Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Џонатан Штајнберг, покојни професор модерне европске историје на Универзитету Пенсилваније и истакнути проучавалац Холокауста, написао је – „Изостављање Хрватске из конвенционалних студија о Холокаусту је попут књиге чије је прво поглавље истргнуто“, те да су напади на Србе у НДХ „најранији тотални Геноцид који је покушан током Другог светског рата“.
Прије више од 2.000 година, у трећем вијеку прије нове ере, у сјеверној Индији није било ни демократије, ни људских права, ни паметних телефона, ни интернета, а поготово није било невладиних организација. Постојало је само чудесно Мауријско царство, са Ашоком Великим (273.-232.) као његовим владарем.
Након бурних ратова које је водио око 265. пне, окрутни и сурови ратник Ашока је постао познат као богоугодни, забранио је лов, жигосање и непотребно убијање животиња, показивао милост према заробљенима, омогућио бесплатно убразовање на универзитетима и лијечење људи и животиња у болницама. Сви житељи царства су третирани исто, без обзира на расу, нацију, религију или касту, пропагирало се поштовање према родитељима, учитељима и свештеницима, дарежљивост и човјечност према слугама и сиромашнима.
За разлику од савременика из антике, којима је у земље Средоземља слао лијекове, Ашока није био у тренду. У његовом царству није било робова. Мало је ко чуо за царство које је имало библиотеку на шест спратова, према којој су и чувена Александријска и Пергамска библиотека са 700.000, односно 400.000 свезака биле само провинцијске школске књижнице. Јасно је зашто се то скрива или слабо истиче још и данас.
Ни послије два миленијума свијет се пред Ашоком не би имао чиме похвалити. Сиротиње и болести је више него икада, од почетка 20. вијека па до данас сваког боговјетног дана само у ратовима се убије просјечно 3.150 људи, више од милион годишње, а летимо као на Мјесец и ускоро на Марс. Тако би и људождер из задње планетарне забити неким чудим могао осванути у Херцег Новом на празнику мимоза, све са копљем и ножином и сам себе увјеравати како је културан и дружељубив.
Али, нисам желио да причам нашироко о томе, већ само да поменем Ашоку који је као будист подстицао и помагао друге вјерске заједнице, што открива и један од његових едикта уклесан у стијени:
„Не треба поштовати само своју, а одбацивати религије других, већ их треба поштовати због овог или оног разлога. На тај начин помажемо сопственој религији да расте и чинимо услугу религијама других. Чинећи супротно копамо гроб сопственој религији и исто тако штетимо и другима. …“
Довољно је погледати карту православних храмова у источној Билогори, намјерно уништених и девастираних 1941. и 1991. од стране хрватских клерофашиста који су духовно чедо европских центара моћи, да се схвати да Запад цивилизацијски касни за Ашоком више од два миленијума.
Али, нису рушење православних храмова, уништавање матичних књига и пљачка српске имовине били примарни циљ усташке страховладе, већ уништавање доказа да је тај народ на простору тадашње НДХ икада и постојао када га физички униште, превјере и протјерају.
Уз православне Србе, циљне групе за које је планирано истребљење били су Јевреји и Роми, те они заједно чине 94% свих цивила страдалих у 2. свјетском рату са подручја источне Билогоре. При свему томе, дивљаштво хрватских усташа при чињењу масовних злочина јединствено је по својој монструозности и није од краја леденог доба прије 12.000 година забиљежено у људској историји. Требаће времена, али неко ће дочекати дан када ће хрватски законодавци морати правним актом искључити усташе из свог етноса.
Џонатан Штајнберг, покојни професор модерне европске историје на Универзитету Пенсилваније и истакнути проучавалац Холокауста, написао је – „Изостављање Хрватске из конвенционалних студија о Холокаусту је попут књиге чије је прво поглавље истргнуто“ (“The omission of Croatia from the conventional Holocaust studies is like a book whose first chapter is torn out”), те да су напади на Србе у НДХ „најранији тотални Геноцид који је покушан током Другог светског рата“ (“earliest total genocide to be attempted during World War II”).
Онај који је по завршетку 2. свјетског рата био на челу јужнословенске државе и чије се име више не изговара у пристојном друштву, све је учинио да свијет, осим ријетких појединаца попут професора Штајнберга, не сазна што се десило. Залуду се данас вајкати и питати да ли би била могућа и 1991. и 1995. и 1999. да је бар мало истине о страхотама у НДХ допрло до свјетских уџбеника, као што је то случај са Холокаустом и Порајмосом.
