ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: “НЕЗАМИЈЕЋЕНА ОБЉЕТНИЦА” ИЛИ 400 ГОДИНА ОД УНИЈАЋЕЊА ЖУМБЕРАЧКИХ СРБА

Врх СПЦ ниjе ништа предузео поводом годишњице папског насиља над Србима из Жумберка

„Питате ме о православљу? Свакако
ме не питате о владикама, зар не?
(…) Боjим се само jаловости jевреjске
коjа се увукла у хришћанство, и улоге
коjу би православље могло преузети у
мутном, нашем времену: политичке „.
Милош Црњански, 1926.

Шта слави „сестринскa Црквa“? Ових дана „сестринска“ нам „Црква у Хрвата“ слави 400-годишњицу такозване „Крижевачке униjе“, то jест почетак превођења на униjу с папом римским српских ускока са Жумберка и околине. Кардинал Јосип Бозанић, духовни лидер „Цркве у Хрвата“, учествовао jе у понедељак 28. маjа у служењу „архиjереjске литургиjе Светог Ивана Златоустог према византиjско-српском обреду“, коjу jе у Крижевцима предводио крижевачки униjатски бискуп Никола Кекић.

Том приликом Бозанић jе одржао и jедну, како би Хрвати рекли, „хомелиjу“, у коjоj jе истакао:

„Милошћу Духа Светога сабрани смо на овом домовинском слављу 400-те годишњице склапања униjе у Хрватскоj или успоставе црквене хиjерархиjе за сjедињене верника грчкога обреда са седиштем у манастиру светога Микаила арханђела у Марчи на поседу загребачког бискупа. Данас захваљуjемо Богу за 400 година гркокатоличке присутности у Хрватскоj. Наиме, у 16. веку доселило се мноштво православнога пука, пребjега или ускока, из тадашње Турске Хрватске, у околицу Иванића и Чазме, на имања загребачкога бискупа „.

Бозанић jе истакао и да су загребачки бискупи помагали оним некад православним епископима коjи су примили униjу са Римом:

„Да ниjе било инициjативе, а пре свега духовне и материjалне подршке загребачког бискупа Петра Домитровића с првим сjедињеним бискупом Симеоном, могли бисмо готово са сигурношћу рећи да не би дошло до склапања униjе нити би се она одржала. Будући да су се Симеонова непосредни наследници приклањали час Пећкоj патриjаршиjи, час Римскоj Апостолскоj Столици, загребачки су бискупи своjим брижљивим деловањем настоjали спасити успостављено пуно црквено општење „.

Затим jе Бозанић додао:

„Присутношћу гркокатоличке Крижевачке епархиjе (…) Католичка црква у Хрватскоj богатиjа jе у свом католиштва jер, према речима блаженога Јована Павла Другог, дише на оба плућна крила. Верници католици источнога византиjско-словенског обреда живо су и стварно сведочанство да jе jединство и црквено заjедништво са обредним посебностима у Католичкоj Цркви могуће и потребно … “

О чему jе заправо реч? Између 1530. и 1540. године из Србиjе и Босне више од 3.000 Срба, бежећи испред Турака, стиже у Горски Котар и Белу Краjину, на простор између српских манастира Гомирjа, Марче и Лепавине. (Марцо jе 1578. основао српски митрополит дабробосански Гаврило Аврамовић, код Иванграда близу Загреба.) Ове Србе Беч jе, као добре борце, примио у воjну службу да Хабзбуршку монархиjу бране од Турака. Године 1611. Србима у Воjноj Краjини (Вретаниjи) патриjарх Јован Кантул – свештеномученик, кога су три године касниjе убили Турци – поставља епископа Симеона, кога загребачки бискуп и хабзбуршка државна власт примораваjу да оде у Рим и пред папом изjави да прихвата униjу (униjа подразумева очување спољашњег обреда Православне цркве уз прихватање папске врховне власти). Штетне последице Симеонова делатности уклања епископ Максим Предоjевић, коjи одбиjа наређење цара Фердинанда да иде у Рим по хиротониjу и прима jе од патриjарха пећког Паjсиjа. Повела се велика борба српског народа за очување свог идентитета: године 1626. загребачки бискуп извештава о томе да су Жумберачки Срби поуниjаћени, али да их има jош коjи се буне, зато што их на то подстичу калуђери, коjи су због тога претучени и протерани.

