Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: CARSKI MUČENICI – SVEDOCI HRISTOVI

Godine 1918, u noći između 16. i 17. jula, boljševici su u Ipatjevskom domu u Jekatrinburgu umučili Carsku Porodicu Romanovih. Ruska Zagranična Crkva ih je kanonizovala 1983, a Moskovska Patrijaršija 2000. godine. Time je Crkva potvrdila da svetost poslednjeg pravoslavnog cara u istoriji: prvi je bio ravnoapostolni Konstantin, a potonji Nikolaj Mučenik.

Kakvi su  bili oni koje je Gospod udostojio mučeničkog venca?

DOBROTA I PROSTOSRDAČNOST

Car Nikolaj je nastojao da bude Car po ugledu na Hrista, Krotkog i Smirenog Cara nad carevima. O njemu je general Diterihs pisao: „Gospodar je bio uman čovek, obrazovan i veoma načitan. On je vladao ogromnim pamćenjem, posebno imena, i bivao je neuobičajeno interesantan sagovornik. On je dobro znao istoriju i voleo je ozbiljne istorijske knjige. Voleo je fizički rad, i nije mogao živeti bez njega, i u tome je bio vaspitan od detinjstva… U svojim prohtevima Gospodar je bio veoma skroman: čuvao je odelo, nije sebi dozvoljavao suvišne troškove i vrlo je često bilo moguće videti na njemu pohabane, ali sređene i čiste pantalone, i iznošene čizme. /…/ Dobrota i prostota su se osećale u njemu pri njegovom obraćanju sa ljudima; u njemu nije bilo ni najmanje nadmenosti ili arogancije. On je bio izuzetno uljudan i pažljiv ka drugima.” Gospođa Bitner, učiteljica u Tobolsku, koja je predavala ruski jezik prestolonasledniku Alekseju, govorila je: „Ukoliko sam nekada zbog bolesti propuštala lekciju, nije bilo slučaja, da me on, prolazeći jutrom kroz našu sobu, ne bi zapitao o mome zdravlju. Sa njim sam se uvek osećala jednostavno, kao da sam ga znala čitav vek.” /…/ On je govorio: „Ruski čovek – to je meki, dobri, duševni čovek; on mnogo toga ne razume i time se koriste zli ljudi. No, na njega možeš uticati dobrotom”. U knjizi, „Stranice moga života”, Ana Virubova navodi ovakav slučaj, čiji je ona bila svedok u Nemačkoj: „…Idući stazom u pravcu parka, mi smo se susreli sa poštanskim kočijama, sa kojih je neočekivano na trotoar pala kutija. Gospodar je istog časa sišao sa staze, podigao tešku kutiju sa puta i dao je poštanskom službeniku. Na moju primedbu, zašto se uznemirava takvim sitnicama, Gospodar je odgovorio: ’Što je čovek viši, tim pre je dužan pomagati svima, i nikada u obraćanju ne podsećati na svoj status; takva moraju biti i moja deca’”.

Plemenitost nije materijalna; ona je stanje duše.

CARSKA DECA

Velika milost Gospodnja caru i carici bila su deca. Sin, mladi mučenik Aleksej, koji se sa bolom suočio od najranijih dana, noseći u svom telu patnju hemofilije, bio je pun životne radosti, duhovne krasote i želje da, kad dođe na presto, celu Rusiju podigne iz bede i sve podanike učini srećnim. U njemu su svi videli svetlu budućnost Rusije.

Nikolaj II Romanov

Kćeri Olga i Tatjana su, u pismima iz boljševičkog ropstva, izražavale svoju duboku i čistu veru u Božji promisao, ali i nepokolebivu snagu duha. One se prvo sećaju ranjenika koje su negovale u bolnicama Prvog svetskog rata. Recimo, 9. aprila 1917. godine, careva kći Tatjana piše Valentini Čebotarevoj, kćeri jednog generala, koja je bila glavna sestra u caričinoj bolnici u Carskom Selu, i kaže da je njima teško što ne mogu da rade u vojnoj bolnici, jer su navikle da stalno budu s ranjenim i namučenim vojnicima i oficirima: „Tužno je da sad kad sam ozdravila ne mogu ponovo da radim u stacionaru. Čudno mi je da sam ujutru kući a ne na previjanjima. Ko sada previja? Jeste li vi i na materijalima i starija sestra? Da li svi doktori i sestre vojnog odeljenja rade? Olga i Marija još uvek leže ( bile su  bolesne, nap.prir.) A ja šetam sa Tatom i radim na ledu pred kućom, ranije smo bili blizu Znamenske crkve, a sada smo daleko tako da crkvu ne možemo da vidimo. Želim vam sve najbolje, predajte svima srdačni pozdrav.” I vera u Boga i Njegovo delo na zemlji: bez kolebanja. Olga 22. januara 1918. piše: „Kaže se da nijedna sreća nije dugog veka… ja bih rekla da i ružne stvari moraju nekad da se završe. Je li tako? Kod nas je, slava Bogu spokojno koliko god je to moguće. Svi smo zdravi, čili, ne padamo duhom…”

Usred muka ostati veran radosti – to uopšte nije malo. Veliko je, Hristovo. 

KAKO SE DUŠE SPASAVAJU TRPLjENjEM

U novinama je tih dana bilo mnogo lažnih vesti, pa je jedna od njih da je Tatjana pobegla u Ameriku. U pismu Valentini Čebotarevoj ona kaže: „Imam ovde osećaj kao da živimo na nekom dalekom ostrvu i dobijamo vesti iz drugog sveta. Maca glupih glasina po novinama… Dobili smo čak isečak iz novina u kojem piše o mom begu u Ameriku!… Nadam se da Vi u to niste poverovali? Zanima me ko se bavi tim glupim izmišljotinama. Sigurno ljudi koji se mnogo staraju o dobrobiti Otadžbine, je li tako?”

I onda je trebalo izdržati laži i klevete, kao i danas.  Najviše im je smetala nemogućnost posećivanja hrama. Poslednjeg dana januara 1918, Tatjana piše toj istoj Čebotarevoj: „U crkvu, nažalost, ne idemo. Kod kuće nam služe večernju i dnevnu službu. Naravno, to ne može da nam zameni crkvu koja nam jako nedostaje, obzirom da nam je sad više od svega potrebno da se molimo u crkvi. Žao mi je onih koji to ne razumeju…”

Ali, odolelo se: hram su imali u svojoj duši.

RODOLjUBLjE JE BOL 

Za to vreme, Nemci napreduju, osvajajući deo po deo Rusije, o čemu careve kćeri pišu u pismima. Tatjana kaže: „Žalim zbog svih nesrećnih žitelja Petrograda. Mogu da zamislim kako im je užasno sada. /…/ Tako je bolno i tužno sve što se dešava našoj jadnoj Otadžbini, jedino što imamo je nada da nas Bog neće ostaviti i da će urazumiti usijane glave… /…/ Toliko strašnih stvari čujemo, jezivih čak, ali ja čvrsto verujem da će nam Gospod pomoći nekako”. I Olgi je teško: „Užas jedan šta se dešava svuda, ali treba se nadati da će biti bolje. Sigurno je jezivo bilo onih dana u Odesi. Hvala Bogu da je sad mirno… Saznala sam za zauzimanje Kijeva. Kako je sve to mučno!” Sa Olgom i Tatjanom bile su i Marija i Anastasija, koje su svoj krst čistote i devstva iznele sa ranohrišćanskom snagom i krasotom.

POSLEDNjE PORUKE UTAMNIČENIH

Veliku pomoć im je pružalo čitanje duhovnih knjiga. Tatjana je, između ostalog, čitala Svetog Jovana Kronštatskog, Žitije Serafima Sarovskog, Kanon svetog Andreja Kritskog, molitvenik, zbornike crkvenih pesama i knjigu, majčin poklon, „O trpljenju nevolja”. Jedno mesto u knjizi je bilo posebno podvučeno: „Oni koji su verovali u Gospoda Isusa Hrista išli su u smrt kao na praznik… našavši se pred neizbežnom smrću očuvali bi ono isto čudesno spokojstvo duha, koje ih nije napuštalo nijednog trenutka… Oni su išli spokojno u susret smrti, zato što su se nadali da će stupiti u drugačiji, duhovni život koji se otvara čoveku kada napusti ovaj”. Pa da li je slučajno u beležnicima Svete Olge nađena najlepša hrišćanska pesma 20. veka o ljubavi i trpljenju? 

MOLITVA

Pošlji nam, Gospode, trpljenja sile,

u godini mračnih dana strašnih,

da podnesemo progon gomile

i sva mučenja dželata naših.

Pravedni Bože, snagu nam javi

zlo bližnjega da prostit` smemo

i krst svoj teški i krvavi

s krotošću Tvojom da sretnemo.

U dane meteža, haosa, tuge,

kada se mržnjom vragovi glase,

uvrede trpeti i poruge

pomozi nam, o Hriste Spase!

Vladiko sveta, Bože svemira,

Ti blagoslovi molitvom Nas,

a duši daruj pokoja, mira,

u nepodnosivi, strašni čas.

Kraj dveri groba, kraj mogile

nadahni da se sluge Tvoje,

krotko, uz pomoć nadljudske sile,

za neprijatelje mole svoje.

I zar je slučajno da je carevna Olga svetu iz tamnice uputila ovakvu poruku svog oca, poslednjeg ruskog imperatora: „Otac moli da poručim svima, koji su mu ostali verni, i onima, na koje može imati uticaja, da se ne svete za njega jer je on svima oprostio i za sve se moli, a da se ne svete ni zbog sebe, nego da pamte da će ovo zlo, koje je sada u svetu prisutno, biti još silnije, ali da zlo ne može biti pobeđeno zlom, nego samo ljubavlju”…

Samo ljubav može pobediti zlo.

Romanovi
Romanovi

IKONIČNA CARICA ALEKSANDRA

A kakva je bila ona, carica Aleksandra, jedno od najoklevetanijih bića u novijoj istoriji Crkve? Oficir Stepanov, caričin pacijent u bolnici Carskog Sela za vreme Prvog svetskog rata, kaže o Aleksandri Fjodorovnoj: „Bio to blistavi prozor dvora ili slepo prozorče podruma – ista ustremljenost misli u visinu. Nijedna ’fraza’, nijedna poza, nikada o sebi. Samo obaveze, dužnost prema mužu–Caru i sinu–Nasledniku. Nikada pred ljudima, uvek pred Bogom. Sve je to otišlo u bespovratnu prošlost – i ona nije strašna. Možemo biti nepristrasni. Uporedimo žene–vladarke svih vremena i naroda. Visoko i usamljeno iznad njih stoji svetla, čista žena, majka, supruga, prijatelj, sestra, hrišćanka – stradalnica Njeno Veličanstvo Carica Aleksandra Fjodorovna”.

Nijedna fraza, nikakva poza, nikad o sebi: koliko nas je kadro da ovo kaže o sebi?

ISTINA O CARSKIM MUČENICIMA

Pred nama je, u doba kada antihristove sile žele da konačno porobe svet, i kada se raspada sve što je ljudsko, poput porodice i morala, istina o Carskim Mučenicima, o onima koji su, pavši sa zemnog prestola, dostigli mučeničke prestole na nebesima. Oni behu ljudi kao i mi, naslednici čovečanskog mesa i krvi, ali ljubavlju prema Hristu i odanošću svojim dužnostima, dostigoše netruležnost i obesmrtiše se. Jedan od Svetih Otaca rekao je za Pravednog Jova, na čiji dan je rođen Car Mučenik: „Kada se sve ispitalo, ispostavilo se da se Jov, koji beše veoma bogat u zemaljskom smislu, obogatio samo i jedino Bogom”. Jer, Jov je izgubio sva zemna bogatstva, ali se Boga nije odrekao i na Njega nije pohulio nikada. Takav je bio i Car Mučenik sa celom svojom porodicom.

SUDBINA UBICA

A kakva je bila sudbina onih koji digoše ruku na Pomazanika Gospodnjeg i njegove svete? Od Lenjina, koji je umro, lišen dara govora, u mukama sifilistične paralize, do Sverdlova, koga su, 1918, ubili ruski radnici za koje se tobož borio, sudbina im je bila strašna i opominjuća. Takva je i sudbina porodice Jurovskog, koji je u noći između 16. i 17. jula 1918. godine vodio bandu careubica. Tako je 2008. godine ruska novinska agencija „Interfaks” prenela istinu o posledicama zločinjenja. Skoro svi unuci Jakova Jurovskog su tragično preminuli, a skoro sve njegove unuke umrle u ranom dobu. Njegov praunuk Vladimir kaže da je u pitanju nevolja koju je na porodicu navukao sam Jakov. 

Bog ne plaća svake subote, ali pravda se ispunjava. 

U doba kad se zločincima čini da će osvojiti ceo svet, ovo ne treba gubiti iz vida. 

