Karadžić o ratu u BiH: Bili smo poligon svakom kome je bio potreban pakao u ovom regionu

Datum objave: ponedeljak, 6 januara, 2020
Veličina slova: A- A+

Prvi predsjednik Republike Srpske otkriva i kakav je bio njegov lični odnos sa Alijom Izetbegovićem, zašto je propao istorijski dogovor sa SDA, osvetljuje današnje oblike imperijalizma, a stigao je da se bavi i fenomenom Novaka Đokovića.

Karadžić
Radovan Karadžić

U Osvit najradosnijeg hrišćanskog praznika Radovan Karadžić ekskluzivno je odgovorio na pitanja „Novosti“ o ratnom vihoru u BiH, „punoletstvu“ nezrelog mira, korenima netrpeljivosti Srba i Muslimana, zapadnoj propagandnoj mašineriji…

Prvi predsednik Republike Srpske otkriva i kakav je bio njegov lični odnos sa Alijom Izetbegovićem, zašto je propao istorijski dogovor sa SDA, osvetljuje današnje oblike imperijalizma, a stigao je da se bavi i fenomenom Novaka Đokovića…

Skoro će četvrt veka od okončanja rata u BiH, i trebalo bi da je već sve jasno: i uzroci, i posledice, i novi start društava koja su ratovala. Je li to isti mir, ili postoji „naš“ i „njihov“ mir? Ako su različiti, a punoletni su i zreli, jesu li i različitog pola, jesu li u ljubavi, mogu li se uzeti? Bi li to bio miran brak dva mira, ili dva mira u bliskom odnosu mogu da stvore pakao?

Četvrt veka bi drugim narodima bila dovoljna distanca za zrelo i razložno razmatranje, pa čak i za viceve i šale, ali naš mir/mirovi ne izgleda/ju zrelo. Zašto je to tako?

Radovan Karadžić

Neko će reći da je to zbog „bratske bliskosti“ (Kain – Avelj sindrom) neko će reći da mi možemo da se razdvojimo, ali da nevidljiva „pupčana vrpca“ između nas ne puca, nikad. Pravog objašnjenja za jedno nezdravo interesovanje nas jednih za druge – nema, niti će ikakva vremenska distanca biti dovoljna. Takvo traćenje narodnih snaga može se osmatrati samo sa velike fizičko-vremenske distance, na primer, sa Marsa.

Ne samo Južni Sloveni, nego i ceo slovenski svet živi razjedinjen i suprotstavljen, naročito nakon velikog crkvenog raskola 1054. godine, koji ide kroz živo tkivo slovenskog sveta, umanjuje njegov značaj u svetu, i omogućava dominaciju drugih nad svima ostalima. Čak su nas komunisti učili da su panslavistička osećanja grešna i nazadna, ali ja „grešni i nazadni“ i dalje na utakmicama navijam za slovenske zemlje, i rado čitam ili slušam slovensku klasiku. Ideja o „ljubavi“ među narodima je možda nemoguća, ali bliskosti i naklonosti postoje, mada vlade to često kvare.

Ali, nakon Frojda, lako skliznemo u oblasti nesvesnog, koje je teže razumeti, ali lakše prihvatiti ili oprostiti. Možda taj nezdravi interes jednih za druge i nije meta-psihološki, nesvestan i bez cilja? Šta to mi hoćemo jedni od drugih, što već nismo uzeli? Šta hoćemo da učinimo jedni drugima, što već nismo činili? Ne samo da je takav nezdravi interes, zluradost i „seirenje“ preko plota – osnova za pakost, u kojoj protiču životi naših generacija i generacija, već i za mržnju, koja je nepogrešiv znak kompleksa inferiornosti, slabosti i straha.

Ta psihološka pozadina sigurno postoji, kao osnova naše dnevne društvene patologije, ali se ovoga puta ratovalo sa konkretnim ciljevima, na osnovu uverenja da ratovi nisu završeni, i da neki od nas hoće nešto što pripada drugima, i na šta nemaju pravo.

Omiljeni instrument ove igre je „pomeranje“ i brkanje planova, pa se pravo na slobodu tumači kao netrpeljivost prema drugome. Ne samo da je na meti grabljivaca tuđa teritorija, bogomolje i imovina, nego i narodna masa, koju prisvajaju na osnovu promene vere ili ideologije, i nematerijalno bogatstvo, jezik, kulturno nasleđe, nametanja drugog identiteta, ili još poželjnije – do potpunog progona!

