Mračne stranice kulturne istorije Srbije

Datum objave: sreda, 8 januara, 2020
Veličina slova: A- A+

Kulturna istorija Srbije natopljena je politikom, ideologijom, poetičkom vernošću i izdajom i, naročito, ličnim verolomstvima do juče najbližih prijatelja među umetnicima. Stoga nije čudno što u nekim delovima srpska kulturna istorija nalikuje policijskoj hronici.

Marko Ristić bio je neobična pojava. Predratni nadrealista, ali za razliku od njegovih drugova Koče Popovića i Oskara Daviča, nije bio partizan. Marko Ristić Drugi svetski rat provodi u Vrnjačkoj Banji, u sanatorijumu svog tasta Dragutina Živadinovića, ne ispalivši nijedan metak na okupatora. 

Aleksandar Gatalica

Možda se upravo stoga, gonjen nekakvom frojdovskom krivicom – Ristić među prvima ideološki svrstava kao komunista člankom ‘Smrt fašizmu sloboda narodu’, koji štampa oktobra 1944. u Politici. Stari drugovi nadrealisti očigledno cene ovo ideološko svrstavanje, pa je Ristić već od 1945. ambasador Jugoslavije u Parizu.

Ristićevi kritički prikazi odlikuju se sažetošću i britkošću, ali iza briljantnih reči stoji dogmatski isključiv, ličan i često nepravičan stav.

Susret Ristića i Rastka Petrovića na papiru dešava se u tekstu ‘Tri mrtva pesnika’ objavljen u Radu, glasilu Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu 1954. godine. Ali, stvarni kontakt Marka Ristića i Rastka dogodio se neku godinu ranije. Malo pred smrt, Rastko preko diplomatskih kanala u nekoliko pisama moli diplomatu Ristića da mu pomogne u povratku u domovinu.

Predlog je hladno odbijen. Razlog može najbolje biti opisan Ristićevim rečima iz teksta ‘Tri mrtva pesnika’: “Suza ne zna za politiku, ali ni politika ne zna za suzu”.

Sve ovo dešavalo se 1947. i 1948. godine.

Malo potom Rastko Petrović umire. Sahranjen je 17. avgusta 1949. na groblju Senoviti potok kraj Vašingtona, bez mnogo ljudi u pratnji za njegovim kovčegom. Među malobrojnima je jedan čovek koji će se pokazati vrlo važnim…

Dan šesti 

Rastko Petrović iza sebe ostavlja remek-delo u rukopisu, roman Dan šesti. Roman ostavlja u rukama još jednog diplomate, francuskog konzula Arnoa Vaplera, osobe s kojom je drugovao pred smrt i koja ga je, vele, čak i ispratila na onaj svet. Vapler je onaj čovek sa crnim polucilindrom u pogrebnoj pratnji na groblju Senoviti potok.

Čudni su putevi diplomate Vaplera koji ga ukrštaju s Rastkovim. Pre Drugog svetskog rata Arno Vapler je službenik francuske ambasade u Beogradu, odmah nakon toga diplomata u Vašingtonu. Tu, u Vašingtonu, Vapler upoznaje Rastka i postaje mu poslednji prijatelj. Kod Vaplera ostaje i nedovršeni Rastkov roman u rukopisu Dan šesti. Šta Vapler da učini s ovim delom koje ne može čak ni da pročita?

Godina je 1951. Vapler saznaje da je najuticajniji i ujedno najobrazovaniji čovek u jugoslovenskoj diplomatiji upravo Marko Ristić, osoba koja francuski jezik govori, čini se, bolje nego srpski.

Dvojica diplomata sreću se u Parizu. Ne znamo mnogo o detaljima njihovog susreta, pa da ga zamislimo. Kafe de la Pe (Café de la Paix), odmah do opere. Vapler već sedi za stolom koji gleda na izvijene zlatne trubače na krovu Pariske opere. Ristić namerno kasni da bi iz daljine najpre osmotrio sagovornika. Prilazi mu, rukuju se.

Ovako se susreta seća Marko Ristić: “Vapler mi je rekao da mi rukopis ne može dati bez saglasnosti izvršioca Rastkovog testamenta. Preko tri godine činjeni su napori da rukopis dođe u zemlju, ali su svi ti pokušaji izgledali prilično jalovi. Međutim, krajem juna 1954, preko francuske ambasade u Beogradu, g. Vapler dostavio mi je iznenada taj rukopis, sa usmenom porukom da ga mogu štampati.”

Marko Ristić tako dobija Dan šesti. Čita ga bez prestanka. Vidi da je delo nesređeno. Uočava da je pisano u dugačkom vremenskom razdoblju. Primećuje da je remek-delu potrebna ruka veštaka – njega, Marka Ristića.

Rukopis romana Dan šesti dospeo je izgleda ipak u prave ruke. Ali to je, setimo se – osoba koja ne prašta i suzu ne proliva. Reč je o ostrašćenoj osobi, ali i osobi s istančanim ukusom, osobi koja sada nešto želi da popravi.

Osam nedelja

Ristić sa Matićem zato vredno radi na dešifrovanju Rastkovog rukopisa i pravilnom svrstavanju delova na pravo mesto. U odsustvu dokumenata “otac” i “majka” romana Dan šesti, Marko Ristić i Dušan Matić, u svakoj prilici nude se da budu tumači čitave njegove sudbine, pa i one iz 1930, kada očigledno nisu imali mnogo veze sa romanom.

Da je prvi deo romana Dan šesti pod nazivom “Osam nedelja” odbio izdavač Geca Kon saznajemo od Ristića, da je Slobodan Jovanović napisao negativnu kritiku opet od Ristića.

Roman Dan šesti njihovo je čedo i oni će mu odrediti i detinjstvo, i dečaštvo, i mladost. 

Najveća zagonetka leži u tome što rukopisu fatalno nedostaje četrdeset strana na jednom mestu i šesnaest na drugom. Bez oba dela nije moguće logično praćenje romana.

Ristić zato ponovo piše Vapleru 22. jula 1955. godine. U Rastkovoj zaostavštini pronalazi se 40 strana, ali poslednjih 16 ostaje enigma do danas. Verovatno su uništene. Onaj koji je romanu Dan šesti i otac i majka, konstatuje da Rastkovih stranica od paginirane 359. do 376. nema i nikad neće biti pronađene i dodaje pomalo profetski: “Ja sam taj deo nekad čitao, ali se ne sećam ničega. Ostaje samo žaljenje nad jednom prazninom”.

Roman Dan šesti sada je spreman za objavljivanje. Godina je 1961. Jedna mračna stranica kulturne istorije Srbije ispisana je do dna. Poslednje delo možda najvećeg srpskog pesnika priredili su njegovi ideološki neprijatelji.

Izvor: RTS


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top