Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
U Beogradu je 18. marta 2019. održana konferencija za medije udruženja Jadovno 1941. na temu: „POKOLj“ – Terminološka odrednica za genocid počinjen nad pravoslavnim Srbima od strane Nezavisne Države Hrvatske. Na konferenciji je govorio i Akademik, Prof. dr. Vasilije Krestić. Transkript i video zapis njegovog izlaganja donosimo u celosti:
Ja zahvaljujem kolegama i prijateljima iz Udruženja Jadovno 1941. što su me udostojili da dođem na ovu konferenciju i da im pružim podršku, što činim sa osobitim zadovoljstvom.
Činim to iz više razloga. Pre svega činim to kao pripadnik ovog naroda koji je postradao u Pokolju i činim to kao i čovek koji se bavio problemom genocida i to ne sa stanovišta prebrojavanja srpskih žrtava, sa stanovišta načina kako je on uništavan, nego sa željom sa dam odgovor: Zašto!?
Ko čini genocid, zašto ga čini, kada nastaje ideologija o genocidu, ko je stvara i iz kojih razloga itd.
U svakom slučaju mislim da je ova inicijativa jako dobro došla. Šteta je što ona polazi od pojedinih manjih društava, šteta je što ovakve inicijative ne podržavaju oni koji bi bili dužni i koji bi se osećali obavezni a nalaze se na čelu naše države.
Ne samo u ovom trenutku nego i u ranijem periodu.
Ne znam šta se to događa sa nama, od koga strahujemo, od čega zaziremo, šta nam smeta da se bavimo naučno jednim zločinom kakav je ovaj koji ćemo danas evo da imenujemo kao Pokolj.
Moram da kažem da me prosto obuhvata tuga i jad što smo tako neodgovorni prema našim žrtvama, to što nemamo istinsko hrišćansko osećanje prema njima, ne zato da bismo optuživali zločince jer oni će taj teret nositi na svojoj grbači dok je sveta i veka, nego zato da se odužimo našim žrtvama, da im se poklonimo i da ih nikad ne zaboravimo.
Ali na žalost naši političari u vreme titoizma to nisu smeli zbog bratstva i jedinstva. Ali titoizam je prošao a mi smo ostali u ovom pogledu i dalje titoisti. Mi i dalje imamo neki strah, imamo neke obzire, ne znam zašto, ne znam prema kome i ne znam zbog čega da ne kažemo istinu, naučno proverenu istinu.
Zašto mi nemamo poput Jevreja recimo pa čak i poput nekih nama susednih naroda koji su i vršili genocid nad nama, nijedan memorijalni centar?
Taj memorijalni centar ćemo zahvaljujući ovom gospodinu koji, ja imam čast da sam se upoznao s njim i da on izgara na jednom poslu, valjda dobiti Banjaluka. Ne znam da li znate, jevrejski narod koji je najviše postradao u genocidu, ima negde u Evropi oko petnaest ili šesnaest memorijalnih centara!?
Mi u Srbiji nemamo za sad ni jedan.
Pa to je sramota prvog reda i to je jedan od razloga zbog čega ja kao istoričar i kao Srbin koji imam puno osećanja prema svim stradalima bez obzira koje su vere, koje su boje kože i koje su nacije, imam osećanje da ih poštujemo, da im se večno klanjamo i da ih ne zaboravimo.
Ja mislim da ova konferencija treba da posluži i onima koji bi sa vrha odlučivali o ovome da malo razmisle o tome da li nije poslednji čas da se osnuje jedan ili dva srpska memorijalna centra.
Ovaj ćemo imati u Banjaluci i daj Bože da on funkcioniše kako valja. Imajući u vidu ljude koji su se okupili oko gospodina Bastašića ja mislim da će on profunkcionisati na najbolji način. Ali sramota je za Srbiju i srpski narod u Srbiji što nema memorijalnog centra ovde usred zemlje Srbije.
Imaćemo neki memorijalni centar ako Bog da na Sajmištu, ali to neće biti memorijalni centar srpskim žrtvama, nego će to biti memorijalni centar žrtvama fašizma. Dakle nešto što je ograničeno na jedno vreme, što je ograničeno na jedan period i što nema veze sa ovim Pokoljem zbog kojeg smo se mi ovde sastali.
Dakle ja mislim da bi svim silama morali da radimo na tome i to što je rekao Jovan Dučić, naš poznati pesnik da bi o Pokolju, o genocidu, Srbi trebali da govore „urbi et orbi“ iz dana u dan, da celi svet o tome zna, da bude obavešten. Ako ne dobijemo memorijalni centar kao središte u kojem ćemo ozbiljno izučavati problem Pokolja mi nećemo dalje odmaći nego što smo dosad činili s pojedinim slučajevima ovakve kakve imamo, s pojedinim dobrovoljnim društvima ili pojedinim entuzijastima na koje se svodi sve ovo što možemo da učinimo i što smo učinili.
To nije dobro, moram reći da je to sramota naše vlasti i u prošlosti i danas, sramota i nas kao naroda što nismo u stanju da prisilimo vlast da se jednom konačno posveti tom pitanju i da steknemo jednu instituciju koja će sva biti posvećena naučnom proučavanju genocida odnosno Pokolja.
Mislim da time ne treba da se obaziremo na to šta će reći braća Hrvati ili Muslimani ili bilo ko drugi. To je naša dužnost, nacionalna, to je naša patriotska dužnost, to je naša hrišćanska dužnost. Ako to ne učinimo bojim se da ćemo i sami snositi veliki greh.
Što se tiče samog naziva tog počinjenog genocida za koji smo se odlučili da imenujemo kao Pokolj. Naravno, uvek može da bude i drugih predloga i drugih razložnih i umesnih predloga ali mislim da ovaj predlog, da se to nazove Pokolj sasim odgovara i ne bismo trebali da pametujemo i da izmišljamo neke nove nazive.
Dovoljno je ovo da nas okupi i označi taj zločin kako on i zaslužuje.
Najlepše vam hvala.
Priredila redakcija portala Jadovno 1941.
Vezane vesti:
Stradanje Srba dobilo ime: Pokolj je srpski Holokaust
Podrška terminološkoj odrednici POKOLj od strane udruženja za odbranu ćirilice „Dobrica Erić“
Dušan Bastašić,: “Pokolj” je srpski “Holokaust”
VIDEO – Emisija „Agora“: Pokolj je ime genocida nad Srbima
Anđelko Anušić: Udruženju Jadovno 1941.
Banković: „Pokolj“ – termin za genocid nad Srbima u NDH 1941-1945
One Response
Roditelji su mi preživeli pokolj u Prijedoru a moja baka Marija, tetka Danica i njeni Velinka i Ratko su stradali u Staroj Gradiški. Izbegli su u avguszu 1941 za Beograd. Mama je stlno išla na neke sastanke čak u Domu Armije ali se uvek vraćala razočarana. Nije imala podršku jer se srstra udala a ja već 1970 otišla u Nemačku. Žao mi je što mami nisam pomogla zapiše svoja srćanja.