Znači li to da „ćemo se ćerati još“ (M. Bećković)? I oko čega?

Krađa jezika

Jezik se ne može uspešno ukrasti, jer sam jezik zna šta je i čiji je. I preoteti narod zna ko je i čiji je, što samo uvećava njegovu, i patnju njegove matice, te izrodi ponekog gorućeg neprijatelja bivšeg identiteta. Najuspešnija je otimačina teritorija koje pripadaju drugima, najčešće na osnovu imperijalnih granica, te proizvoljnog komunističkog manipulisanja unutrašnjim granicama.

Zašto je bilo teško utvrditi na šta neko ima pravo, a na šta ne? Ili je sistem međunarodnog prava baš zato uništen, dok se te nepravne-protivpravne stvari ne posvršavaju? Zato će rasvetljavanje uzroka i posledica naših tragedija popričekati, dok se ne zadovolje zli apetiti, ako se ikad zadovolji njihov iracionalni izvor. Sami smo se ponudili kao poligon svakome kome zatreba pakao u regionu.

Dakle, izgleda da ništa nije gotovo, i ništa nije jasno, i to dvoje je u uzročno-posledičnoj vezi: nije gotovo zato što nije jasno. U stvari je još gore, jer je svet prisvojio lažnu sliku o uzrocima, ishodima, posledicama. Danas je sve zatamnjeno i iskrivljeno, više nego što je bilo na početku krize, jer su „zamagljivači“ nastavili da rade u tri smene, sve do danas. Stvorena je virtuelna realnost, i u medijima „kreiran“ drugačiji srpski narod, a istaknutim pojedincima „izgrađene“ potpuno lažne reputacije, dovoljne za automatsku osudu.

Zločin te vrste i tih, planetarnih razmera nije zapamćen u istoriji. Čak i najbolji među nama, kao što je plemeniti vitez Ćoković, nisu podržani na „zapadnim“ igralištima.

Od svih laži svakako je najmalignija ona koja je navela masovne ubice (Norveška, Novi Zeland) da pominju Srbe (i mene) kao primer za svoja nedela, na osnovu lažne slike koju su o nama stvorili zločinački mediji. Naš svet je postao „Carstvo laži“, a mora biti da je i sam Car Laži negde u blizini.

Samo izuzetni pojedinci, kao pokojni Pinter, pa Čomski, pa najdirektnije Handke, kome nije bilo teško da lično dođe i sagleda istinu, te nekoliko istaknutih, ali usamljenih autora po svetu, (S. Flaudners, D. Džonston, E. Vilkokson,) znaju o čemu se radi. Izuzetni ljudi su i po definiciji usamljeni, ali oni svetle, i bez njih bi vladao potpuni mrak. Ostali, „ne-izuzetni“, su indiferentni prema pitanju istine, što je upitno sa stanovišta integriteta i moralne odgovornosti.

Kad cela istina izađe na videlo, biće to porazno za mnoge učesnike: za većinu medija, za lažne i besramne „novinare“, za neke „humanitarce“ i njihove organizacije, pa čak i za neke aspekte angažmana Ujedinjenih nacija. Ali, najodvratnija i najbrutalnija je laž da je sukob izbio na osnovi animoziteta Srba prema muslimanima, i ta laž ne može da čeka na razotkrivanje. A Srbi su poslednji narod kome se može pripisati verska netrpeljivosg, posebno prema muslimanima (islamu)! Postoje nedavni primeri ropstva, segregacije i istrebljenja koje su počinili drugi, a nikad Srbi.

Sadašnji lideri ovoga sveta, iako nisu stvorili, treba da razmontiraju sve ove laži, jer svet ne može opstati bez prava i pravde. Između ostalog, i ti ratovi, i posleratni događaji, uključujući i suđenja, vrše se u njihovo ime, a ne verujem da bi ijedan od svetskih lidera pristao na to.

Handke

Islam i ikone

Nikada nije postojala netrpeljivost Srba prema islamu. Srbija je bila prva evropska zemlja koja je islam priznala kao zvaničnu religiju. Videli smo kako cela Srbija otvorenih srca dočekuje migrante iz islamskih zemalja, a njihovu decu miluje, pazi i školuje. Slučajno je to u skladu sa stavom Vlade, ali to je u dubini duše naroda, sa kojim živi najviše manjina u Evropi.

