неки људи после коментара одштампаног мало пошто jе фашизам кренуо да кроjи нову, европску Украjину. Беше то логична историjска паралела ендехазиjе и данашњих Бандериних следбеника, тако jасна да jе само слеп не види. Слеп, злонамеран, или необавештен, свеjедно jе, закључак jе исти.
Цела западна медиjска машинериjа брекће као парна локомотива упињући се да од бабе направи девоjку, од зликоваца невинашца, од мишоликог и jефтичавог Јацењука државника.
А све не би ли се Путин изнервирао довољно да та говна сравни са земљом па да се крене у jош жешћу одбрану младе украjинске демократиjе, тако фашистичке, тако усташоидне и крволочне.
Читам мемоаре Маjкла Роуза, коjи jе у српскоj jавности представљен као обjективни шеф Унпрофора, jер jе понегде поменуо и злочине над Србима. Тако jе описао ужасну слику коjу су видели његови потчињени у пољскоj болници Срба изнад Сараjева, где jе поклано све, од уснулих рањеника и стражара, до лекара и медицинских сестара.
Напад jе имао као дан jасан циљ: масакром испровоцирати српску реакциjу, сачекати да артиљериjски плотун заспе такозване цивилне циљеве на коjима су били монтирани муслимански митраљези и минобацачи, а онда затражити од НАТО-а да се освети злим Србима, убицама са даљине.
Срби су се уздржали. Ваjде неке од тог уздржавања не видех. Уосталом, ко се не освети – таj се не посвети.
Шта jе друго, него ужасни мамац, таj масакр у Одеси? Како jе Москва прешла преко пржења своjих сународника, преко силовања и монструозног убиjања у згради блокираноj живим зидом повампирених фашиста? Вреди ли та висока Путинова политика такве жртве?
Ништа у историjи нема ново. Као и четрдесетих у ендехазиjи, тако се и двехиљадитих у Украjини чак и Немци згражаваjу над злочинима своjих сателита. Остало jе уписано да jе нацистичка команда у Павелићевоj држави окарактерисала у интерном допису Вjекослава Макса Лубурића, заповедника Јасеновца, као „екстремног психопату“.
Поменути Макс се на коктелима ендехазиjске клике хвалио да су његови монструми за ноћ клали више Срба него Турци за годину дана. Као што су монструми из Десног сектора, пржећи живе људе, узвикивали „Слава Украjини!“.
Дакле, шта чека Владимир Владимирович? Планира ли да освету сервира хладну, кад jе наjслађа?
Искрено се надам, jер сваки опроштен злочин рађа жељу да се таj злочин понови у jош горем и бестиjалниjем облику него претходни. Ако ништа друго, нека Путин учи из трагичне и крваве српске историjе: онима што су клали по Мачви 1914. давали смо последње парче хлеба, а вратили су нам стоструким злом непуне три децениjе касниjе.
Они коjе смо пресвукли у партизанске униформе и опрали им крваве руке, од Туђмана па надаље, спржили су наш народ у „Бљеску“ и „Олуjи“. То им ниjе било довољно, па су затрли сваког ко се усудио да се врати на огњиште.
Огњем и мачем на хлеб и со, злом на самилост, камом на пружену руку, то нам jе следовало, и следоваће.
Сећам се момчића коjи jе из Београда бануо у забито село у провинциjи, код бабе и деде. Првих дана тукао jе, осокољен карате тренинзима, све своjе потенциjалне другаре од коjих jе направио љуте неприjатеље. Тукао их jе из хира, из чиста мира, ‘нако, да покаже да jе из велеграда, а да су они мали сељачићи.
Све док сељачићима ниjе пукао филм и док нису заузели бусиjе на два ораха са две стране пута и затегли праћке са камењем коjи коња могу да ошамуте. Мали силник завршио jе разбиjене главе, а интерна истрага комшилука и родитеља завршена jе фиjаском. Нико ништа ниjе видео, нико ништа ниjе чуо, нико ништа ниjе знао.
Покуњен и разочаран вратио се у Београд, занавек, и мир jе поново завладао.
Путине, спржи коров док jе време. Не дремаj, као што смо ми дремали у зао час. Сети се Краjине. Јер, зло никад не спава.

Пише: Милан Јовановић

Извор: Интермагазин