Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: CARSKI MUČENICI – SVEDOCI HRISTOVI

Datum objave: subota, 17 jula, 2021
Veličina slova: A- A+
Godine 1918, u noći između 16. i 17. jula, boljševici su u Ipatjevskom domu u Jekatrinburgu umučili Carsku Porodicu Romanovih. Ruska Zagranična Crkva ih je kanonizovala 1983, a Moskovska Patrijaršija 2000. godine. Time je Crkva potvrdila da svetost poslednjeg pravoslavnog cara u istoriji: prvi je bio ravnoapostolni Konstantin, a potonji Nikolaj Mučenik.

Kakvi su  bili oni koje je Gospod udostojio mučeničkog venca?

DOBROTA I PROSTOSRDAČNOST

Car Nikolaj je nastojao da bude Car po ugledu na Hrista, Krotkog i Smirenog Cara nad carevima. O njemu je general Diterihs pisao: „Gospodar je bio uman čovek, obrazovan i veoma načitan. On je vladao ogromnim pamćenjem, posebno imena, i bivao je neuobičajeno interesantan sagovornik. On je dobro znao istoriju i voleo je ozbiljne istorijske knjige. Voleo je fizički rad, i nije mogao živeti bez njega, i u tome je bio vaspitan od detinjstva… U svojim prohtevima Gospodar je bio veoma skroman: čuvao je odelo, nije sebi dozvoljavao suvišne troškove i vrlo je često bilo moguće videti na njemu pohabane, ali sređene i čiste pantalone, i iznošene čizme. /…/ Dobrota i prostota su se osećale u njemu pri njegovom obraćanju sa ljudima; u njemu nije bilo ni najmanje nadmenosti ili arogancije. On je bio izuzetno uljudan i pažljiv ka drugima.” Gospođa Bitner, učiteljica u Tobolsku, koja je predavala ruski jezik prestolonasledniku Alekseju, govorila je: „Ukoliko sam nekada zbog bolesti propuštala lekciju, nije bilo slučaja, da me on, prolazeći jutrom kroz našu sobu, ne bi zapitao o mome zdravlju. Sa njim sam se uvek osećala jednostavno, kao da sam ga znala čitav vek.” /…/ On je govorio: „Ruski čovek – to je meki, dobri, duševni čovek; on mnogo toga ne razume i time se koriste zli ljudi. No, na njega možeš uticati dobrotom”. U knjizi, „Stranice moga života”, Ana Virubova navodi ovakav slučaj, čiji je ona bila svedok u Nemačkoj: „…Idući stazom u pravcu parka, mi smo se susreli sa poštanskim kočijama, sa kojih je neočekivano na trotoar pala kutija. Gospodar je istog časa sišao sa staze, podigao tešku kutiju sa puta i dao je poštanskom službeniku. Na moju primedbu, zašto se uznemirava takvim sitnicama, Gospodar je odgovorio: ’Što je čovek viši, tim pre je dužan pomagati svima, i nikada u obraćanju ne podsećati na svoj status; takva moraju biti i moja deca’”.

Plemenitost nije materijalna; ona je stanje duše.

CARSKA DECA

Velika milost Gospodnja caru i carici bila su deca. Sin, mladi mučenik Aleksej, koji se sa bolom suočio od najranijih dana, noseći u svom telu patnju hemofilije, bio je pun životne radosti, duhovne krasote i želje da, kad dođe na presto, celu Rusiju podigne iz bede i sve podanike učini srećnim. U njemu su svi videli svetlu budućnost Rusije.

Nikolaj II Romanov

Kćeri Olga i Tatjana su, u pismima iz boljševičkog ropstva, izražavale svoju duboku i čistu veru u Božji promisao, ali i nepokolebivu snagu duha. One se prvo sećaju ranjenika koje su negovale u bolnicama Prvog svetskog rata. Recimo, 9. aprila 1917. godine, careva kći Tatjana piše Valentini Čebotarevoj, kćeri jednog generala, koja je bila glavna sestra u caričinoj bolnici u Carskom Selu, i kaže da je njima teško što ne mogu da rade u vojnoj bolnici, jer su navikle da stalno budu s ranjenim i namučenim vojnicima i oficirima: „Tužno je da sad kad sam ozdravila ne mogu ponovo da radim u stacionaru. Čudno mi je da sam ujutru kući a ne na previjanjima. Ko sada previja? Jeste li vi i na materijalima i starija sestra? Da li svi doktori i sestre vojnog odeljenja rade? Olga i Marija još uvek leže ( bile su  bolesne, nap.prir.) A ja šetam sa Tatom i radim na ledu pred kućom, ranije smo bili blizu Znamenske crkve, a sada smo daleko tako da crkvu ne možemo da vidimo. Želim vam sve najbolje, predajte svima srdačni pozdrav.” I vera u Boga i Njegovo delo na zemlji: bez kolebanja. Olga 22. januara 1918. piše: „Kaže se da nijedna sreća nije dugog veka… ja bih rekla da i ružne stvari moraju nekad da se završe. Je li tako? Kod nas je, slava Bogu spokojno koliko god je to moguće. Svi smo zdravi, čili, ne padamo duhom…”