Uostalom, Srbi i nisu prelazili na bilo koji islam zbog islama, nego zbog Turaka, pa se to uvek zvalo „turčenje“ a nikad „islamizovanje“, a srpski otpor nije bio protiv islama, nego protiv Turaka kao okupatora (pomeranje-iskrivljenje). No, i pored toga, svi istaknuti Srbi, među kojima i moj daleki i izvanji predak Vuk Stefanović Karadžić, još s početka 19. veka – smatrali su domaće muslimane Srbima islamske vere („Srbi sva tri zakona“) Isto tako je i kod najvećeg srpskog pesnika P. P. Njegoša.

Iako pravoslavni vladika i vladar, bez obzira na veru priziva ih kao svoje Srbe na zajedničku borbu protiv okupatora (vidi prepisku sa Ali-pašom Rizvanbegovićem i drugim istaknutim muslimanskim prvacima). Lord Oven je rekao da je ovo bio građanski rat između Srba koji pripadaju trima verama. A cela plejada pesnika i pisaca Srba-muslimana od početka do danas su podržavali i razvijali to svoje etničko svojstvo, jer način verovanja u istoga boga ne menja nacionalni identitet.

Judaizam, hrišćanstvo i islam (Avramovske vere) dele istog boga, i mnoge starozavetne svetitelje. A sukobi između ovih grupa nikad nisu imali nikakve veze sa „nebeskim“ i duhovnim stvarima, nego isključivo sa stvarima „ovoga sveta“. Još jedno pomeranje-iskrivljenje.

Uvek je bilo, i biće, među muslimanima srpskog porekla velikih duhova i stvaralaca, koji se ne odriču i te svoje osnovne komponente u identitetu (prošireni, umesto isključivog identiteta). Nije pametno, niti moguće izdati svoj identitet, jer je on izvor celokupnog stvaralaštva, sigurnosti i trajanja, i oni su to znali. Pošto je „islamizacija“ domaćeg stanovništva tekla pod pritiskom i nasilno, to stanovništvo je dugo, decenijama ako ne i vekovima, živelo kao „kriptohrišćani“ (Olga Zirojević) tj. kod kuće hrišćani, napolju muslimani, pa i do danas neki čuvaju negde na tavanima slavske ikone i amanete predaka, baš onih koji su nevoljko prešli u islam. (Posle čitanja rada O. Zirojević, jasnije je zašto se, u „Gorskom vijencu“, nakon dvesta godina domaći poturčeni Srbin, kadija, javno zaklinje: „Ćabo sveta, u nas nema hile“ – jer je kod nekih drugih bilo)

Za razliku, povraci u hrišćanstvo, mada ne masovni, nikad nisu bili prisilni.

Slučaj „Markale“

Dogovor u Bosni

Imao sam teškoća da tokom krize objasnim svojim beogradskim prijateljima da se nije lako dogovoriti u Bosni. Oni su o muslimanima govorili gotovo sa nežnošću, kao o „svojima“, dok su pretenzije Hrvatske shvatali sa zabrinutošću.

Naš srpski, i moj lični odnos prema muslimanima u Bosni bio je suprotan onome što je stvorila propagandna mašinerija. Dobro je poznato da je bilo mnogo ličnih prijateljstava, brakova i drugih odnosa među ljudima istog staleža.

Jedina nesreća se pojavljivala kad bi neka sila napala Srbe, neki od muslimana bi ušli u savez sa agresorom, ali neki bi bili saveznici Srba takođe. Ovoga puta je to bio još jedan napad na zajedničku državu, i interesi Srba i muslimana su se razlikovali. Ali, tada je trebalo primeniti principe zakona i prava, a muslimani nisu imali nikakvog prava da dominiraju nad hrišćanskom većinom u Bosni, čak i kad bi bila manjina.

Srbi u BiH nisu hteli nikakve promene državnog karaktera, osim demokratskih; imali su pravo veta na nezavisnost BiH i druge krupne promene, i po osnovu konstitutivnosti, i zbog pravila „dve trećine glasača“; popuštali su i davali koncesije, i nije bilo mesta u kome nije bilo muslimana u znatnom broju do kraja rata, uključujući i čisto muslimanska naselja. Srpska vojska (VRS) imala je pojedinaca, pa i celu jednu jedinicu muslimana u svom sastavu.

Oni nisu branili samo svoje komšije Srbe, već i zajedničke vrednosti, sekularni karakter države, i to im služi na čast. Antisrpski novinar Edvard Vulijami objavio je u avgustu 1992. godine, nakon što su najgori događaji u Prijedoru već prošli, kako Muslimani i Hrvati kupe letinu i žive u miru, jer su odlučili da se ne bore protiv Srba i srpske vlasti, i da čekaju političko rešenje. Tamo gde muslimanski ekstremisti nisu započeli borbe, borbi nije ni bilo.

