VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: “NEZAMIJEĆENA OBLjETNICA” ILI 400 GODINA OD UNIJAĆENjA ŽUMBERAČKIH SRBA

Vrh SPC nije ništa preduzeo povodom godišnjice papskog nasilja nad Srbima iz Žumberka

„Pitate me o pravoslavlju? Svakako
me ne pitate o vladikama, zar ne?
(…) Bojim se samo jalovosti jevrejske
koja se uvukla u hrišćanstvo, i uloge
koju bi pravoslavlje moglo preuzeti u
mutnom, našem vremenu: političke „.
Miloš Crnjanski, 1926.

Šta slavi „sestrinska Crkva“? Ovih dana „sestrinska“ nam „Crkva u Hrvata“ slavi 400-godišnjicu takozvane „Križevačke unije“, to jest početak prevođenja na uniju s papom rimskim srpskih uskoka sa Žumberka i okoline. Kardinal Josip Bozanić, duhovni lider „Crkve u Hrvata“, učestvovao je u ponedeljak 28. maja u služenju „arhijerejske liturgije Svetog Ivana Zlatoustog prema vizantijsko-srpskom obredu“, koju je u Križevcima predvodio križevački unijatski biskup Nikola Kekić.

Tom prilikom Bozanić je održao i jednu, kako bi Hrvati rekli, „homeliju“, u kojoj je istakao:

„Milošću Duha Svetoga sabrani smo na ovom domovinskom slavlju 400-te godišnjice sklapanja unije u Hrvatskoj ili uspostave crkvene hijerarhije za sjedinjene vernika grčkoga obreda sa sedištem u manastiru svetoga Mikaila arhanđela u Marči na posedu zagrebačkog biskupa. Danas zahvaljujemo Bogu za 400 godina grkokatoličke prisutnosti u Hrvatskoj. Naime, u 16. veku doselilo se mnoštvo pravoslavnoga puka, prebjega ili uskoka, iz tadašnje Turske Hrvatske, u okolicu Ivanića i Čazme, na imanja zagrebačkoga biskupa „.

Bozanić je istakao i da su zagrebački biskupi pomagali onim nekad pravoslavnim episkopima koji su primili uniju sa Rimom:

„Da nije bilo inicijative, a pre svega duhovne i materijalne podrške zagrebačkog biskupa Petra Domitrovića s prvim sjedinjenim biskupom Simeonom, mogli bismo gotovo sa sigurnošću reći da ne bi došlo do sklapanja unije niti bi se ona održala. Budući da su se Simeonova neposredni naslednici priklanjali čas Pećkoj patrijaršiji, čas Rimskoj Apostolskoj Stolici, zagrebački su biskupi svojim brižljivim delovanjem nastojali spasiti uspostavljeno puno crkveno opštenje „.

Zatim je Bozanić dodao:

„Prisutnošću grkokatoličke Križevačke eparhije (…) Katolička crkva u Hrvatskoj bogatija je u svom katolištva jer, prema rečima blaženoga Jovana Pavla Drugog, diše na oba plućna krila. Vernici katolici istočnoga vizantijsko-slovenskog obreda živo su i stvarno svedočanstvo da je jedinstvo i crkveno zajedništvo sa obrednim posebnostima u Katoličkoj Crkvi moguće i potrebno … “

O čemu je zapravo reč? Između 1530. i 1540. godine iz Srbije i Bosne više od 3.000 Srba, bežeći ispred Turaka, stiže u Gorski Kotar i Belu Krajinu, na prostor između srpskih manastira Gomirja, Marče i Lepavine. (Marco je 1578. osnovao srpski mitropolit dabrobosanski Gavrilo Avramović, kod Ivangrada blizu Zagreba.) Ove Srbe Beč je, kao dobre borce, primio u vojnu službu da Habzburšku monarhiju brane od Turaka. Godine 1611. Srbima u Vojnoj Krajini (Vretaniji) patrijarh Jovan Kantul – sveštenomučenik, koga su tri godine kasnije ubili Turci – postavlja episkopa Simeona, koga zagrebački biskup i habzburška državna vlast primoravaju da ode u Rim i pred papom izjavi da prihvata uniju (unija podrazumeva očuvanje spoljašnjeg obreda Pravoslavne crkve uz prihvatanje papske vrhovne vlasti). Štetne posledice Simeonova delatnosti uklanja episkop Maksim Predojević, koji odbija naređenje cara Ferdinanda da ide u Rim po hirotoniju i prima je od patrijarha pećkog Pajsija. Povela se velika borba srpskog naroda za očuvanje svog identiteta: godine 1626. zagrebački biskup izveštava o tome da su Žumberački Srbi pounijaćeni, ali da ih ima još koji se bune, zato što ih na to podstiču kaluđeri, koji su zbog toga pretučeni i proterani.

