Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Vladimir Dimitrijević: Švajcarski svedok stradanja Srba u NDH

Datum objave: četvrtak, 5 decembra, 2019
Veličina slova: A- A+

Naš znameniti učitelj istorijskih istina, Lazo M. Kostić, nastojao je da do svojih čitalaca donese što više svedočenja o stradanju Srba od neprijatelja u Drugom svetskom ratu.

Tako je u svom delu „Dodatak knjizi Hrvatska zverstva u Drugom svetskom ratu prema izjavama njihovih saveznika“ (Izdanje pisca, Melburn, 1975, 76-82) naveo i svedočenje Žaka Isara, Švajcarca sa francuskog govornog područja, koji je pre rata bio novinski dopisnik iz Kraljevine Jugoslavije, i koji se, kad je rat počeo, zatekao na jugoslovenskoj teritoriji. Uspeo da je da se vrati u domovinu, i tamo je objavio knjigu „Viđeno u Jugoslaviji“, iz koje Kostić daje izvode. Koliko nam je poznato, knjiga nije prevedena na srpski jezik.

Evo Isarovog dnevničkog zapisa iz Splita od 5. juna 1941. godine: “Strašna je to tragedija koja se odvija u Hrvatskoj, u Bosni, u Slavoniji. To je masakriranje u seriji, potpuno istrebljenje sela sa srpskim stanovništvom, sela koja danas nisu ništa drugo do ruševine i zajedničke jame. Unakaženi leševi leže, na hiljade, jedni do drugih…

Ono što nam pričaju preživeli o mučenju (izbeglice), to ljudski um ne može da shvati, ne može da veruje. Španska inkvizicija, nemačka masakriranja u Poljskoj, pa čak i kineske torture izgledaju kao dečje igre u upoređenju s onim što je ustaška okrutnost izmislila protiv ove jadne srpske populacije. Životinjski bes razmahnut je prema jednom napuštenom narodu, koji ne stiže da nađe sredstva da izmakne svojim dželatima./…/

U selu Stradanje otvorili su utrobu jednoj Srpkinji, nosećoj u četvrtom mesecu, izvukli su joj dete i zašili na mesto…živu mačku. Jedan penzionisani stari srpski učitelj, raniji pretsednik škola u Travniku, bačen je na zemlju i jedan ustaša mu je istrgao srce, prerezavši ga od grkljana na niže štiletom./…/                                                          

Isto delo, čak i gore, zbilo se u Glamoču, gde su žene i deca, ispočetka pošteđeni, dobili odobrenje da napuste grad, s onim što mogu sobom poneti. Posle jednog kilometra, sve ove žene i sva deca, koji su verovali da su oslobođeni strahota streljani su; banditi su mislili da će se tako lakše domoći poslednjih sredstava koja su ovi jadnici bili sklonili u času kad su im ognjišta rušili…

Tri četvrtine srpskog stanovništva Mostara masakrirano je na užasan  način…Ali da bi ustaše mogle da izvrše svoju nameru (istrebljenja Srba), morali su da nađu i pogodan teren. Ta mogućnost je, avaj, bila pružana od hrvatskog stanovništva okorelog u mržnji, u slepilu proizvedenom od straha i želje za osvetom, od seoskog katoličkog klera, fanatičnog, besnog na pravoslavlje. Nije samo niže sveštensvo tolerisalo ove masakre, već ih je često i pomagalo. Mlađi sveštenici su uzeli bili puške u ruke”.          

Kako su ustaše postupale sa srbskim svetinjama?

Isar pod datumom 28. februara 1942. beleži: “Ono što se dogodilo u Ravanici, nečuvena pojava koja se odatle razvila, toliko je udaljena od zapadnog shvatanja, da se nalazimo obaveznim podvući činjenicama ovu razliku mentaliteta. U selu Ravanici, u srcu Srema, pokrajini koja je neopravdano od strane Osovine ponuđena “slobodnoj Hrvatskoj” nalazi se manastir gde se već vekovima čuvaju mošti kneza Lazara.

Heroj slavne Kosovske bitke u kojoj je bio pogubljen, knez Lazar pretstavlja u srpskim očima legendarnu ličnost. Jedan odar iz XV veka, okovan masivnim zlatom i dragim kamenjem, sadržavao je mošti ovog narodnog heroja. To je bio objekat velike vrednosti, ali je nadasve to bio simvol koji je Pravoslavna crkva koristila povodom velikih svečanosti.

