fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Василије Крестић: Срамота је првог реда да ми у Србији немамо ни један Меморијални центар

У Београду је 18. марта 2019. одржана конференција за медије удружења Јадовно 1941. на тему: „ПОКОЉ“ – Терминолошка одредница за геноцид почињен над православним Србима од стране Независне Државе Хрватске. На конференцији је говорио и Академик, Проф. др. Василије Крестић. Транскрипт и видео запис његовог излагања доносимо у целости:

Учесници конференције за медије удружења Јадовно 1941. на тему: „ПОКОЉ“
Учесници конференције за медије удружења Јадовно 1941. на тему: „ПОКОЉ“

Ја захваљујем колегама и пријатељима из Удружења Јадовно 1941. што су ме удостојили да дођем на  ову конференцију и да им пружим подршку, што чиним са особитим задовољством.

Чиним то из више разлога. Пре свега чиним то као припадник овог народа који је пострадао у Покољу и чиним то као и човек који се бавио проблемом геноцида и то не са становишта пребројавања српских жртава, са становишта начина како је он уништаван, него са жељом са дам одговор: Зашто!?

Kо чини геноцид, зашто га чини, када настаје идеологија о геноциду, ко је ствара и из којих разлога итд.

У сваком случају мислим да је ова иницијатива јако добро дошла. Штета је што она полази од појединих мањих друштава, штета је што овакве иницијативе не подржавају они који би били дужни и који би се осећали обавезни а налазе се на челу наше државе.

Не само у овом тренутку него и у ранијем периоду.

Не знам шта се то догађа са нама, од кога страхујемо, од чега зазиремо, шта нам смета да се бавимо научно једним злочином какав је овај који ћемо данас ево да именујемо као Покољ.


Морам да кажем да ме просто обухвата туга и јад што смо тако неодговорни према нашим жртвама, то што немамо истинско хришћанско осећање према њима, не зато да бисмо оптуживали злочинце јер они ће тај терет носити на својој грбачи док је света и века, него зато да се одужимо нашим жртвама, да им се поклонимо и да их никад не заборавимо.

Али на жалост наши политичари у време титоизма то нису смели због братства и јединства. Али титоизам је прошао а ми смо остали у овом погледу и даље титоисти. Ми и даље имамо неки страх, имамо неке обзире, не знам зашто, не знам према коме и не знам због чега да не кажемо истину, научно проверену истину.

Зашто ми немамо попут Јевреја рецимо па чак и попут неких нама суседних народа који су и вршили геноцид над нама, ниједан меморијални центар?

Тај меморијални центар ћемо захваљујући овом господину који, ја имам част да сам се упознао с њим и да он изгара на једном послу, ваљда добити Бањалука. Не знам да ли знате, јеврејски народ који је највише пострадао у геноциду, има негде у Европи око петнаест или шеснаест меморијалних центара!?

Ми у Србији немамо за сад ни један.

Па то је срамота првог реда и то је један од разлога због чега ја као историчар и као Србин који имам пуно осећања према свим страдалима без обзира које су вере, које су боје коже и које су нације, имам осећање да их поштујемо, да им се вечно клањамо и да их не заборавимо.

Ја мислим да ова конференција треба да послужи и онима који би са врха одлучивали о овоме да мало размисле о томе да ли није последњи час да се оснује један или два српска меморијална центра.

Овај ћемо имати у Бањалуци и дај Боже да он функционише како ваља. Имајући у виду људе који су се окупили око господина Басташића ја мислим да ће он профункционисати на најбољи начин. Али срамота је за Србију и српски народ у Србији што нема меморијалног центра овде усред земље Србије.

Имаћемо неки меморијални центар ако Бог да на Сајмишту, али то неће бити меморијални центар српским жртвама, него ће то бити меморијални центар жртвама фашизма. Дакле нешто што је ограничено на једно време, што је ограничено на један период и што нема везе са овим Покољем због којег смо се ми овде састали.

Дакле ја мислим да би свим силама морали да радимо на томе и то што је рекао Јован Дучић, наш познати песник да би о Покољу, о геноциду, Срби требали да говоре „urbi et orbi“ из дана у дан, да цели свет о томе зна, да буде обавештен. Ако не добијемо меморијални центар као средиште у којем ћемо озбиљно изучавати проблем Покоља ми нећемо даље одмаћи него што смо досад чинили с појединим случајевима овакве какве имамо, с појединим добровољним друштвима или појединим ентузијастима на које се своди све ово што можемо да учинимо и што смо учинили.

То није добро, морам рећи да је то срамота наше власти и у прошлости и данас, срамота и нас као народа што нисмо у стању да присилимо власт да се једном коначно посвети том питању и да стекнемо једну институцију која ће сва бити посвећена научном проучавању геноцида односно Покоља.

Мислим да тиме не треба да се обазиремо на то шта ће рећи браћа Хрвати или Муслимани или било ко други. То је наша дужност, национална, то је наша патриотска дужност, то је наша хришћанска дужност. Ако то не учинимо бојим се да ћемо и сами сносити велики грех.

Што се тиче самог назива тог почињеног геноцида за који смо се одлучили да именујемо као Покољ. Наравно, увек може да буде и других предлога и других разложних и умесних предлога али мислим да овај предлог, да се то назове Покољ сасим одговара и не бисмо требали да паметујемо и да измишљамо неке нове називе.

Довољно је ово да нас окупи и означи тај злочин како он и заслужује.

Најлепше вам хвала.

 

Приредила редакција портала Јадовно 1941.

Везане вести:

Страдање Срба добило име: Покољ је српски Холокауст

Подршка терминолошкој одредници ПОКОЉ од стране удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“

Душан Басташић,: “Покољ” је српски “Холокауст”

ВИДЕО – Емисија „Агора“: Покољ је име геноцида над Србима

Анђелко Анушић: Удружењу Јадовно 1941.

Банковић: „Покољ“ – термин за геноцид над Србима у НДХ 1941-1945

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

One Response

  1. Roditelji su mi preživeli pokolj u Prijedoru a moja baka Marija, tetka Danica i njeni Velinka i Ratko su stradali u Staroj Gradiški. Izbegli su u avguszu 1941 za Beograd. Mama je stlno išla na neke sastanke čak u Domu Armije ali se uvek vraćala razočarana. Nije imala podršku jer se srstra udala a ja već 1970 otišla u Nemačku. Žao mi je što mami nisam pomogla zapiše svoja srćanja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: