ŽIVOT ČOVEK NA BALKANU: SLUČAJ DR NIKOLE NIKOLIĆA

Ovih dana se, po ko zna koji put, kreće u akciju smanjivanja broja žrtava u Jasenovcu. Čelnik Muzeja žrtava genocida u Beogradu, Dejan Ristić, nikako da pređe cifru od sto hiljada, koja mu je odekud oktroisana ( valjda Srbi ne mogu da imaju „previše“ žrtava, jer su oni „genocidlije iz Srebrenice“, kako je odlučio gazda zvani Novi svetski poredak ).

Piše: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

SMEJU LI SRBI BITI ŽRTVE GENOCIDA?

Ko god ima malo logike, i ko, bar malo, poznaje istorijske činjenice, ne može tek tako da se pomiri sa takvim revizionizmom. Dovoljno je, recimo, setiti se koliko je ljudi sa Kozare odvedeno u smrt, pa da sve bude jasnije.

Nemačka i ustaško-domobranska ofanziva na Kozaru počela je 10. juna 1942. i trajala do 18. jula 1942. godine. Vodila ju je Borbena grupa „Zapadna Bosna“, čiji je komandant bio nemački general Fridrih Štal. Do kraja jula opustošeno je 130 sela, u logore je odvedeno 70.500 stanovnika, od čega 23.800 dečaka i devojčica.

KNjIGA KOJA JE STIGLA IZ 1948.

Zapamtimo: samo sa Kozare odvedeno je, u jednom „cugu“, preko 70 hiljada Srba! Najveći broj je doteran u Jasenovac. Naravno, neki su preživeli, ali ogroman broj nije. Čitave oblasti su u paklu na obali Save zatirane, a sve u ime „lijepe njihove“.

Zato je vredno setiti se čoveka koji je ovaj logor opisao u svoj njegovoj strahoti.

Bio je to dr Nikola Nikolić, čiju je knjigu „Jasenovac“ u svet pustila izdavačka kuća NNK „Internacional“ 2015. godine, ponavljajući originalno izdanje iz 1948. Potonja dva izdanja Nikolićeve knjige, koja je objavio za života, unekoliko su „ublažena“, a samom Nikoliću nove ustaše su pretile – što je uticalo na autora da obavi izvesne intervencije u prvobitnom tekstu.

Nije to ništa čudno: čovek koji je učestvovao u, jedinom do sada, iskopavanju posmrtnih ostataka logoraša u Jasenovcu, onom iz sredine šezdesetih godina 20. veka, akademik Srboljub Živanović, morao je da beži iz SFRJ, jer mu je prećeno da ne objavljuje istinu o istraživanju.

KO JE BIO DR NIKOLA NIKOLIĆ

Dr Nikola Nikolić rođen je u selu Barzonji kod Duvna 1896. godine. Nacionalno se izjašnjavao kao Hrvat. Kao gimnazijalac, priključio se „Mladoj Bosni“ ( drugovao je sa dr Mladenom Stojanovićem, jednom od vođa partizanskog ustanka u Bosni 1941. godine, bratom vajara Sretena Stojanovića). Na Banjalučkom veleizdajničkom procesu osuđen je na robiju, a 1917. pušten je iz zatvora i upućen na Istočni front. U  Rusiji je primio ideje boljševičke revolucije, i oženio se Ruskinjom Motjom, s kojom je živeo do kraja života. Između dva rata, radio je kao lekar u Zagrebu i bio pripadnik komunističkog pokreta, zbog čega je i hapšen.

Zbog ilegalnih veza sa partizanima, bio je 1942. odveden u logor Jasenovac, u kome je boravio do februara 1943. godine. Razmenjen je za grupu zarobljenih nemačkih oficira, i obreo se u Sanitetskom odseku Vrhovnog štaba, a postao je i šef Medicinskog odeljenja NOV i POJ. Posle rata, bio je redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, pa je, zato što je branio nevino optužene da su „informbirovci“, i sam završio na Golom otoku. Umro je 1986. godine.

SLIKE IZ PAKLA

Doktor Nikola Nikolić je, kako rekosmo, napisao i 1948. objavio jedno od najpotresnijih svedočanstava o paklu Jasenovca, jer je bio lekar, koji je video mnogo, i znao mnogo. On je jasenovački logor predstavio u  istini njegove stravičnosti:„Svake sekunde, svake desetine sekunde jaukne smrtno ranjeno dijete, majka, i ona majka što pod srcem nosi čedo svoje. Svake sekunde vrisne smrtno ranjen mladić, starac, svake sekunde prsnu desetine lubanja, sjevaju sjekire, noževi, bradve. Svake sekunde prskaju mozgovi stotina ljudi, djece, majki, svake sekunde šikne krv iz arterija, brizne iz vena. Svake sekunde zamiru refleksi iskolačenih, izbezumljenih očiju, svake sekunde šilo smrtnog straha probode stotine srdaca. Svake sekunde grcaju i guše se u krvi stotine i stotine! Svake sekunde…“

Naravno, ustaše su se takmičile u klanju. I tu ništa nije izmišljeno. Nikolić svedoči:„Pao je prijedlog da se takmiče tko će odnijeti pobedu u brzini klanja. Dobitnik dobiva ime „koljačkog cara“ uz posebnu večeru… Bilo je određeno, da se na dan 29. kolovoza 1942. skupi što više ljudi za klanje iz logora. Ne manje od dve-tri hiljade“.

Pobedio je student prava sa Širokog Brijega, čuveni Pero Brzica, koji je za noć zaklao 1360 ljudi.

Jasenovac je gutao i srpsku decu:„Ustaše i Cigani ( koje su ustaše koristile kao dželate, pa ih posle ubijale, nap.V.D.) izvodili su gušenje nad dojenčadi i malom djecom u samoj Gradini i u Staroj Gradiški. Druga vrsta gušenja djece vršila se na taj način što su živu djecu stavljali u vreće, zavezivali vreće i bacali ih u veliku jamu, gdje su im majke već ležale zaklane, i zatrpavali ih zatim zemljom. Dojenčad su gušili i u vodi“

Sada revizionisti u Srbiji traže da sve jasenovačke žrtve imenujemo. Razmišljaju li ti pametnjakovići koliko je odojčadi pobijeno, a da se njihovih imena više niko ni ne seća?

SMRT KAO PRIVILEGIJA

Ustaška čudovišta su bila demoni u ljudskom obliku. I o tome je Nikolić svedočio:

„Svukao je ženu doktora Sohra i stavio željezni žarač u peć da se ugrije…

– Dakle, nećete da priznate? – Izvadio je iz vatre usijano željezo, koje se grozno sijalo.

– Dakle?

– U redu… kada nećete…

Odmah se zatim prolomio vrisak žene, pušilo se i mirisalo prženo meso. Cividini joj je spalio bradavicu na sisi. Žena je pala u nesvjest. Mala je vriskala užasnim vriskom: Mama, mama! Moja mama!…

Sutradan su je ponovo izveli iz ćelije, ponovo palili drugu bradavicu, prekosutra spolni organ i.t.d. …

Dr. Sohr je nijemo šutio.

Ustaše se razbjesniše. Majstorović je pograbio usijano željezo, strgao haljinicu s male kćerkice, koja je bila prekrasno dijete i usijanim željezom na grudima djeteta ispalio dva velika slova UO (ustaška obrana). Prekostutra joj je učinio to i na čelu….

Ispalili su djetetu oči ….

Jednog jutra čusmo, da je te noći zaklano sve troje u Gradini. Svima se odvalio teški kamen s duše! Konačno!“

Jasenovac je, dakle, bio logor u kome je smrt smatrana olakšanjem muka. Skoro privilegijom!

GOLOOTOČANIN

Kako se iskreni komunista dr Nikola Nikolić našao na Golom otoku?

