Захвалите другу Стаљину: Како је Југославија споразумом са Совјетским Савезом покушала да се сачува Хитлеровог напада (22)

„Да смо задржали формулацију о неутралности, значило би да ће у случају напада на вас Совјетски Савез прати руке над вашом судбином“, рекао је Стаљин

Попут Намесништва и Симовићева влада спас је покушала да нађе у Русима. Министар спољних послова Момчило Нинчић обавестио је амбасадора Гавриловића 1. априла 1941. да је од Молотова добио уверавања да је Москва спремна за војни споразум и због тога је у Москву послао пуковнике Божина Симића и Драгутина Савића с упутствима и пуним овлашћењем да заједно с Гавриловићем потпишу документ.

Али… 4. априла стиже одговор из Москве. Гавриловићева депеша „строго пов. 170“:

– Симић и Савић стигли су другог увече, а јуче смо имали први састанак с Вишинским. Поднели смо му наше нацрте уговора и војне конвенције. Он нам је одмах рекао да је њему склапање војног савеза потпуно ново и да то мора да поднесе влади, а пошто схвата хитност и озбиљност целе ствари одговор ће нам дати данас.

На првом данашњем састанку он нам је рекао да је његовој влади незгодно да прва раскине своје односе с Немачком, јер би потписивање једног таквог уговора то практично и значило. Уз то је напоменуо да је за војни савез потребно знати и какве су обостране војне снаге, тј. да совјетска влада зато предлаже закључење уговора о пријатељству и ненападању чији нам нацрт подноси. Тај нацрт гласи:

УГОВОР О ПРИЈАТЕЉСТВУ И НЕНАПАДАЊУ ИЗМЕЂУ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И САВЕЗА СОВЈЕТСКИХ СОЦИЈАЛИСТИЧКИХ РЕПУБЛИКА

Његово величанство краљ Југославије и Президијум Врховног савета СССР надахнути пријатељством које постоји између обе државе и убеђени, да је њихов заједнички интерес очување мира, решили су да закључе уговор о пријатељству и ненападању.

члан 1: Обе стране уговорнице обавезују се узајамно да поштују независност, суверена права и територијалну целокупност Југославије и СССР.

члан 2: У случају да једна од страна уговорница буде нападнута од стране неке треће државе, друга страна уговорница обавезује се да неће указивати помоћ тој држави за све време трајања тог уговора.

У члану 3 каже се да уговор важи на рок од пет година, у четвртом да ступа на снагу потписивањем, и у петом оно церемонијално да се прави на два језика.

Гавриловић затим каже: „Иако ово није био уговор о војном савезу, за чији смо потпис били овлашћени, сматрали смо да га можемо прихватити и потписати из ових разлога:

1. Због члана другог према коме би Немачка за случај напада на Југославију морала да рачуна да ће бити лишена снабдевања из СССР. У том случају имала би само гориво из Румуније, што би навело Немачку на размишљање.

2. Због тога што смо добили утисак да је ово можда прва етапа ка војном савезу.

3. Зато што је Вишински у неколико махова изричито изјављивао готовост за уступање ратног материјала и тражио одмах обавештење шта нам је све потребно да би нам се могло хитно доставити. Ова су му обавештења одмах дата с назначењем хитности и о томе ће даље да брине наш војни изасланик.

На напомену пуковника Савића да се овај пакт може одмах искористити за дипломатско утицање на Берлин, Вишински је рекао да су они већ мислили да на основу овога учине корак у Берлину где би њихов амбасадор изјавио немачкој влади да СССР никако не жели напад на Југославију, с којом је закључила овај споразум из чијег члана 1 се види да је СССР стало до независности, суверености и интегритета Југославије.

Пола часа касније, на другом састанку, Вишински нас је известио да ће с њихове стране потписати само Молотов, и да према томе треба да се утврди ко ће с наше стране потписати, да ли све троје или само ја. Том приликом је убрзао објављивање споразума још за вечерас, уместо петог, како је било предвиђено.

Сат касније поново нас је позвао Вишински и том приликом ми је уручио другу редакцију уговора са следећим изменама: у члану 1: после речи ‘обавезују се’ – умећу се речи: ‘да се уздрже од сваког напада у међусобним односима’ и да поштују независност, итд.

Члан 2 у новој редакцији губи свој смисао и ефекат пошто сада гласи: ‘У случају да једна страна буде нападнута од треће државе, друга страна обавезује се да задржи политику неутралности и пријатељства.’

Скренуо сам му пажњу да је ово сада слабо. Он ми је објаснио да ову велику измену уносе зато што би Немачка могла схватити да би они одмах прекинули лиферовање, што би их пре времена увукло у рат с Немачком, јер би Хитлер одмах напао.

Нисмо могли прихватити ове измене јер би ова још сада објављена неутралност за случај немачког напада само охрабрила Немце и ослободила још више њихове садашње силе према совјетској Русији, док би можда обесхрабрила наш народ који би противно своме очекивању и пре немачког напада сазнао да ће Русија остати мирна. Зато сам тражио поновни састанак с Вишинским, изнео му ове разлоге и умолио га да одложимо потписивање до одобрења Краљевске владе. Он ми је изјавио да врло жали што се одлаже потписивање, јер ‘оно што је данас могуће може сутра бити немогуће’.“

Гавриловић је зато покушао да направи мали маневар. Рекао је Вишинском да ће потписати уговор уз два услова: да се члан о неутралности замени изјавом да ће Русија у случају напада и даље задржати пријатељске односе с Југославијом, као и да уговор потпишу Симић и Савић иако за то нису позвани. То би била значајна симболика пошто потписују као официри.

Али и Вишински је имао свој адут. Био је то: генерал Душан Симовић. Петог априла комесер за спољне послове Андреј Вишински спојио је амбасадора Југославије с његовим председником владе. Милан Гавриловић је о томе писао Јакобу Хобтену:

– Потпишите што вам Руси предлажу – рекао је Симовић.

– Не могу, генерале. Знам шта ми је дужност и који ми је посао.

– Морате потписати.

– Не могу, генерале. Имајте поверења у мене.

– Потпишите Гавриловићу.

– Знам шта радим. Не могу потписати тај документ.

– У реду. Ако хоћете наредбу, онда вам ја наређујем да потпишете!

– Знам шта радим. Имајте поверења.

Није прошло ни десет минута, звао је Вишински.

– Хоћете ли доћи.

– Нећу – остао је упоран наш амбасадор у Москви.

– Како!?

– Рекао сам нећу, не долазим.

– Али ви имате налог. Ви морате потписати.

– Знам. Али нећу потписати. Не могу, рука ми одбија послушност.

Вишински је треснуо слушалицу. Око десет увече јавио се поново. „Хајде, Гавриловићу, дођите ми вас чекамо.“

– Могу да дођем, али не могу потписати ако се не измени клаузула.

– Дођите, молим вас – рекао је Вишински.

У Кремљу су Милана Гавриловића чекали Стаљин, Молотов, Вишински и други. Члан 2 био је измењен.

– Мислим да ће доктор Гавриловић прихватити ову измену – поносно је казао Молотов.

– Прихватам и захваљујем вам.

– Не, не захваљујте мени. Не мени. Захвалите нашем другу Стаљину. Ми ништа не чинимо без нашег друга Стаљина – узвратио је Молотов.

Гавриловић се окренуо и захвалио Стаљину, који је одговорио:

– Имали сте право, господине Гавриловићу. Да смо задржали формулацију о неутралности, значило би да ће у случају напада на вас Совјетски Савез прати руке над вашом судбином.

Била је дубока ноћ. 6. априла ујутру, Југославија и Совјетски Савез потписали су уговор о ненападању. Немачки авиони већ су полетели ка Београду…

ТАЈНИ ПРЕГОВОРИ

Преговоре о војном савезу са Совјетским Савезом започео је још кнез Павле. То је открио амерички дневник „Њујорк тајмс“. Милан Гавриловић био је у шоку.

– Енглески амбасадор био је врло изненађен и упитао ме да ли заиста водим те преговоре. И ја сам био изненађен да је амерички дописник могао да сазна. Било ми је и непријатно зато што је био веома обазрив према мени, а сматрао сам да о овоме не треба да га обавештавам. Морао сам рећи да се ту ради о неким приватним сугестијама, да ја овде никакве преговоре не водим нити имам овлашћења. Видео сам да очигледно, ипак, зна све.

Гавриловић затим разрађује план. Каже:

– Совјетска влада може одбити ово моје сондирање. У том случају наша влада потпуно је покривена пред народом чије су симпатије за Русију познате. Да ништа друго није, из овог разлога треба покушати. Можемо у једном тренутку јавно рећи да смо покушали, али да Русија није хтела или није смела.

Совјетска Русија може примити, а потом поставити такве услове и развлачити, као с наоружањем. Могу и прихватити озбиљно. У том случају не бисмо били сами према Немачкој, а њихова је ствар како ће они да објасне Немцима, ако се не би ишло путем паралелног закључивања, о коме говори „Њујорк тајмс“.

Амерички дневник имао је праве информације. Београд је желео да потпише уговор с Немцима, Русима и Италијанима, како смо видели из Стакићевих тајних мисија. Руси су, ипак, то сазнали, и 23. марта у поноћ Вишински је позвао Гавриловића:

– Одговор совјетске владе постао је беспредметан, пошто се ваша влада већ одлучила да приђе Осовини. То су наши последњи извештаји и ми верујемо да су тачни.

*Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић

Извор: НЕДЕЉНИК

Везане вијести:

Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)

Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)

Сведочење кнеза Павла о сусрету са Хитлером: Рекао сам му да моја земља мрзи Италијане, нисам му свакако могао рећи да мрзи и Немце (3)

Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)

Британски државни секретар: Срби, сетите се Лазара коме је важније било небеско него земаљско царство (5)

Немачка порука југословенском амбасадору у Москви: Борићемо се немилосрдно, свим средствима. С тим будите начисто (6)

Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)

Слободан Јовановић о кнезу Павлу уочи потписивања Тројног пакта: Он је чудан човек. Много пуши, потамнео је у лицу (8)

Како је краљевска војска дочекала рат: „Издржећемо око шест недеља. После нећемо имати ни хране, ни муниције“ (9)

Писмо кнеза Павла војводи од Кента: Ти си знао да је последња ствар коју сам желео, да се бакћем с југословенском политиком (10)

Како су Енглези купили пуч: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили“ (11)

Степинац о пучу 27. марта: Срби и Хрвати су два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу (12)

Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)

Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)

Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)

Мусолинијева понуда кнезу Павлу: Заменом становништва Истре и Косова можете да посрбите територију која вам је важна (16)

Како се око кнеза Павла водила полемика: Да ли је Југославија желела Солун? (17)

Како је припреман пуч 27. марта: „Кроз британску амбасаду је прошло толико експлозива да је чудо што цела Југославија није одлетела у ваздух“ (18)

Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)

Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)

Немачки амбасадор после пуча: „На фиреровом месту бих рекао да поштујем народ који љубоморно брани своју независност“ (21)

Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)

Тајна архива коју је кнез Павле доставио једном америчком историчару: „У ове папире не сме да има увид ниједан Југословен“ (24)

Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)

Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)

Како је Драгиша Цветковић одговорио Черчилу: Желео сам да уштедим Југославији несрећу и уништење (27)

Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)

Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)

Београд је био препун шпијуна. Нарочито опасни били су немачки, пошто су се издавали за енглеске (30)

Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)

Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)

Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)

Сведочење Димитрија Љотића о 27. марту: Пучисти су ми понудили да уђем у владу и да се изјасним за Енглезе. Одбио сам, наравно (34)

Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)

Како је пропао покушај да се спречи пуч 27. марта: „Не сме се проливати братска крв!“ (36)

Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)

Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)

Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)

Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)