Izvor: ISKRA


Vezane vesti:

Sveti carski mučenici Romanovi u bogosluženju Crkve

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

2 Responses

  1. Što se tiče Carske Rusije i vladavine cara Nikolaja II u vezi s tim u „Amerikanskom Srbobranu“ objavljen je interesantan članak Jovana Bratića sredinom 1972. godine pod naslovom „Carska Rusija pred kraj“, gde doslovno stoji:
    Jovan Bratić, Carska Rusija pred kraj
    PROPAGANDA I STVARNOST
    Uobičajeno je mišljenje da je caristička Rusija bila država nazadluka i terorizma, da je carska vlast ležala na onoj nesrećnoj zemlji kao neka zla magla, ispod koje trava ne raste, a Sibir imao ulogu „baba Roge“ iz detinjih priča. Takvom su je uglavnom predstavljali nerusi i mali procenat domaće inteligencije, koja je dolazila iz inostranstva s više prezira prema svemu što je rusko, nego su ga imali tradicionalni spoljni neprijatelji Pusije. Malo gde ćete još pročitati da je Rusija stolećima branila Evropu od poplave varvarskog istoka, da se zalagala za bolju sudbinu slovenskih naroda, posebno pravoslavnih naroda Balkanskog poluostrva (setimo se samo njenog zauzimanja za Srbiju u Prvom svetskom ratu), da je i ona imala i čovečnih i velikih vladara, kao i jedna druga država, uz to i velikih reformatora. Setimo se samo cara Aleksandra I, njegove koncepcije o konfederaciji Evrope i njegovog humanog postupka s Francuskom posle Napoleonovog poraza u Rusiji, i Aleksandra II reformatora koji je oslobođenom ruskom seljaštvu dao prava i privilegije (1861 godine) kakve nijedna evropska zemlja njegovog vremena nije uživala, pored ostalih.

    Na kraju, po slovenskoj teoriji narodnosti, za razliku od drugih teorija, „pokoreni narodi imaju pravo da se spasavaju, slobodni pak narodi imaju dužnost da ih spasavaju“, što je naročito istaknuto kod ruskih slovenofila i Dostojevskog. Po njima, pravi poziv naroda nije sebično samozadovoljavanje ili osvajanje, nego delanje na spasenju i preporodu čitavog čovečanstva (Evgenije Spektorski, Država i narodnost, str. 30, Beograd 1933).
    Godine 1972 se navršilo 54 godine otkako su boljševici pobili članove poslednje ruske carske porodice. Tim povodom časopis „PRAVOSLAVNAJA RUS“ – PRAVOSLAVNA RUSIJA, ORGAN Ruske zagranične crkve u broju 16, 1972. godine doneo je veoma interesantan dokumentovan govor J. K. Majera, održan na komemorativnoj akademiji u Vašingtonu 23 jula.
    Govornik se sa žaljenjem osvrnuo na dezinformacije, klevete i izvrgavanje ruglu ruskih careva, naročito poslednjeg cara Nikolaja II (film „Nikolaj i Aleksandra“, balet „Anastasija“, komedije Bab Hopa i dr. iz američke svaštarske kuhinje).
    ŠTA KAŽU CIFRE
    Majer je izneo podatke o tome šta je učinjeno za 22 godine vladavine cara Nikolaja II, po knjizi Nikolaja Jazikova, objavljenoj u Parizu na francuskom jeziku ( O ekonomskom razvoju Carske Rusije u vreme cara Nikolaja II, vidi: George Knupffer, The truth about the reign of the emperor Nicholas II, the economic social and cultural development of Russia before the revolution, London, England, 1937; A. Goulevitch, Czarism and revolution, Hawthorne, California, U.S.A., 1962, – m.n. DB).
    Iz ovih podataka vidimo da se stanovništvo Rusije za 20 godina povećalo od 125 miliona na 175 miliona, pa zaključuje da bi Rusija s tom stopom porasta, da nije bilo boljševika, imala 1970. godine 350 miliona stanovnika, umesto nepunih 250 miliona stanovnika!
    Materijalni uslovi života beležili su naglo poboljšanje, što se delom pravda veoma niskom stopom poreza – 3 rublja po osobi neposrednog poreza, 6 rubalja posrednog. U evropskim državama poreske dažbine su bile daleko veće: u Nemačkoj 13 i 16 rubalja, u Francuskoj 12 i 11 rubalja, u Engleskoj 26 i 16 rubalja. Ako se uzme u obzir da je u to vreme u Rusiji prosečna mesečna radnička plata iznosila oko 50 rubalja, onda ispada da je prosek poreza na godišnju zaradu iznosio svega 1 procenat i po od te zarade.
    I pored ove činjenice državni budžet je stalno rastao. Godine 1897, on je iznosio 1, 410 miliona rubalja, a 1913, – 3,417 miliona rubalja. Kako se i koliko se vodilo računa o narodnom prosvećivanju vidi se po tome što je prvi budžet u početku vladavine cara Nikolaja II iznosio 40 miliona rubalja, a 1914. godine 400 miliona, za tu svrhu.
    Rusija je za vreme ovoga nesrećnoga cara obezbedila zlatnu podlogu rublju, što ga je učinilo jednom od najjačih moneta u svetu. Zlatne rezerve državne kase porasle su od 687 na 2,300 miliona, a to je oko 40 procenata ukupnih ondašnjih zlatnih rezervi u svetu. Inicijator ove monetarne politike bio je graf Vite.
    Žitni fond Rusije porastao je za 20 godina od 32 miliona tona na 64 miliona. Ko bi od prerevolucionarne Rusije mogao pomisliti da će Hruščov 1962 godine „ushititi“ svoje sugrađane obećanjem da će pojedinac imati 5 funti belog hleba dnevno!
    Kako se razvijala industrija? Industrijska proizvodnja porasla je sa 400,000 tona 1890. godine na 6 miliona tona 1913. godine. Po toj proizvodnji u to vreme su pred Rusijom bile samo dve evropske zemlje: Engleska i Nemačka, svaka sa po 12 miliona tona.
    Proizvodnja uglja 1885. godine iznosila je 5 miliona tona, a 1913. godine 35 miliona, a proizvodnja nafte 1913. godine dostigla je količinu od 10 milina tona…
    Po proizvodnji obojenih metala, Rusija je bila veliki konkurent na svetskom tržištu. Tako je proizvodnja mjedi porasla za 385 procenata, a manganeza za 360 procenata.
    Blagodareći značajnim projektima navodnjavanja u Turkestanu je proizvodnja pamuka porasla za 400 procenata. Rusija je bila glavni izvoznik lana, zadovoljavajući 80 procenata potražnje u svetu. Potrošnja čaja i šećera u zemlji bila je podvostručena, a 1913. godine u Kinu je izvezeno 5 miliona pudi čaja.
    Krajem carističke vladavine Rusija je imala 74, 000 versta železničke pruge (Napomena: 1 versta = 1,067 km, – DB), sa magistralom između Orenburga i Taškenta (1760 versta), a za kratko vreme u ratu uspostavljena je bila pruga od Petrovzavodska do Murmanska s preko 1000 versta dužine. Na Volgi pored ranijeg mosta podignuta su još tri.
    Dužina telegrafske mreže iznosila je 233,000 verste, a broj parabroda trgovačke pomorske i rečne flotile porastao je s 2539 na 4317.
    Imajući sve ovo u vidu Lenjin je u delu o rađanju proletarijata u Rusiji napisao i ovo: „Od kraja 19 stoleća industrijalizacija Rusije razvijala se nečuvenom brzinom. Rusija je u tom pogledu prevazilazila svaku drugu zemlju.“
    Radni uslovi, nastavlja Majer, pre 80 godina bili su mnogo teži nego danas u svim zemljama, pa i u Rusiji, ali je vrhovna vlast vodila računa da se ti uslovi poboljšaju. Još je carica Katarina Velika izdala zakon po kome je bio zabranjen rad ženama, i omladini u noćnim smenama. Car Nikolaj II je uveo i inspekciju rada, a već 1912. godine Rusija je imala socijalno osiguranje. Predsednik SAD Taft izjavio je tom prilikom ruskom poslaniku u Vašingtonu i ovo: „Vaš imperator izdao je tako savršene zakone o radu kojima bi se mogle pohvaliti i savremene demokratske države.“
    Moris Friberg, profesor Kolumbija univerziteta kaže u svom delu „Ruski klasici u sovjetskim izdanjima“ i ovo: „Rusija je 1913. godine držala drugo mesto po izdavačkoj delatnosti novih radova u svetu. Te godine je izdato 34,000 novih dela s ukupnom tiražom od 109 miliona primeraka.“
    Boljševici su u dvadesetim godinama ovog veka izdavali proglase o likvidaciji nepismenosti u Rusiji (poznat je plakat sa slikom boljševika na konju ispod koje stoji: Pismenost vodi ka komunizmu (?), ali ćute o činjenici da je za vreme cara Nikolaja II bio obnarodovan zakon o obaveznom osnovnom školovanju. Broj osnovnih škola 1913. godine iznosio je 130,000. Čak je i sovjetska statistika morala priznati da je 1920. godine u zemlji bilo 86 procenata opismenjene omladine od 16 do 20 godina starosti, a to znači da su pismenost stekli u vremenu pre revolucije.
    SELjAŠTVO I MASOVNA PRESELjENjA
    U kritici starog režima boljševici su se naročito okomili na položaj ruskog
    seljaštva, s ciljem da ga pridobiju za sebe, obećavajući seljacima dovoljne površine zemlje. Svi, međutim. znamo kako je poljoprivrednu Rusiju glad u crno zavila posle prisilne kolektivizacije i konfiskacije imanja veleposednika, crkvenih i manastirskih poseda. Proces prelaza zemlje u ruke seljaka bezemljaša išao je polako, ali sa znatnim napredovanjem, počev od 1861. godine. Potrebno je bilo još 20 godina i taj bi se proces završio bez potresa. To pokazuju cifre. Tako je 1916. godine 174 miliona desetina (desetina je ravna prostoru od 2,7 ekera) zemljišta u evropskoj Rusiji pripadalo seljacima, 52 miliona veleposednicima, 500,000 manastirima, dok je 8 miliona oduzeto po kazni. Tendencija prodaje zemlje vladala je sve više kod veleposednika, počev od revolucije 1905. godine. Kupci su bili seljaci s malo ili nimalo zemlje. Ovu promenu je pomogla Seljačka banka, koja je ustanovljena za vreme cara Aleksandra III. Za godinu i po, počev od 1. januara 1906, ti seljaci su otkupili 7617 imanja, što iznosi preko 20 miliona ekera. Banka je davala seljacima zajam na 50 godina, s interesom od 2 procenta godišnje.

    Malo je kome poznat, rekao je dalje govornik, rad Uprave za preseljenje, naročito u krajeve Altajske oblasti s nepreglednim površinama zemlje. Ta zemlja bila je pod upravom Careva Kabineta. Ni to nije ništa neobično, kad znamo da su u Americi dosad površine zemljišta država Nevade, Arizone, Ajdaha i Vajominga, do 90 procenata pripadale ne državnoj već federalnoj vladi i nije se moglo deliti građanima. U Rusiji je bio sasvim drugi slučaj. Po naređenju cara od 16. septembra 1906. godine sva obradiva zemlja Atlaja bila je predana na upravu ministarstva poljoprivrede, da na nju naseli seljake s malim zemljišnim posedima iz evropske Rusije. To je u stvari bio carski poklon 25 miliona desetina zemlje seljacima. Od seljaka je ubirano po 4 rublja od desetine, a rok isplate bio je 49 godina. Ova zemlja je prelazila u puni posed seljaka. Kada je nedavno iranski Šah podelio seljacima nekoliko stotina hiljada svoje zemlje, taj njegov gest je bio proglašen kao veliki i plemeniti podvig, akt „bele revolucije“, dok je takav akt učinjen od strane ruskog cara pre 65 godina, prošao skoro potpuno nezapažen. Za put od Harkova do Atlaja porodica je plaćala svega 24 rublja i 30 kopejki, dok je normalno karta za ovo putovanje koštala 229 rubalja i 11 kopejki. Nova naselja su podeljena u zajednice s potrebnim prostorijama, potrebnim brojem lekara, seljacima davana smena i najpotrebnije pokućstvo i omogućen veoma povoljan zajam za kupovinu mašina i ostalog. Broj preseljenih seljaka do seoba u Atlaj iznosio je za 10 godina 913,000, dok je u Sibir preseljeno 2,607,700 seljaka u vremenu od 1906 do 1910. godine. Veliki plan koji je sasvim uspešno sprovođen.
    Francuz Edmond Teri, urednik francuskog naučnog časopisa „Evropski ekonomist“ napisao je u knjizi „Ekonomske promene u Rusiji“ i sledeće redove: „Ako ekonomski razvoj evropskih zemalja bude tekao tempom između 1900-1912. godine Rusija će do 1950. godine dominirati Evropom u političkom, ekonomskom i finansijskom pogledu.“
    Nemački sociolog V. D. Prajer u knjizi „Ruska agrarna reforma“ smatra da stvaranje seljačkog zadrugarstva u Rusiji predstavlja ogroman uspeh koji po svom značaju ne zaostaje iza procesa oslobođenja ruskog seljaštva. Tako misli i Danac Vit Knudsen.
    Englez Moris Baring proživeo je mnogo godina u Rusiji i napisao knjigu „Osnovi Rusije“ u kojoj kaže da Rusija nikad u svojoj istoriji nije doživela blagostanje kakvo je doživela između 1905. i 1914. godine, smatrajući da narod nema nikakva razloga da bude nezadovoljan. Filozof Nikolaj Berđajev pisao je da je Rusija početkom dvadesetog veka proživela period pravog kulturnog preporoda. Tako je i bilo. Ideologije levičara, ruske inteligencije, uveliko su se klatile, dok je filosofija Solovjeva došla u zenit pobede nad revolucionarnim himerama Černišenskog.
    U to vreme poznati francuski pesnik Pol Valeri zapisao je u svoj dnevnik da u istoriji čovečanstva postoje tri čuda: antička Jelada, italijanska Renesansa i Ruska imperija. Nije uzalud Pjotr Arkadević Stolpin pisao: „Dajte Rusiji 25 godina mira i spokoja spolja i iznutra i vi nećete prepoznati našu otadžbinu.“
    DA NIJE BILO REVOLUCIJE
    Na kraju svoga predavanja Majer se pita: šta bi bilo s Rusijom da nije bilo revolucije? Svi znamo da je u rat ušla bez neke velike svoje nevolje. Protivnici monarhije uvideli su da vreme radi protiv njih i iskoristili su rat za sebe u poslednjem momentu, da započnu krvavo delo revolucije, sruše stari režim i zavedu jedan od najbestijalnijih režima u istoriji sveta. Prestavimo kaže Majer, da je Rusija bez revolucije izašla sa Saveznicima kao pobednik iz rata protiv Nemačke. U tom slučaju dolazak Hitlera na vlast, po svemu izgleda bio bi nemoguć, a to znači da ne bi bilo ni Drugog svetskog rata. Rusija bi, pretpostavlja Majer, dalje štitila slovenske zemlje na istoku – Čehoslovačku, Jugoslaviju i Poljsku i ne bi predala neprijatelju svoje male saveznike kao što je učinila Francuska i Engleska u Minhenu. Ne bi bilo sporazuma Ribentrop-Molotov i Hitler se nikad ne bi rešio na rat. Francuska i Engleska, koje su pozdravile rusku revoluciju za vreme prošlog rata – i same doživiše nepoželjno: prva okupaciju, a druga Denkerk i napade iz vazduha.
    Poslednje reči govornika molitva su Bogu da se posle užasnih stradanja, ne i bez svoje krivice, smiluje na „blagovjernu Rusiju“ i njen narod, oprosti joj grehe i iskupi, očisti, a klevetnicima i zluradnicima drugih zemalja podari moć uviđanja njihovih velikih grehova i prema poslednjem ruskom Caru i prema mnogostradalnom ruskom narodu, sve do danas. I mi Srbi se priključujemo ovim molitvama, s osećanjem ogromnog duga za nebivalu žrtvu koju je Rusija učinila za nas, naročito u one mučne dane Prvog svetskog rata. Ovo i s razloga što se ni prema nama „saveznici“, ne pokazaše boljim u dane Drugog svetskog rata. Teško nama bez Rusije, a teško svetu bez hrišćanske Rusije.
    J. Bratić, A. Srbobran 1972 g.
    (Vidi: Prof. Jovan Bratić, Carska Rusija pred kraj, Amerikanski Srbobran, Pittsburgh, Pa., U.S.A., 24. oktobar 1984, str. 6).
    ( Nastavak 2 )