Beč na to odgovara da su i oni za uniju, ali da je opasno primenjivati silu jer su Srbi graničari prema Turskoj i mogli bi se opet odmetnuti Turcima. (Srbi su, u ovim dokumentima, nazivani Rašani ili Raci, a drugačije i Vlasi.) Godine 1642, posle smrti vladike Maksima, papski nuncije u Beču pokušava da Srbima na Žumberku iu okolini nametne za episkopa latinskog fratra i srbomrsca Rafaela Levaković, ali dvor , plašeći se pobuna Krajišnika, ipak prihvata srpski kandidata, za koga papisti vele da je „najveći antikatolik od svih tamošnjih šizmatika“. Godine 1668. pod pritiskom zagrebačkog biskupa Petra Petretić, austrijski car Leopold oduzima srpska episkopu Marčanska Gavrilu Mijakiću vladičanstvo i na presto dve godine kasnije dovodi unijata Pavla Zorčić. Svi pravoslavni kaluđeri Marčanska su pohvatani i odvedeni u ropstvo na Maltu da budu veslači na galijama, da bi tako, posle dugih muka i robovanja, bili umoreni. Zbog navodnog učešća u zaveri Zrinskog i Frankopana, episkop Gavrilo biva bačen u tamnicu da bi 1686. godine bio umućen od papističkom vlasti Habzburga.

Srbi su se opirali koliko i kako su mogli. U martu 1742. pisali su patrijarhu Arseniju Četvrtom svome Šakabenta sledeće pismo:

„Otkad je prvi unijatski episkop Pavle Zorčić primio uniju, svagda i svi posle njega do sadašnjeg unijatskog episkopa Teofila Pašića činili su nasilje i mučiteljski, a ne učiteljski, primoravali nas na uniju, a najviše naše kaluđere Gomirci, tako da ih dosta ima po galijama i po tamnicama i po moru, a vezanje, odvođenje, robljenju i zatvaranje (kaluđera) našeg manastira Gomirja niko ne može izraziti „.

Pritom, unijatski vladika Pašić ustoličen je uz pomoć vojske i uz pretnje da će svako ko mu se protivi biti kažnjen smrću, uz konfiskaciju imovine. Srbi u pismu dodaju:

„Mnogi naši ljudi su radi unijata Pašića bili celu godinu u Karlovcu okovani i ljutim robovanjem i zatvorom mučeni, a neki su u tamnici i pomrli. I doista, da nije naš manastir Gomirje ustao protiv Pašića i dao trošak za proces, kao što je uvek davao trošak i trud, učeći nas veri hrišćanskoj i braneći nas od unijata, zaista bi zauvek svi ostali unijati „.

I godine 1758. Srbi sa Žumberka se žale karlovačkom vladici da pounijaćeni sveštenici vrše nasilje nad njima, dok oni imaju u vidu svoje pretke i spremni su da za svoju veru i umru. Unija je Srbima sa Žumberka vojnom silom nametnuta tek 1769.

Toliko, znači, o istinitosti reči kardinala Bozanića, koji je za pravoslavne Srbe iz Bosne i Srbije tvrdio da su stigli iz nekakve „Turske Hrvatske“ i da su zagrebački biskupi pomagali uvođenje unije. Oni su, u stvari, bili glavni podstrekači nasilja protiv pravoslavnih Srba, njihovog sveštenstva i monaštva i, kao svi papisti kroz vekove, nemilosrdni uništitelji svih onih koji su odbijali da se potčine Rimu. I, da ne zaboravimo: u hrvatskim istorijama unijaćenja piše da su na Žumberku živeli nekakvi „Vlasi“, nigde se ne pominje da je nasilje provođeno nad Srbima, koji su pounijaćeni pa pohrvaceni – da i ne govorimo o tome što se danas pričaju priče o „hrvatsko-vizantijskom obredu“, koji nikad nije postojao.

NAŠE VLADIKE (ČAST IZUZECIMA!) Vrh Srpske pravoslavne crkve nije ništa preduzeo povodom 400-godišnjice papskog nasilja nad Srbima iz Žumberka – makar, recimo, da organizuje naučni skup o posledicama unije na srpskom etničkom prostoru – kao što već deceniju i po ništa ozbiljno ne preduzima protiv pokatoličavanja preostalih Srba u Hrvatskoj iako mitropolit zagrebačko-ljubljanski odlično zna šta se dešava u od Boga mu poverenoj eparhiji, budući da je svojevremeno Sinodu o tome slao izveštaje.