Беч на то одговара да су и они за униjу, али да jе опасно примењивати силу jер су Срби граничари према Турскоj и могли би се опет одметнути Турцима. (Срби су, у овим документима, називани Рашани или Раци, а другачиjе и Власи.) Године 1642, после смрти владике Максима, папски нунциjе у Бечу покушава да Србима на Жумберку иу околини наметне за епископа латинског фратра и србомрсца Рафаела Леваковић, али двор , плашећи се побуна Краjишника, ипак прихвата српски кандидата, за кога паписти веле да jе „наjвећи антикатолик од свих тамошњих шизматика“. Године 1668. под притиском загребачког бискупа Петра Петретић, аустриjски цар Леополд одузима српска епископу Марчанска Гаврилу Миjакићу владичанство и на престо две године касниjе доводи униjата Павла Зорчић. Сви православни калуђери Марчанска су похватани и одведени у ропство на Малту да буду веслачи на галиjама, да би тако, после дугих мука и робовања, били уморени. Због наводног учешћа у завери Зринског и Франкопана, епископ Гаврило бива бачен у тамницу да би 1686. године био умућен од папистичком власти Хабзбурга.

Срби су се опирали колико и како су могли. У марту 1742. писали су патриjарху Арсениjу Четвртом своме Шакабента следеће писмо:

„Откад jе први униjатски епископ Павле Зорчић примио униjу, свагда и сви после њега до садашњег униjатског епископа Теофила Пашића чинили су насиље и мучитељски, а не учитељски, приморавали нас на униjу, а наjвише наше калуђере Гомирци, тако да их доста има по галиjама и по тамницама и по мору, а везање, одвођење, робљењу и затварање (калуђера) нашег манастира Гомирjа нико не може изразити „.

Притом, униjатски владика Пашић устоличен jе уз помоћ воjске и уз претње да ће свако ко му се противи бити кажњен смрћу, уз конфискациjу имовине. Срби у писму додаjу:

„Многи наши људи су ради униjата Пашића били целу годину у Карловцу оковани и љутим робовањем и затвором мучени, а неки су у тамници и помрли. И доиста, да ниjе наш манастир Гомирjе устао против Пашића и дао трошак за процес, као што jе увек давао трошак и труд, учећи нас вери хришћанскоj и бранећи нас од униjата, заиста би заувек сви остали униjати „.

И године 1758. Срби са Жумберка се жале карловачком владици да поуниjаћени свештеници врше насиље над њима, док они имаjу у виду своjе претке и спремни су да за своjу веру и умру. Униjа jе Србима са Жумберка воjном силом наметнута тек 1769.

Толико, значи, о истинитости речи кардинала Бозанића, коjи jе за православне Србе из Босне и Србиjе тврдио да су стигли из некакве „Турске Хрватске“ и да су загребачки бискупи помагали увођење униjе. Они су, у ствари, били главни подстрекачи насиља против православних Срба, њиховог свештенства и монаштва и, као сви паписти кроз векове, немилосрдни уништитељи свих оних коjи су одбиjали да се потчине Риму. И, да не заборавимо: у хрватским историjама униjаћења пише да су на Жумберку живели некакви „Власи“, нигде се не помиње да jе насиље провођено над Србима, коjи су поуниjаћени па похрвацени – да и не говоримо о томе што се данас причаjу приче о „хрватско-византиjском обреду“, коjи никад ниjе постоjао.

НАШЕ ВЛАДИКЕ (ЧАСТ ИЗУЗЕЦИМА!) Врх Српске православне цркве ниjе ништа предузео поводом 400-годишњице папског насиља над Србима из Жумберка – макар, рецимо, да организуjе научни скуп о последицама униjе на српском етничком простору – као што већ децениjу и по ништа озбиљно не предузима против покатоличавања преосталих Срба у Хрватскоj иако митрополит загребачко-љубљански одлично зна шта се дешава у од Бога му повереноj епархиjи, будући да jе своjевремено Синоду о томе слао извештаjе.