  2. FABIJANSKO-BUNDISTIČKO-BOLjŠEVIČKA REVOLUCIJA U CARSKOJ RUSIJI
    Fabijansko-bundističko-boljševička revolucija u carskoj Rusiji nije došla iznenada. Ona je pripremljena u drugoj polovini devetnaestog veka u Londonu i Njujorku. Ponikla je krajem osamnaestog stoleća iz tajne sprege podzemne anarhističke, nihilističke i revolucionarne Rusije kao i subverzivnih, revolucionarnih, reakcionarnih i korporativnih međunarodnih tajnih i javnih podzemnih organizacija, koje su radile po dobro pripremljenom planu. U stvari, jakobinci, a kasnije fabijanci, bundisti i boljševici izgrađivali su tip ruskog revolucionara i svesno radili na tome da Rusiju unište. Uspešno su ukopčali podzemnu Rusiju u svoju reakcionarnu, subverzivnu, revolucionarnu i korporativnu mrežu.
    Zapravo u toku 1864. godine u Londonu je održana u Martins hali prva komunistička konferencija. Takođe, iz Londona su Aleksandar Hepcen i Nikolaj Ogarkov širili među ruskim revolucionarima suberzivnu i reakcionarnu nihilističku i komunističku propagandu (Vidi: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, str. 131; George Pitt-Rivers, The world significance of Russian revolution, Worchester Colege, Oxford, England, 1920, str. 5, 6; Avram Yarmolinsky, Road to revolution – A Century of Russian radicalism, Princeton, New Jersey, 1986).
    Imajući u vidu da je i Lenjin našao utočište u Londonu i da je bio pod zaštitom fabijanaca i engleskog intelidžens servisa, kao što su bili Hercen i Ogarkov… U Londonu je završio subverzivnu i reakcionarnu komunističku konferenciju, koju je započeo u Briselu 30. jula 1903. godine. Na konferenciji je došlo do rascepa i do formiranja boljševičke i menjševičke grupe. Ali Lenjin je uspeo da partiji nametne svoj program za Ustav, sve je to pripremio daleko od Rusije.
    Naročito je bila značajna konferencija ruske subverzivne, reakcionarne i revolucionarne stranke od 1905, koja je održana u Njujorku u prvoj polovini 1916. godine pod okriljem američkog korporativnog establišmenta (Vidi: Rev. Denis Fahey, The rulers of Russia, Hawthorne, California, 1975; Victor de Kayville, Downfall of Russia, Chicago, 1934, str. 4). Ogromni novac i sva svemoćna zapadno-evropska i američka subverzivna, reakcionarna, „intelektualna“ i korporativna elita bila je orijentisana protiv Rusije, koja je bačena u užase građanskog rata. Fabijansko-bundističko-boljševička revolucija u Rusiji bila je ostvarena.
    Dostojevski je to proročki sagledao i predskazao 1877. godine: „Približava se njihovo carstvo, njihova apsolutna vlast. Počinje neograničena vlast njihovih ideja pred kojima venu osećanja čovečnosti, žudnja za istinom, hrišćanska i nacionalna osećanja, kao i osećanja nacionalnog ponosa evropskih nacija…“ (Vidi: Fjodor Mihailovič Dostojevski, Piščev dnevnik, 1876 – 1877, 1880 -1881).
    U ovom kontekstu valja reći, da je odmah u početku bundističke, masonske i fabijanske buržoasko-februarske revolucije u Rusiji car Nikolaj II lišen slobode po naredbni petrogradskog advokata Aleksandra Kerenskog i da je držan izvesno vreme sa celom svojom porodicom kao zatočenik u Tobolsku, da je na kraju prebačen u Jekaterinburg, gde je likvidiran sa celom porodicom oko dva sata izjutra 17 jula 1918. godine.

    Tajna ovog užasnog bundističkg, fabijanskog i boljševičkog zločina danas je delimično rasvetljena. Poznata je naredba Kolčaka, koja je izdata u Omsku 3 marta 1919, na osnovu koje je sudija Nikolaj Sokolov izvršio istragu i uspeo da otkrije i mnoge detalje ovog užasnog zločina. Naredbu za ubistvo cara i njegove porodice u vreme masonske, bundističke, fabijanske i boljševičke revolucije u Rusiji, izdao je Jakov Sverdlov, predsednik Centralnog egzekutivnog komiteta , preko čekiste Filipa Gološčekina, Jakovu Jurovskome, koji je ubio cara i carevića. Sverdlov je dobio naredbu za to od masona, bundista, fabijanaca i boljševika, sa najvišeg mesta, iz Njujorka, Sjedinjenih Američkih Država.
    Međutim Carske ubice nisu ostale nekažnjene: Zakov Sverdlov, glavni organizator ubistva, premlaćen je od radnika u fabrici Morozev u Moskvi 1919. godine, S.P. Vaganova su prepoznali seljaci na ulicama Jekaterinburga i linčovali ga; M.A. Medvedev (Kurdin), jedan od fizičkih učesnika ubistva, umro je u zatvoru od tifusa; Jakimov je doživeo istu sudbinu; Petr Vojkov, sovjetski otpravnik poslova u Varšavi, ubijen je u atentatu mladog studenta Borisa Koverde. Jakov Jurovski je umro 1938. godine (Vidi: Robert Wilton, The last days of the Romanov, Hawthorne, California, 1969; Denis Fahey, The Rulers of Russia, Hawthorne, Calif., 1975; A. Goulevitch, Czarism and revolution, Hawthorn, Calif. 1962; George Knupffer, The truth about the reign of the emperor Nicholas II, the economic social and cultural development of Russia before the revolution, Hawthorne, Calif., 1977; Arthur W. Thompson, American socialist and the Russian revolution of 1905-1906, Freedom and Reform – Essays in honor of Henry Steele Commager, Edited by Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, New York – Evanston, and London, 1967; Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967; Peter Ustinov, My Russia, London, 1983; G. Edward Griffin, The creature from Jekyll Island – A Second Look at the Federal Reserve, Westlake Village, California, U.S.A., 2010; James Peroloff, Truth is a lonely warrior – Unmasking the forces behind Global destraction, Burlington, Massachusetts, 2013).
    ( Nastavak 1 )

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: