Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
„Када ми је узвратио да ће ме моја земља због тога благосиљати за шест месеци, ја сам му одговорио да нећу остати на власти ни шест дана потпишем ли тај документ. Онда сам га ја запитао, зашто се човек који је побрао већ толико ловорика као он спрема да нападне једну малу земљу каква је Грчка“
Хитлер тражи пакт
Четвртог марта 1941. кнез Павле Карађорђевић стигао је у Берхтесгаден где је пет часова разговарао с Хитлером. Био је то тајни сусрет којем је присуствовао још само Рибентроп, као преводилац у ретким тренуцима када је Павлу требало помоћи с немачким. Није вођен записник, тако да о последњем разговору пред избијање рата сазнајемо из Павловог писма ташти, великој војвоткињи Јелени Владимировној којој из избеглиштва, Монтреја на Женевском језеру, пише 1947. године:
Драга мајко,
Знам да желите да чујете моју верзију онога што се догодило 1941.
Ево неколико чињеница.
Током зиме 1940/1941. Хитлер је неколико пута покушао да ступи у везу с члановима наше владе. Најпре га је наш министар иностраних послова посетио сам, а затим заједно са председником владе. На оба састанка Хитлер је говорио о могућности да се склопи нека врста споразума између двеју земаља. Чини ми се да је на другом од њих први пут поменуо – не инсистирајући на томе – тројни пакт.
Ми смо стално давали избегавајуће одговоре, а министри би увек одговарали да морају да се консултују са мном. Он је зато почео да тражи састанак са мном, а ја сам се дуго ‘правио глув’. Како су њихови захтеви бивали све неодложнији, главни чланови наше владе тражили су од мене да га посетим у интересу наше земље, па сам, после још одуговлачења, морао да попустим и отишао сам у Берхтесгартен.
Нећу описивати цео разговор, који је трајао неколико часова, већ ћу само поменути неколико ствари које би Вас могле занимати. Хитлер је директно затражио од мене да приступимо Тројном пакту, тврдећи да му је потребна јака, независна Југославија, ‘из егоистичких разлога’, и да више неће моћи да нас штити ако Мусолинијев потпис не буде на истом документу поред његовог.
То је, вероватно, значило да је Мусолини хтео да има одрешене руке у Југославији како би обезбедио неке територијалне добитке за своју земљу. Одговорио сам му да је то немогуће, јер моја земља мрзи Италијане (нисам му свакако могао рећи да мрзи и Немце) и јер су, по мом мишљењу, краља Александра убили Италијани. Када ми је узвратио да ће ме моја земља због тога благосиљати за шест месеци, ја сам му одговорио да нећу остати на власти ни шест дана потпишем ли тај документ. Онда сам га ја запитао, зашто се човек који је побрао већ толико ловорика као он спрема да нападне једну малу земљу каква је Грчка.
Хитлер: Ловорике, ловорике, мени је доста тога и рећи ћу Вам истину. Цела та прича заиста ми је врло непријатна и ја о томе ништа нисам знао, али где год видим иједног енглеског војника у Европи, морам га одатле истерати свом својом силом.
Павле: Али, где видите енглеске војнике?
Хитлер: Они сад нису ту, али ускоро ће бити. Ја сам добро обавештен, а осим тога, Грци дозвољавају Британцима да ‘снабдевају’ своје подморнице у њиховим лукама.
Затим је, окренувши се мени, рекао непријатним тоном: – Али, можда ви мислите да је Енглеска већ добила рат?
Павле: Не, то не мислим, али моји погледи који су вам познати нису се променили. Ја не верујем да има друге могућности за мир у Европи осим енглеско-немачког споразума.
Хитлер је онда отпочео један од својих дугих монолога, описујући ми шта је он све у том циљу учинио од свог доласка на власт и како је Енглеска увек одбијала његове понуде. Када је завршио, у разговор је упао Рибентроп и рекао да Енглеска прво мора бити потучена, а онда ћемо ‘можда добити и оно што Принц жели’.
И тако сам се, да скратим причу, вратио кући и одмах сазвао Крунски савет, који се следећих недеља готово свакодневно састајао у двору. Сви су били једногласни у томе да не можемо прихватити пакт, али да морамо отпочети разговоре с Немцима, што би нам омогућило да мобилишемо трупе, с обзиром на то да је њихов број, из финансијских разлога, био знатно смањен. Када је рат отпочео, ми смо били извршили мобилизацију, али је касније њен финансијски терет постао сувише велики. Сетио сам се како је Хитлер био нешто промрмљао о ‘војним клаузулама које би се могле избећи’, па смо се решили да отпочнемо дуге преговоре и видимо шта је он под тим стварно подразумевао. Наша мобилизација ишла је брзо и, када сам 27. марта отишао из земље, већ смо имали на окупу око 700.000 војника.
Касније, не сећам се више тачно датума, чини ми се да је то било непосредно после уласка немачких трупа у Бугарску, на једном од наших свакодневних састанака, министар војни је узео реч и обавестио нас да, с војног становишта, више немамо никакве шансе да се одбранимо. Француска више не постоји, енглеских трупа, и то веома мало, има само у Египту, Русија је у савезу са Немачком, а цео Вермахт је тренутно слободан. Немачке трупе се налазе у Мађарској, Румунији и сада у Бугарској, Италијани су на нашим западним границама и у Албанији, тако да када будемо поражени само ће мали део војске, буде ли имао среће, успети да се провуче између Италијана у Албанији и Немаца у Бугарској, и побегне према Солуну. Осим тога, имамо само 48 тенкова.
Затим је, окренувши се мени, Хитлер рекао непријатним тоном: – Али, можда ви мислите да је Енглеска већ добила рат?
Морам да поменем и да смо у то време тајно били послали у Атину једног генералштабног официра, који се састао са генералом (Папагосом?) и вратио се са документом из којег се видело шта су енглеско-грчки планови. Наш министар војни и генералштаб нису били задовољни тим документом, није им деловао охрабрујуће. Овде морам да Вас подсетим на једну важну чињеницу.
Хрватски посланици су дванаест година одбијали да учествују у раду нашег парламента, Хрватска је бојкотовала Београд, а Мусолини је охрабривао сваки субверзивни покрет у тој покрајини. Тек у септембру 1939. успео сам, после бескрајно много мука, да измирим Србе и Хрвате, и образујем владу у којој су Хрвате представљали њихов лидер др Мачек и још неколико чланова његове странке. Дан после песимистичког излагања министра војног, одржан је још један састанак на којем је др Мачек узео реч и инсистирао да треба да потпишемо пакт са Немачком, јер је она прихватила све наше захтеве, а то су да немачким трупама и војним возовима неће бити дозвољен пролаз кроз нашу земљу и да нећемо бити увучени у рат против наших савезника из Првог светског рата.
Његова аргументација заснивала се на томе да је Хрватска на северу и у равници, да је највише индустријализована и да ће стога одмах бити уништена, а да ниједан Хрват неће моћи да побегне, док би мали број Срба могао да се провуче између Бугарске и Албаније. Он не може да гурне Хрватску у рат када нам Немачка непосредно не прети и када од нас не тражи ништа. После њега је говорио др Куловец, лидер словеначке католичке странке, који је подржао гледиште др Мачека и рекао да је ‘солидаран’ с њим. Ни један ни други нису били пронемачки оријентисани, штавише, обојица су мрзели Немце.
Немачка је у међувремену била одредила тачан датум до којег је требало да одговоримо на њен захтев. Читаво време које је тада било преостало провео сам покушавајући да убедим Мачека и Куловца да промене став, председник владе био је на мојој страни, али сви моји напори су били узалудни. Према томе, био сам суочен са следећим проблемом: или да потпишем пакт, или да изгубим Хрвате и Словенце с којима сам постигао помирење и тако поцепам државу којој сам, да тако кажем, био старатељ у име свог Краља. Да бих Вам показао како је мој лични положај био тежак, испричаћу Вам шта ми се тада догодило с једним од вођа опозиције (Мишом Трифуновићем, који је у Лондону три недеље био председник владе, касније се прикључио Титу и најзад од овога био осуђен на осам година робије). Он ми је рекао, трљајући руке, да ћу ако потпишем пакт бити проглашен присталицом Немачке, а ако га не потпишем: – Ми ћемо рећи да сте нас гурнули у рат због оне ваше жене Гркиње!
Сад прелазим на питање Солуна. На једном од састанака нашег савета, министар иностраних послова Цинцар-Марковић је рекао да би Солун, у којем смо имали повлашћен статус и поседовали „слободне зоне“, лако могао бити додељен било Италији било Бугарској, а у том случају ми бисмо били потпуно одсечени од западног света (Јадран је већ био италијанско језеро). Он је, стога, предложио да о овом питању разговарамо са Немцима како бисмо заштитили своје интересе. На једном од наших последњих састанака он је изненада изјавио да нам је Немачка понудила Солун. Овај предлог био ми је крајње непријатан, па сам затражио од њих да одбију Хитлерову понуду. Сви су се једногласно сложили са мном, само се Цинцар-Марковић успротивио, али га је већина ућуткала. Нико није намеравао да било шта узме од Грка, који су уживали наше најискреније симпатије, што смо много пута и доказали. Овде сам се пре неколико дана састао с Цветковићем, који је тада био председник наше владе, и он ми је показао немачку Белу књигу објављену 1941. године, која садржи пакт и све његове клаузуле: ни у једној од њих се не помиње Солун. У тој књизи Солун се помиње само у једној Хитлеровој прокламацији, а Цветковић мисли да је Хитлер ту имао у виду преговоре које сам горе напоменуо.
Досад сам углавном говорио о нашим односима с Немачком, не помињући другог непријатног суседа – Италију. Пуних 20 година Италија је систематски покушавала да уништи моју земљу и није презала чак ни од убиства краља Александра. Од самог избијања рата имали смо да се носимо с италијанским интригама, а бар двапут је изгледало да ће нас и напасти. Из неког разлога одлучили су да прво нападну Грке, а када су схватили да се тамо ствари развијају неповољно по њих, извршили су огроман притисак на нас не бисмо ли пустили њихове камионе да прођу кроз Далмацију и појачају њихове бедне трупе. Ја се, наравно, нисам с тим сложио. Једног тренутка били смо у политичким преговорима с Мусолинијем, који је покушао да се служи друкчијим методама и предложио нам италијанско-југословенски пакт, што сам одбио због страха да не ослабим Грчку.
Тешко ми је да помињем свој став према Грчкој за време грчко-италијанског рата, али нико га не зна боље од Росетија који ми је о томе често говорио. Он ми је чак рекао да га је краљ Ђорђе ИИ , непосредно пре његовог одласка, замолио да напише истину о мени, јер га је изгледа бринуло што се ствари тако погрешпно представљају. Да ли је било могуће да краљ Павле затражи од свог секратара да пише Росетију и пита га да ли сам се понашао као пријатељ Грчке и шта сам чинио? Сигуран сам да би оно што он има да каже било драгоцено. Ово се писмо бескрајно отегло, а ипак сам се само „дотакао предмета“.
Љубим Вам руке и остајем Ваш одани,
Павле
*Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића
НАСТАВИЋЕ СЕ…
Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић
Извор: НЕДЕЉНИК
Везане вијести:
Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)
Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)
Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)
Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)
Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)
Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)
Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)
Како се око кнеза Павла водила полемика: Да ли је Југославија желела Солун? (17)
Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)
Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)
Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)
Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)
Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)
Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)
Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)
Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)
Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)
Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)
Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)
Како је пропао покушај да се спречи пуч 27. марта: „Не сме се проливати братска крв!“ (36)
Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)
Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)
Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)
Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)
