Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Симбол пркоса сили и смрти (7): Вешање на годишњицу отпора

Датум објаве: четвртак, 29 марта, 2018
Величина слова: A- A+

Позна јесен и зима 1941. године представљали су велико искушење и прекретницу у Народноослободилакој борби, посебно после пада Ужица и продора моћних немачких и четничких снага на простор такозване Ужичке републике. Главнина партизанских снага се пред том силом морала повући ка Санџаку.

Рат им прекинуо младост: Стеван Филиповић са сестром Јелицом Фото: Б. Симоновић
Рат им прекинуо младост: Стеван Филиповић са сестром Јелицом Фото: Б. Симоновић

Тражена зверка

Стеван Филиповић је у том тренутку био командант Првог поцерског батаљона, који је остао одсечен на Церу. На саветовању у Грабовцу, одржаном 21. децембра, закључено је да се тај батаљон не може одржати по цичи зими и одлучено да се због недостатка хране и муниције привремено расформира. При покушају да се из Грабовца пребаци на Цер и придружи саборцима, Стеван Филиповић и његов млађани курир, петнаестогодишњи Душан Ковачевић, у ноћи између 23. и 24. децембра, промрзли и дезоријентисани по великој хладноћи, забасали у четничи осињак у селу Трбосиљу.

Познату и тражену зверку, која им је тако ненадно упала у мрежу, четници су дан-два касније предали љотићевцима, а ови га одмах проследили Немцима. Тако се Филиповић претпоследњег дана 1941. године нашао у немачком логору у Шапцу где су пропали сви покушаји да га, милом или силом, приволе да проговори.

И осталим затвореницима је, како су касније казивали преживели из тог логора, саветовао да ћуте, или ако већ морају да проговоре и не могу да издрже муке, да кривицу сваљују на већ погинуле устанике или оне који су ван домашаја дугачке злотворске руке окупатора и његових слуга. Саветовао им је да чак да њега окривљују – био је сигуран да се неће главе наносити јер они добро знају ко је он и какву улогу има у народноослободилачком покрету:

– Немојте им само показати да наша смрт значи њихову победу! – поучавао је сам ученике у тамници.

Последњи сусрет са сестром

Апсанџије су тих дана дозволиле Филиповићевој сестри Јелици да га посети у затвору. Могуће је да су рачунали да би сестра могла наговорити брата да попусти, одрекне се својих идеја и убеђења и изда другове. Десило се, међутим, обрнуто: сестра му је испричала да су му Немци 19. октобра, два дана пре чувеног масакра у Крагујевцу, стрељали брата Шимуна. Остало је, иначе, запамћено да су џелати пред стрељање те групе, у којој је био и Шимун Филиповић, питали да ли међу њима има Хрвата да би их ослободили, али се он није јавио већ је са друговима отишао у смрт. То је, по свој прилици, Филиповића још више учврстило у уверењу да не попусти и у њему пробудило додатни пркос и инат, да његове уздигнуте руке и стиснуте песнице дотакну бесмртност.

Петнаестак дана касније, пребачен је немачки затвор у Ваљеву. Ни немачким агентима из 714. пешадијске дивизије, како се види из кратког сачуваног записника о саслушању, није пошло за руком да од њега ишчупају ни реч иоле корисног признања, баш као што то неће успети ни спцијалисти Гестапоа у Београду, којима је, уз напомену шефа антикомунистичког одреда из Ваљева, СС капетана Ериха Винекеа “зрео за погубљење”, допао у руке почетком фебруара 1942.

Четници спроводе Бороту и Мајера ка губилишту
Четници спроводе Бороту и Мајера ка губилишту Фото: Б. Симоновић

Чекање на смрт

Након готово два месеца мучења и сваковрсних тортура, кад су схватили да од њега не могу извући ништа више од онога што су о њему, његовом деловању и саборцима већ знали, Филиповић је 25. марта враћен у Ваљево с наредбом да се два дана касније, 27. марта, на годишњицу великих антихитлеровских и антифашистичких демонстрација у Београду и обарања већ потписаног пакта Србије са Трећим Рајхом, обеси у центру Ваљева, заједно са још двојицом његових сабораца Стеваном Боротом и Јосифом Мајером.

Филиповић је, међутим, био толико претучен и измрцварен да није могао стајати на ногама, па су џелати закључили да би такав могао изазвати сажаљење народа док га буду спроводили улицама и одлучили да тог дана одложе његово погубљење. Тако су тог дана обешени само Мајер и Борота, а Филиповић је чекао све до 22. маја.

Читање пресуде Бороти и Мајеру
Читање пресуде Бороти и Мајеру
Фото: Б. Симоновић

Погибија Бороте и Мајера

Вешала у центру Ваљева први пут су, дакле, окрвављена 27. марта 1942. године када су ту погубљени Стеван Борота, четрдесетчетворогодишњи командир 2. чете 3. тамнавског партизанског батаљона, родом из Винковаца, и његов млади саборац, комесар те чете, двадесетдвогодишњи Јосиф Мајер, Јеврејин родом из Ниша. Њих су месец дана раније одвојено заробили тамнавски, такозвани легализовани четници војводе Дамјана Тешановића. Стеван је био рањен и склоњен у једној кући у селу Веселиновац. Како се види на фотографијама, које се чувају у Музеју Револуције народа Југославије, ваљевским улицама до вешала их спроводе, читају им пресуду и намичу омче на врат припадници Српске државне страже и тзв. легализовани четници чији је врховни командант био Коста Пећанац. Занимљиво је да је у извештајима о вешању у Ваљеву ондашња квислиншка штампа Стевана Бороту прекрстила и Иштвана, а за Мајера је посебно наглашавано његово јеврејско порекло и приписивана му најстрашнија злодела над српским народом. Иначе, истог дана по истом сценарију су у Убу и Обреновцу јавно обешени и комунисти, партизански челници Добросав Симић, Светозар Поповић, Влада Аксентијевић и Буда Давидовић.

Аутор: Б. Симовић

Сутра – Симбол пркоса сили и смрти (8): Сликом уписан у вечност

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Симбол пркоса сили и смрти (1): Џелати су пред њима дрхтали

Симбол пркоса сили и смрти (2): Последњи осмех на снимку

Симбол пркоса сили и смрти (3): Фотографије крију убице

Симбол пркоса сили и смрти (4): Мој стриц је био Југословен

Симбол пркоса сили и смрти (5): Кућа са шест споменица

Симбол пркоса сили и смрти (6): Намакао себи омчу на врат

Симбол пркоса сили и смрти (8): Сликом уписан у вечност

Симбол пркоса сили и смрти (9): Нехру клекнуо пред Стеваном




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top