Dakle, nema i nije bilo nikakvog antagonizma i netrpeljivosti prema muslimanima, već isključivo prema dominaciji od koga god ona poticala. Još jedno pomeranje! Čak da je i neka pravoslavna zajednica pokušala da dominira nad Srbima u Bosni, srpski odgovor bi bio isti. Zašto se cela „međunarodna zajednica“ pravi luda i ne prepoznaje suštinu sukoba? Isto bi bilo kad bi Srbi nameravali da, bez pristanka muslimana, celu Bosnu pripoje unitarnoj Srbiji, bez ikakve autonomije – muslimani bi se borili do posljednjega.

Lične veze

A moj lični odnos prema muslimanima, (o čemu se sad, kad nema nikakvu drugu svrhu, može govoriti) bio je identičan mom odnosu prema Srbima i Hrvatima. U Sarajevo sam došao iz Nikšića, u kome ni za vreme Drugog svetskog rata nije bilo međuverskih (već samo ideoloških) antagonizama i zločina. U neposrednom komšiluku živela je porodica Adžajlić, u najboljim odnosima sa mojim roditeljima. Njihov predak, Mujo Adžajlić je bio alaj-barjaktar kralja Nikole u borbama za oslobođelje od Turaka. Nevelika muslimanska zajednica u Nikšiću je do danas bila vrlo poštovana i uspešna, naročito na polju medicine, sporta i društvenih aktivnosti.

Uz to, moj pokojni otac je još od pre rata imao pobratima, crnogorskog Albanca – muslimana (Taip Hutić), koga smo voleli kao i rođenog strica.

Kad su sve ove laži krenule, prisetio sam se da su sve moje poslovne veze, pa i one najosetljivije, bile sa muslimanima, sa izuzetkom interniste, koji je bio Hrvat (M. G.), i oni to znaju. Oba moja advokata su muslimani, (E. G. i F. K.) moj stomatolog je musliman (F. T.) moj krojač (S. I.) takođe, moj frizer (M. Š.) isto tako, kao i svi drugi, obućar, snabdevač hranom, konditor, berberin – svi do posljednjega su bili muslimani, i nigde ni jednog Srbina, jer mi to nije bilo važno.

Među muslimanima sam imao i mnogo ličnih prijatelja tokom skoro šezdeset godina života u Sarajevu, kojima sam i sada prijatelj. Mnogi bi se zapanjili kad bi znali koliko se poznatih i nepoznatih muslimana javljalo meni i mojoj porodici, sa podrškom i solidarnošću – sve do ovih dana. Nikad u krugovima kojima sam pripadao nisam upoznao nekoga muslimana ili Hrvata koji bi bio neprihvatljiv. Nisam se valjda družio samo sa anđelima. Možda su brojna lična poznanstva rešenje našeg problema. Mržnja je anonimna i inferiorna.

Pored laži o uzrocima, toku i posledicama ovoga rata, od kojih je svaka maligna, najgora je ona koja je navela masovne ubice da se dive takvim „Srbima“ – virtuelnim i kreiranim od strane bezočne mašinerije, da je razlog za rat u verskoj netrpeljivosti. Ceo srpski narod u BiH, uključujući svu elitu, bio je za odbranu srpskih prava, i nije imao nikakvu netrpeljivost. Ni naši protivnici nisu izabrali rat zbog netrpeljivosti prema nama, nego zbog sasvim praktičnih razloga: da ovladaju nama i našim dobrima, da obezbede stalnu dominaciju kakva je postojala u tursko doba, i konačno da nas isele iz Bosne.

0 tome postoje i dokazi, a predsednik Tuđman je to saopštio i visokoj američkoj delegaciji, čija jedina reakcija je bila: „To je veoma interesantno, gospodine predsedniče.“ (Holbruk)

Alal vera, naši prijatelji i saveznici, potomci predsednika Linkolna i Vilsona!

Dakle, izgleda da ništa nije gotovo, i ništa nije jasno, i to dvoje je u uzročno-posledičnoj vezi: nije gotovo zato što nije jasno.

A sve to – zato što velikim silama može ponovo zatrebati žarište. Ovaj svet možete zamisliti kao saobraćajnu raskrsnicu na kojoj za najveće i najbrže kamione – semafori ne važe.

(Izvor: Večernje novosti)


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top