Usred muka ostati veran radosti – to uopšte nije malo. Veliko je, Hristovo. 

KAKO SE DUŠE SPASAVAJU TRPLjENjEM

U novinama je tih dana bilo mnogo lažnih vesti, pa je jedna od njih da je Tatjana pobegla u Ameriku. U pismu Valentini Čebotarevoj ona kaže: „Imam ovde osećaj kao da živimo na nekom dalekom ostrvu i dobijamo vesti iz drugog sveta. Maca glupih glasina po novinama… Dobili smo čak isečak iz novina u kojem piše o mom begu u Ameriku!… Nadam se da Vi u to niste poverovali? Zanima me ko se bavi tim glupim izmišljotinama. Sigurno ljudi koji se mnogo staraju o dobrobiti Otadžbine, je li tako?”

I onda je trebalo izdržati laži i klevete, kao i danas.  Najviše im je smetala nemogućnost posećivanja hrama. Poslednjeg dana januara 1918, Tatjana piše toj istoj Čebotarevoj: „U crkvu, nažalost, ne idemo. Kod kuće nam služe večernju i dnevnu službu. Naravno, to ne može da nam zameni crkvu koja nam jako nedostaje, obzirom da nam je sad više od svega potrebno da se molimo u crkvi. Žao mi je onih koji to ne razumeju…”

Ali, odolelo se: hram su imali u svojoj duši.

RODOLjUBLjE JE BOL 

Za to vreme, Nemci napreduju, osvajajući deo po deo Rusije, o čemu careve kćeri pišu u pismima. Tatjana kaže: „Žalim zbog svih nesrećnih žitelja Petrograda. Mogu da zamislim kako im je užasno sada. /…/ Tako je bolno i tužno sve što se dešava našoj jadnoj Otadžbini, jedino što imamo je nada da nas Bog neće ostaviti i da će urazumiti usijane glave… /…/ Toliko strašnih stvari čujemo, jezivih čak, ali ja čvrsto verujem da će nam Gospod pomoći nekako”. I Olgi je teško: „Užas jedan šta se dešava svuda, ali treba se nadati da će biti bolje. Sigurno je jezivo bilo onih dana u Odesi. Hvala Bogu da je sad mirno… Saznala sam za zauzimanje Kijeva. Kako je sve to mučno!” Sa Olgom i Tatjanom bile su i Marija i Anastasija, koje su svoj krst čistote i devstva iznele sa ranohrišćanskom snagom i krasotom.

POSLEDNjE PORUKE UTAMNIČENIH

Veliku pomoć im je pružalo čitanje duhovnih knjiga. Tatjana je, između ostalog, čitala Svetog Jovana Kronštatskog, Žitije Serafima Sarovskog, Kanon svetog Andreja Kritskog, molitvenik, zbornike crkvenih pesama i knjigu, majčin poklon, „O trpljenju nevolja”. Jedno mesto u knjizi je bilo posebno podvučeno: „Oni koji su verovali u Gospoda Isusa Hrista išli su u smrt kao na praznik… našavši se pred neizbežnom smrću očuvali bi ono isto čudesno spokojstvo duha, koje ih nije napuštalo nijednog trenutka… Oni su išli spokojno u susret smrti, zato što su se nadali da će stupiti u drugačiji, duhovni život koji se otvara čoveku kada napusti ovaj”. Pa da li je slučajno u beležnicima Svete Olge nađena najlepša hrišćanska pesma 20. veka o ljubavi i trpljenju? 

MOLITVA

Pošlji nam, Gospode, trpljenja sile,

u godini mračnih dana strašnih,

da podnesemo progon gomile

i sva mučenja dželata naših.