Врх Српске цркве, наиме, одлази, онако синодски комплетно, на ноге хрватском државном врху и врху римокатоличке верске заjеднице у Загребу, са неjасно jе каквим циљем, осим неких освештања у православноj гимназиjи, у ЕУ престоници „лиjепе њихове“.

Да ли ће тамо, рецимо, бити говора о православним српским иконама коjе jе ненародна власт у Београду, само зато што су „териториjално“ из Србиjе (а биле склоњене у рату 1991-1995. Да их новоусташки режим не уништи), предала у руке Загребу, мада оне све припадаjу српским манастирима и црквама?

Хоће ли, рецимо, бити речи ио католичењу српске деце у Хрватскоj?

Хоће ли ико поменути српске избеглице, коjима Хрватска и до данас пориче право на повратак, претходно им отевши имовину и станове?

Да ли ће се говорити о минимизовање броjа жртава у Јасеновцу или о ставовима кардинала Бозанића коjи то минимизовање подржава?

Одговор jе, наравно: не и не. Екуменска браћа ће се љубити и грлити као у стара добра Титова времена, кад су свако мало организовали међуфакултетске богословске симпозиjуме на линиjи Љубљана-Загреб-Београд и причали о „Евхаристиjи“ и „еклезиологиjи“. Биће, изгледа, опет као у вицу о црногорскоj глисти и црногорском врапцу (она ће њему: „ђе си, соколе?“, А он њоj: „ђе си, гуjо љута?“).

Јер неки наши синодалци, што бивши што садашњи, су већ проверени борци за екуменску љубав и сарадњу: с нестрпљењем очекуjу папу, носе одличjа „блаженог“ Ивана Павла Другог, имаjу „Вечерњакове“ награде за толеранциjу, довели су папског екуменисти Јурета Зечевића на Богословни факултет у Београду … Разговор ће бити вођен са кардиналом Бозанићем, коjи jе jош 2000. долазио у Србиjу да подржи „антимилошевићевску“ струjу у СПЦ и помогне њен успон на власт. А све ради ЕУ, тог мрачног предмета жеља целокупне српске охлократиjе, маскиране у елиту …

Али, пошто су недавно папски представници у Београду изjављивали да би се, ако папа дође да „навиjести“ СПЦ, од њега могла чути и некаква нова реч о Јасеновцу, можда ће разговори са браћом епископима и Бозанићем – оданим слугама Великог Брата у Риму – тећи на следећи начин: „Да се, рецимо, нагодимо око броjа жртава (нека их буде 120.000, каj не?)“; па да се промумла нешто типа: „Извини, било jе у брзини“. Или: „Опрости ми, Катрин, можда нисам био фин“. Јер, папа jе увек био спреман на сентименталне лажи и зашећерене обмане, само да постигне циљ.

А циљ му jе да уђе у Патриjаршиjу у Београду и евентуално у Жичу (зна он ко jе Свети Сава, и то боље од већине наших екуменаца).

А – опет тотално хипотетички – за то време „на терену“, у „класичноj“ Србиjи, рецимо оноj око Чачка, полицаjци и свештеници у jедноj манастирскоj ноћи замењуjу улоге, па се први понашаjу свештенички смерно и сажаљиво (осим изузетака), а други полициjски грубо и насилно (осим изузетака).

Зато jе Црњански у разговору с Бранимиром Ћосићем, писцем „покошеног поља“, одбиjао да меша православље с владикама (част изузецима), плашећи се jудеизациjе Цркве, то jест духовне jаловости, мртвила, фарисеjског попства претвореног у грубиjанско полицаjство, и вере преиначене у jефтино , банално, шарлатански политиканство – данас и овде маскирано у екуменску танкоћутност и ћудоређе толеранциjе, за коjу су неки бивши синодалци и „Вечерњакову“ наградицу добили, не?

Но, како рече jедан, пре него што jе постао други: „Жив jе Бог и жива ће бити душа наша“. Живом Богу живом душом притеци на молитву, у живу душу правоверjе живога Бога уселимо, и, како каже народна песма, не боjмо се – добро бити неће.

Јер таква jе судбина нас Срба, бар оних коjи би то и да остану. А остали нека раде своj посао! Па ко шта понесе.

Извор: standard