Dragoslav Mihailović, dragoceni svedok prošlosti, i danas je živ jer ga je Nikolić na „Mermeru“ lečio od teških posledica zlostavljanja. Mihailović opisuje razloge Nikolićevog stradanja – branio je nevine ljude sa svog fakulteta:“I kada su na fakultetu počeli da hapse, počeo je da trči levo i desno.“Vi, vi“, vikao im je, „kako se usuđujete!“ Ubrzo se našao sa onima koje je branio“.

Kasnije mu je dr Nikolić rekao da su Titovi izmećari i UDBA svoje metode mučenja smišljali u dogovoru sa psiholozima i psihijatrima:“Nagoveštaj strahota koje su se odvijale na Golom otoku dao mi je svojevremeno dr Nikola Nikolić iz Zagreba, rekavši “da nisu policajci sami izmislili sva ona čuda na Golome, već da tu nauka ima uprljane ruke”.“

Kao ličnost, Nikolić je, veli pisac „Petrijinog venca“, bio „uman i obrazovan i u koječemu smešno zadrt i naivan. Bio je dobronameran i dobropamtilo i, ponekad, zajapureno svadljiv. Bio je hrabar i tvrd i nije dao na se“.

Nikolić je preživeo Goli otok, i vratio se svojim poslovima. Kada je spremao drugo izdanje knjige o Jasenovcu, besneo je MASPOK. Mihailović svedoči:“Tada su ga, navodno, posetili neki ljudi. „Čujemo“, kažu mu oni,“opet to radite. Nama se, Hrvatima, takva knjiga ne sviđa. Vi imate sinove i unuke. Ako ne vodite računa o sebi, mislite bar na njih“.

Tako je to bilo, u „slobodnoj“ Titoslaviji.

ZA RAZMIŠLjANjE

Ako ništa drugo, vredi se zamisliti nad činjenicom – jedan isti čovek, lekar i humanista, dr Nikola Nikolić, robijao je pod Austro – Ugarskom ( kao mladobosanski idealista ), pod ustašama ( kao Hrvat – komunista ) i pod Josipom Brozom ( kao „informbirovac“ ). I to je život ČOVEKA NA BALKANU. Ali ne bilo kog čoveka, nego čoveka poštenog, doslednog, spremnog da plati cenu svoje slobode. Ima i onih drugih, tzv. „jajara“, mutivoda i prelivoda koji menjaju mišljenja i načine javnog ponašanja kao donji veš. I uglavnom su na vlasti. Ili uz vlast.

Nikola Nikolić je, svojim svedočenjem – kao istoričar jasenovačkog pakla i kao čovek od mladosti dosledan svom jugoslovenskom i levičarskom opredeljenju – zaslužio da ga se zauvek sećamo. Ovaj članak je mali doprinos tom sećanju.

LITERATURA:

1. Dr Nikola Nikolić: Jasenovac, NNK „Internacional“, Beograd, 2015.
2. Anđelka Cvijić:“Čovek sa četiri života“, Ilustrovana politika, 30. jun 2015.

Izvor: ISKRA

(Napomena: Prilog je prvi put objavljen na ovom sajtu 31. avgusta 2021.)

Od istog autora:

RISTIĆEVA “ODBRANA” ISTINE O JASENOVCU: Činjenice su potpuno jasne, licitacija brojem žrtava mora da prestane

Vladimir Dimitrijević o Jasenovcu (video) | Jadovno 1941 …

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: CARSKI MUČENICI …

Vladimir Dimitrijević: Švajcarski svedok stradanja Srba u …

Vladimir Dimitrijević: Srbija nema budućnosti dok ne …

Vladimir Dimitrijević: Nemci i ustaše o Milanu Nediću …

Vladimir Dimitrijević: Prijatno iznenađenje ili Gospodin …

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Kakvi smo mi to Srbi, kakva nam …

Vladimir Dimitrijević: Na Golgotskom putu – ratni dnevnik …

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: JEDAN DOPRINOS PAMĆENjU …

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: “NEZAMIJEĆENA OBLjETNICA …

Z. Čvorović, V. Dimitrijević: Dva bitna dokumenta vezana za …

Nikola Milovančev: O progonu dr Vladimira Dimitrijevića …