Pravedni Bože, snagu nam javi

zlo bližnjega da prostit` smemo

i krst svoj teški i krvavi

s krotošću Tvojom da sretnemo.

U dane meteža, haosa, tuge,

kada se mržnjom vragovi glase,

uvrede trpeti i poruge

pomozi nam, o Hriste Spase!

Vladiko sveta, Bože svemira,

Ti blagoslovi molitvom Nas,

a duši daruj pokoja, mira,

u nepodnosivi, strašni čas.

Kraj dveri groba, kraj mogile

nadahni da se sluge Tvoje,

krotko, uz pomoć nadljudske sile,

za neprijatelje mole svoje.

I zar je slučajno da je carevna Olga svetu iz tamnice uputila ovakvu poruku svog oca, poslednjeg ruskog imperatora: „Otac moli da poručim svima, koji su mu ostali verni, i onima, na koje može imati uticaja, da se ne svete za njega jer je on svima oprostio i za sve se moli, a da se ne svete ni zbog sebe, nego da pamte da će ovo zlo, koje je sada u svetu prisutno, biti još silnije, ali da zlo ne može biti pobeđeno zlom, nego samo ljubavlju”…

Samo ljubav može pobediti zlo.

Romanovi
Romanovi

IKONIČNA CARICA ALEKSANDRA

A kakva je bila ona, carica Aleksandra, jedno od najoklevetanijih bića u novijoj istoriji Crkve? Oficir Stepanov, caričin pacijent u bolnici Carskog Sela za vreme Prvog svetskog rata, kaže o Aleksandri Fjodorovnoj: „Bio to blistavi prozor dvora ili slepo prozorče podruma – ista ustremljenost misli u visinu. Nijedna ’fraza’, nijedna poza, nikada o sebi. Samo obaveze, dužnost prema mužu–Caru i sinu–Nasledniku. Nikada pred ljudima, uvek pred Bogom. Sve je to otišlo u bespovratnu prošlost – i ona nije strašna. Možemo biti nepristrasni. Uporedimo žene–vladarke svih vremena i naroda. Visoko i usamljeno iznad njih stoji svetla, čista žena, majka, supruga, prijatelj, sestra, hrišćanka – stradalnica Njeno Veličanstvo Carica Aleksandra Fjodorovna”.

Nijedna fraza, nikakva poza, nikad o sebi: koliko nas je kadro da ovo kaže o sebi?

ISTINA O CARSKIM MUČENICIMA

Pred nama je, u doba kada antihristove sile žele da konačno porobe svet, i kada se raspada sve što je ljudsko, poput porodice i morala, istina o Carskim Mučenicima, o onima koji su, pavši sa zemnog prestola, dostigli mučeničke prestole na nebesima. Oni behu ljudi kao i mi, naslednici čovečanskog mesa i krvi, ali ljubavlju prema Hristu i odanošću svojim dužnostima, dostigoše netruležnost i obesmrtiše se. Jedan od Svetih Otaca rekao je za Pravednog Jova, na čiji dan je rođen Car Mučenik: „Kada se sve ispitalo, ispostavilo se da se Jov, koji beše veoma bogat u zemaljskom smislu, obogatio samo i jedino Bogom”. Jer, Jov je izgubio sva zemna bogatstva, ali se Boga nije odrekao i na Njega nije pohulio nikada. Takav je bio i Car Mučenik sa celom svojom porodicom.

SUDBINA UBICA

A kakva je bila sudbina onih koji digoše ruku na Pomazanika Gospodnjeg i njegove svete? Od Lenjina, koji je umro, lišen dara govora, u mukama sifilistične paralize, do Sverdlova, koga su, 1918, ubili ruski radnici za koje se tobož borio, sudbina im je bila strašna i opominjuća. Takva je i sudbina porodice Jurovskog, koji je u noći između 16. i 17. jula 1918. godine vodio bandu careubica. Tako je 2008. godine ruska novinska agencija „Interfaks” prenela istinu o posledicama zločinjenja. Skoro svi unuci Jakova Jurovskog su tragično preminuli, a skoro sve njegove unuke umrle u ranom dobu. Njegov praunuk Vladimir kaže da je u pitanju nevolja koju je na porodicu navukao sam Jakov. 

Bog ne plaća svake subote, ali pravda se ispunjava. 

U doba kad se zločincima čini da će osvojiti ceo svet, ovo ne treba gubiti iz vida. 

Izvor: ISKRA


Vezane vesti:

Sveti carski mučenici Romanovi u bogosluženju Crkve

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top