Vrh Srpske crkve, naime, odlazi, onako sinodski kompletno, na noge hrvatskom državnom vrhu i vrhu rimokatoličke verske zajednice u Zagrebu, sa nejasno je kakvim ciljem, osim nekih osveštanja u pravoslavnoj gimnaziji, u EU prestonici „lijepe njihove“.

Da li će tamo, recimo, biti govora o pravoslavnim srpskim ikonama koje je nenarodna vlast u Beogradu, samo zato što su „teritorijalno“ iz Srbije (a bile sklonjene u ratu 1991-1995. Da ih novoustaški režim ne uništi), predala u ruke Zagrebu, mada one sve pripadaju srpskim manastirima i crkvama?

Hoće li, recimo, biti reči io katoličenju srpske dece u Hrvatskoj?

Hoće li iko pomenuti srpske izbeglice, kojima Hrvatska i do danas poriče pravo na povratak, prethodno im otevši imovinu i stanove?

Da li će se govoriti o minimizovanje broja žrtava u Jasenovcu ili o stavovima kardinala Bozanića koji to minimizovanje podržava?

Odgovor je, naravno: ne i ne. Ekumenska braća će se ljubiti i grliti kao u stara dobra Titova vremena, kad su svako malo organizovali međufakultetske bogoslovske simpozijume na liniji Ljubljana-Zagreb-Beograd i pričali o „Evharistiji“ i „ekleziologiji“. Biće, izgleda, opet kao u vicu o crnogorskoj glisti i crnogorskom vrapcu (ona će njemu: „đe si, sokole?“, A on njoj: „đe si, gujo ljuta?“).

Jer neki naši sinodalci, što bivši što sadašnji, su već provereni borci za ekumensku ljubav i saradnju: s nestrpljenjem očekuju papu, nose odličja „blaženog“ Ivana Pavla Drugog, imaju „Večernjakove“ nagrade za toleranciju, doveli su papskog ekumenisti Jureta Zečevića na Bogoslovni fakultet u Beogradu … Razgovor će biti vođen sa kardinalom Bozanićem, koji je još 2000. dolazio u Srbiju da podrži „antimiloševićevsku“ struju u SPC i pomogne njen uspon na vlast. A sve radi EU, tog mračnog predmeta želja celokupne srpske ohlokratije, maskirane u elitu …

Ali, pošto su nedavno papski predstavnici u Beogradu izjavljivali da bi se, ako papa dođe da „navijesti“ SPC, od njega mogla čuti i nekakva nova reč o Jasenovcu, možda će razgovori sa braćom episkopima i Bozanićem – odanim slugama Velikog Brata u Rimu – teći na sledeći način: „Da se, recimo, nagodimo oko broja žrtava (neka ih bude 120.000, kaj ne?)“; pa da se promumla nešto tipa: „Izvini, bilo je u brzini“. Ili: „Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin“. Jer, papa je uvek bio spreman na sentimentalne laži i zašećerene obmane, samo da postigne cilj.

A cilj mu je da uđe u Patrijaršiju u Beogradu i eventualno u Žiču (zna on ko je Sveti Sava, i to bolje od većine naših ekumenaca).

A – opet totalno hipotetički – za to vreme „na terenu“, u „klasičnoj“ Srbiji, recimo onoj oko Čačka, policajci i sveštenici u jednoj manastirskoj noći zamenjuju uloge, pa se prvi ponašaju sveštenički smerno i sažaljivo (osim izuzetaka), a drugi policijski grubo i nasilno (osim izuzetaka).

Zato je Crnjanski u razgovoru s Branimirom Ćosićem, piscem „pokošenog polja“, odbijao da meša pravoslavlje s vladikama (čast izuzecima), plašeći se judeizacije Crkve, to jest duhovne jalovosti, mrtvila, farisejskog popstva pretvorenog u grubijansko policajstvo, i vere preinačene u jeftino , banalno, šarlatanski politikanstvo – danas i ovde maskirano u ekumensku tankoćutnost i ćudoređe tolerancije, za koju su neki bivši sinodalci i „Večernjakovu“ nagradicu dobili, ne?

No, kako reče jedan, pre nego što je postao drugi: „Živ je Bog i živa će biti duša naša“. Živom Bogu živom dušom priteci na molitvu, u živu dušu pravoverje živoga Boga uselimo, i, kako kaže narodna pesma, ne bojmo se – dobro biti neće.

Jer takva je sudbina nas Srba, bar onih koji bi to i da ostanu. A ostali neka rade svoj posao! Pa ko šta ponese.

Izvor: standard