Kad su ustaše okupirale Ravanicu, pljačkajući i kradući sve, nisu oklevali da se domognu ove svetinje. Molbe, protesti, intervencije, ništa nisu pomogli. Opunomoćeni pretstavnici Pavelićevaca odbili su da restauriraju dragoceni kovčeg, smatrajući ga kao ‘ratni plen’. U očajanju, jedna delegacija srpskih seljaka, uspela je da se privuče nemačkom komandantu oblasti da bi ga zamolila za intervenciju.

„Neka Hrvati zadrže dragoceno kamenje, pa čak i samo zlato“, ali neka nam bar mošti vrate, preklinjali su ovi seljaci. Osam dana iza toga, jedan auto, prolazeći što je brže mogao kroz Ravanicu, izbaci jedan stari džak koji se stropošta do sredvne blatnjave ulice. U njemu su pronađene uprljane, čak unakažene mošti kneza Lazara. Seljaci doneše ovaj džak u manastir; zatim u jednom improviziranom naporu, ove relikvije krenuše putem za Beograd”.

Evo zapisa od od 25. maja 1942: “Nov val divljaštva zapljuskuje nad Hrvatskom. Izbeglice srpske koje su došle u Split daju strašne iskaze. Na stranu izolirani slučajevi, npr. onog srpskog lekara Dušana Mitrovića, koji je ordinirao 25 godina u maloj varoši Livnu i koji je lečio toliko Hrvata. On je ubijen pošto je bio prinuđen da pomogne ubijanju svoja dva deteta i svoje žene. Ustaše su u svom besu istrebljenja pobili hiljade Srba.“

Isar dodaje: “Propagiranje katoličke vere primljeno je sa entuziazmom od hrvatskog episkopata. On je već bio spreman da istrebi Srbe ili da ih prinudi da prime katoličku veru./…/Evo već više od godine dana da Hrvati masakriraju Srbe. Krivica izvesnih katoličkih sveštenika je flagrantna. Rim ne izgleda da se miče. Ne samo što vrhovni poglavica katolicizma nije digao nikakav protest protiv zločina, on je čak odbio da sleduje apelu sa svih strana kojim je moljeno da papa interveniše u korist decimiranih Srba”.   

Evo i Isarove procene broja ubijenih: “U Gornjo-karlovačkoj dijecezi, koja je brojila 460 hiljada Srba pravoslavnih, 280 hiljada ih je bilo ubijeno, 50 hiljada je pobeglo u šume, 50 hiljada je moglo biti poslato u Srbiju. Ostatak, tj. 40 hiljada duša, bilo je prinuđeno da se preveri, da postane katoličko”. Zna Isar i za zločin na Rabu: “Na ostrvu Rabu, otada zvanom Ostrvo smrti, 7000 deportiranih Srba je bilo pobijeno za nekoliko dana“.

Isar je zabeležio i ove reči jednog od ustaških vođa: “Gradonačelnik Varaždina, notorni ustaša, istakao je ovu objavu: “Mi moramo biti divlji. Mi smo nadmašili sve rekorde uništenja Srpstva. U našem malom gradu nema više nijedan živi Srbin”.“

Dodavao je: “Posle ustaške okupacije Bosne i Hercegovine, gde je više od petsto hiljada Srba bilo masakrirano, hrvatske vlasti su naselile gotovo dvesta hiljada svojih sunarodnika i već su isposlovali sporazum sa muslimanskom manjinom da osujete eventualne srpske prohteve.“

A za vreme svog boravka u Ženevi, gde se uspešno vratio, Isar 1944. godine beleži: “Od 1,800.000 Srba ostalih u Hrvatskoj, 700 hiljada je masakrirano za vreme ovoga rata.“

Vredi imati na umu i ovaj prilog za razumevanje naše mučeničke istorije.

Izvor: “Srpski stav”

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Vladimir Dimitrijević: Švajcarski svedok stradanja Srba u NDH

  1. Preljub je napisao:

    Da uzas. Sa kakve propalice ste ziveli u istoj drzavi

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top