У српском друштву већ двије деценије са мањим или већим интензитетом траје отворена медијска борба између оних појединаца и друштвених субјеката који се залажу за отворен исказ о српским жртвама, законску и сваку другу регулативу и активност у њиховој меморизацији као услову за биолошки опстанак, те са друге стране шаролике булументе у најмању руку „мутних“ индивидуа, међу којима има научника и политичара, умјетника и свештеника, агената свих врста, отворених непријатеља и других србомрзаца. Не бих овом приликом о њима, сви знамо та имена, њихове ставове, а рекао бих и домаће задатке. Довољно је да због опрезности констатујемо њихово постојање, „… али се не могу усвојити схватања поменутих несређених духова по којима изгледа да је допуштено волети човечанство и сваки други народ, само не свој.“ (Јован Цвијић, 1907.)
Шта се то дешава са Србљима?
Сјећам се, колико пратим ову тему, да је још 2016, 14. новембра, Народној Скупштини Републике Србије поднијет приједлог Резолуције о Геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата, који није прихваћен.
· 26.новембра 2021. народни посланик Миодраг Линта је Народној скупштини Републике Србије поднео приједлог за усвајање Закона o Меморијалном центру Геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској (1941-1945). Скупштина Србије на свом засједању 14. децембар 2021. године није прихватила овај приједлог, а за њега је гласало свега 13 од 165 присутних посланика. За више од трећину посланика, њих 85, тема је била толико маргинална да сједници нису ни присуствовали.
http://www.parlament.gov.rs/akti/zakoni-u-proceduri/zakoni-u-proceduri.1037.html
https://ssr.org.rs/skupstina-sesti-put-nije-prihvatila-prijedlog-linte-za-izmjene-i-dopune-zakona-o-pravima-boraca/; 21. дец. 2021.
https://ssr.org.rs/skupstina-deveti-put-nije-prihvatila-prijedlog-linte-za-izmjene-i-dopune-zakona-o-izbjeglicama/; 21. дец, 2021.
· Смиља Тишма, која је најстарија посланица у Народној скупштини Републике Србије, рођена је 1930. у билогорском селу Зринска и као дијете преживјела заточеништво у Јасеновцу и другим усташким логорима. 7. децембра 2021. је на челу представника Организационог одбора „Апела за усвајање Предлог Резолуције о усташком Геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској (1941-1945) и проглашење 28. априла за Дан Геноцида над Србима у 20. веку“ поднијела приједлог скупштини. Приједлог резолуције са скоро истим садржајем поднио је скупштини 13. децембра и Миодраг Линта.
За приједлог резолуције гласало је 23. децембра 30 посланика од укупно 143 присутна. Преко 40% посланика, њих 107, игнорисали су и тему и своје радно мјесто.
· 24. јануара 2022. представници Организационог одбора „Апела за усвајање предлога резолуције о усташком Геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима од 1941 до 1945. године и проглашења 28. априла за Дан Геноцида над Србима у 20. веку“ још једном траже да се Влада Србије изјасни о овом предлогу и да парламент одржи ванредну седницу тим поводом колико већ 27. јануара.
· 9. фебруара 2022. Смиља Тишма је још једном позвала да се искористи посљедња шанса пред истек мандата скупштине и усваји резолуција: – „Позивам Ану Брнабић да закаже седницу у Скупштини Србије, да се прекине са ћутањем администрације, да све буде једна тачка дневног реда – Резолуција о усташком Геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ, на коју смо чекали 80 година. Народ који нема историју осуђен је да одумире, а то је у великој мери случај са нама Србима. Срамно је и понижавајуће за све жртве и српску нацију да се 76 година скрва монструозни злочин у НДХ.“ – https://www.danas.rs/vesti/drustvo/traze-da-skupstina-srbije-usvoji-smiljinu-rezoluciju-o-ustaskom-genocidu/
Тако је Смиља Тишма отворила као најстарија посланица у понедељак, 3. августа 2020. године прво засједање Народне скупштине Републике Србије и затворила је крајем мандата својим питањем предсједници владе. Чини се да је своје двије драгоцјене године у десетој деценији живота безуспјешно протраћила.
Вријеме алибија за страх је истекло
Јест да су Срби понекад претјеривали и због своје храбрости били мирођија у чорбама које није требало ни кусати, али, ни одлука посланика у Народној скупштини Републике Србије није ни опција ни мудрост већ простачки кукавичлук.
Како другачије протумачити, а не желећи вјеровати у теорије завјере, протународну дјелатност и диктат страних служби и све оно противно националним интересима што се може мирне душе приписати са сигурношћу властима након 5. октобра, али не и садашњој гарнитури на власти. Сљепило и незнање такође не може бити изговор – на то би се увриједили и десетогодишњаци! Питање о томе шта се то дешава данас у Србији и чега се боје Срби, поставио је и Василије Ђ. Крестић:
„ …шта се дешава данас у Србији кад је реч о Геноциду над Србима у НДХ … када је на дневном реду било постављено питање прихватања „Резолуције о усташком Геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватске (1941‒1945) и проглашења 28. априла за Дан Геноцида над Србима у 20. веку”. Тај захтев и предлог групе посланика, на велико и непријатно изненађење јавности, Скупштина није прихватила. … Симптоматично је то да је госпођа Тишма после свог излагања, добила френетичне апалузе огромне већине посланика, а онда су јој ти исти представници народа ускратили поверење и нису гласали за њен предлог. Поставља се питање шта стоји иза тог и таквог двојаког односа представника нашег народа у Скупштини Србије. Шта их и ко их спутава да се приликом гласања понашају као и приликом френетичног аплаудирања? Да ли се они некога или нечега боје?“ –https://nasasloboda.rs/vasilije-dj-krestic-sta-se-to-desava-u-srbiji-kad-je-rec-o-genocidu-nad-srbima-u-ndh/; 23. јануар, 2022.
Сва је прилика да је вријеме алибија за страх истекло заједно са мандатом одлазећег скупштинског сазива. Не прејудицирајући њен будући састав и да ли ће одлуке доносити посланици из истог политичког миљеа (а биће да хоће), сазрело је вријеме за пуну валоризацију страдања у 2. свјетском рату. Све се више у Србији говори о мањку појединих професија, жали за стотинама хиљада који су отишли ван земље, стимулише повратак у село и помало, иако недовољно, размишља и о расту наталитета као питању свих питања, гдје је незаобилазна и анализа од почетка 20. вијека, како смо дошли до овох алармантног стања у којем се налазимо. Данас су информације доступне попут ваздуха. Далеко је оно вријеме из, рецимо, 1969, када сам групи колега, сјећам се да их је било из Раче Крагујевачке, Прокупља, Гњилана … причао о њима непознатом Јасеновцу и судбини мојих Билогораца и уопште Срба у вријеме НДХ, а они ми нису вјеровали!?
Можда је случајност или пак нека врста сензибилитета развијена након два погрома и четири генерације прекодринских и прекосавских Срба које су их преживјеле, тек, догађај о којем је даље ријеч, десио се у отприлике у истом времену, иако хронолошки нешто раније него приједлог поменуте резолуције у скупштини. У Панчеву је крајем прошле године, 2. децембра 2021, одржан XI Сабор Билогораца након изостанка манифестације 2020. због пандемије короне, која би и до данас била у пуном замаху да политичари и медији нису у Украјини нашли нову занимацију. Чак и за најеластичније новинарске критеријуме ово би била „бајата“ вијест, да није детаља са овог скупа који је актуелан не само два мјесеца касније, него и више од посљедњих три четврт вијека.
Ради се, наиме, о томе да је на Сабору Билогораца, који има и статутарне ингеренције Скупштине Завичајног удружења „Билогора“, донијета одлука да се изгради спомен-капела посвећена Билогорцима страдалим у ратовима 20. вијека. Управо ових мјесеци у удружењу је завршен и опсежан посао меморизације билогорских жртава, посао који је трајао осам година и у којем је учествовало више од 150 сарадника.
Међу Билогорцима је рано сазрела свијест о томе, посебно након катастрофалних догађаја за српски народ од 1991. до 1995, па и 1999, да нема важнијег националног задатка од пуног евидентирања српског страдања у 20. вијеку.
Стварања свесрпског меморијалног центра са свим неопходним пратећим садржајима, те дипломатска и друга активноста на међународном плану за пласирање истине свијету о том страдању је нешто што се не може заобићи у скоријој будућности, иако за то ни у послијератној Југославији, ни у Србији након распада Југославије за то није било политичке воље. У бурним превирањима свијета на историјској прекретници, српски народ без ултимативне националне стратегије, која без призива укључује и тзв. „културу сјећања“, нема много алтернатива, већ само пут у мрак нестајања. До тог тренутка, до политичке спремности да се нешто учини, а чини се да се и неће моћи превише чекати, Билогорци су одлучили да „спасе душу“ и подигну својим свјетлим прецима страдалим на правди Бога, споменик који ни само вријеме више неће моћи избрисати.
У овом тренутку то је, разумије се, начелна одлука иза које слиједи мноштво енигми које треба разријешити, од организационих и финансијских, до урбанистичких и правних. О два питања која су истовремено, за разлику од наведених, можда интересантнија за јавност, могло се одмах расправљати. Прво је дилема, да ли на плочама у православном храму са именима 4.286 источнобилогорских Срба уклесати и имена 1.015 жртава других националности.
Одговор није могао бити превише сложен, јер бисмо се и сами огрјешили о те страдале са истом судбином, пријатеље, комшије, па и рођаке Чехе, Хрвате, Роме Јевреје, у ситуацији када их ни „њихови“ не уважавају.
Еклатантан је примјер за то је цитат из књиге троје хрватских аутора (Blažeković, Anita; Ivković, Zdravko; Vusić, Josip, Јugoslavensko nasilje i prešućivane žrtve 2. svjetskog rata i poraća s područja današnje Bjelovarsko -bilogorske županije, 2. izdanje, Ogranak Matice hrvatske u Bjelovaru, Bjelovar, 2015, 976 str.):
„Bezbroj je primjera i junačkog držanja i borbe za Hrvatsku i među nacionalnim manjinama. … Тijekom Drugoga svjetskoga rata ovo je selo /Иваново Село, нап. РР/ dalo 33 žrtve.“ (стр. 440-441). Шест цивила из овог села страдало од ових junaka и 13 погинулих партизана (7 Чеха, 5 Хрвата и један Србин) који су били на магистралној линији борбе читавог слободољубивог свијета да се затрпа понор из којег је звијер изашла, то се не рачуна!
Са друге стране, свима је познат усташки „мастер-план“ кроз Будакову изјаву о убијању, протјеривању и прекршатању Срба (иако беспризорни Корб то негира), мада из тог времена нема аудио записа као са Туђмановог говора на Brijunima. Мање је познато да је такав план постојао и за Роме, а вјероватно и Јевреје, судећи по усташким истраживањима о њиховом броју, не би ли боље процијенили обим „посла“ који су намјеравали обавити:
„U popisnim materijalima iz popisa 1921. i 1931. koji se čuvaju u Hrvatskom državnom arhivu dio njih rađen je u vrijeme NDH. Znakovito je što smo u tim materijalima pronašli koncepte popisa broja Cigana na temelju popisa iz 1921. i 1931. Vjerojatno su vlasti u NDH tražile podatke o broju Roma koje je statistički zavod zatim izradio. Navedene podatke našli smo u kutiji 60, svesci 77 i 78 te u kutiji 63, svezak 81“. – (Vojak, Danijel, Romi u popisima stanovništva…, „Migracijske i etničke teme“, 20, 4: 447–476, Zagreb, 2004) у фусноти 32 на 468. стр.)
Уз знатно мању ромску популацију и етничку мимикрију у пописима, можемо са сигурношћу тврдити да су усташе итекако јасно знали број Срба у НДХ и шта планирају са њима чинити. Иако је то тема која захтјева опсежнији приступ, овдје треба напоменути да је жалосно да има изјава више усташких званичника, па и самог Павелића у разговору са Хитлером, о 3 милиона Срба на територију НДХ. Жалосно због тога што је то, иако заокружен, ипак оперативни број, квантум „реметилачког фактора“ са којим се у стварности на овај или онај начин требало суочити, а не само резултат статистичке процјене из фотеље и „ових наших“, али и „оних“ који би ревидирали број жртава на ниво капацитета сеоског фудбалског терена.
Ако смо људи, можемо ли своју добру вољу дијелити и дозирати у пропорцији са бојом коже, вјером и нацијом оних које сусрећемо? Ако не можемо, како да то чинимо према мртвима. Без обзира чак и на вјеру, небо је само једно!
Билогорци у Шумадији
Друго питање на које је требало одговорити је локација за подизање спомен-обиљежја. Да су Билогорци у свом завичају и да су околности такве какве нису, најпримјереније мјесто би била сама Билогора, не само као завичај, већ и мјесто страдања за више од 1.000 жртава, понајвише на стратиштима у селима гдје су и живјели.
Међутим, локална обиљежја у тим насељима су постављана већ након 2. свјетског рата, истина, чешће са исписом броја страдалих него њиховим именима, замјењиване ћириличне плоче са латиничним, те умјесто навођења стварних разлога и узрока смрти еуфемистички и униформно проглашаване „жртвама фашизма“. Али, споменици су ипак постојали и бар једном годишње се том помену указивала пажња.
Доласком хрватске „demokracije“ и нове провале србомржње, ти једини трагови страхота које су се десиле пола вијека раније у Хрватској су срушени, уклоњени, на хиљаде их је девастирано, а и у Билогори су само ријетки преживјели, попут оних у Павловцу, Оровцу или Јасенашу.
Након рата 1991.-1995, ни тамо гдје је то законом гарантовано не трпи се ћирилица, па се оно мало преосталих Срба ни плоче на православним гробљима више не усуђују исписивати тим писмом. Јасно је дакле са каквим би се, административним и другим отпором суочио покушај изградње спомен-капеле у Хрватској, чак и да постоји пуна слобода кретања прогнаних 1991. по тој ex-yu држави.
Са друге стране, већина Билогораца данас се налази у Србији што је довољан разлог да се мјесто пијетета и окупљања управо ту подигне. Довољан, али не и једини разлог, а овај други истовремено сугерише и поближу локацију таквог објекта. Ради се, наиме, о подручју уже Србије гдје су током 2. свјетског рата боравили присилно исељени Срби, а значајан број њих сахрањен након природне, али и насилне смрти.
Мања присилна исељавања Срба са подручја источне Билогоре започињу већ 13. јула 1941, три мјесеца након формирања усташке НДХ, а у периоду од 4. до 24. августа имају највећи интензитет, те према евиденцији „Državnog ravnateljstva za ponovu iz kotara Grubišno Polje iseljeno je do 3. rujna 1941. sveukupno 2.526 osoba“ (Dr. sc. Filip Škiljan, Organizirana prisilna iseljavanja Srba sa područjа kotara Grubišno Polje 1941. god.; Ауторски прилог у „Жртве Билогоре XX вијека“, Завичајно удружење “Билогора“, рукопис.) из 32 насеља и преко транзитних логора у Бјеловару, Цапрагу и Пожеги прогнано у Србију. Мањим каснијим исељавањима и добровољним избјеглиштвом због сигурности, у Србији се нашло, бар колико је познато, 2.808 становника котара Грубишно Поље, односно, укупно 3.678 житеља источне Билогоре из 57 насеља. Међу Србима се нашла и неколицина припадника других националности у мјешовитим браковима.
Мета исељавања биле су у правилу имућније српске породице, чијим протјеривањем су фашистичке хрватске власти створиле услове за несметану пљачку, а након тога насељавање хрватских колониста из пасивнијих крајева и словеначких породица које су Нијемци протјеривали из Словеније. Тако се у котару Грубишно Поље нашло 615 породица колониста, а укупно 773 у источној Билогори.
До краја 2. свјетског рата и повратка у билогорски завичај, од укупно 3678 протјераних, 142 је изгубило живот, односно 3,86%. Природном смрћу или од посљедица усташког малтретирања је умрло 115 прогнаних, а насилном смрћу њих 27 (од Нијемаца у логорима и као таоци 13, од четника 1, у формацијама ЈВуО 5, од од нових власти убијено 1944. и 1945. год. 4, а погинулих приликом борби, бомбардовања и у другим околностима било је 4).
Приликом боравка у Србији, међу Билогорцима је рођено и неколико дјеце које нисмо уносили у статистичку обраду података о прогнанима, као ни дјецу рођену и умрлу у Србији. Тако је парох из Горњих Средица, Душан Кашић (1914.-1990.) р. у Великом Грђевцу, са Даринком рођ. Ројчевић из Дијелова у Подравини (1919.-2007.) имао прву ћерку Милицу (1941.-1942.) рођену у космајском селу Кораћици, гдје је породица интернирана. Умрла је због посљедица пребијања које је Даринка претрпјела у логору Цапраг, гдје су их прво од куће довели усташе 11. јула 1941. Такође, Малбаша Душана Драган, син родитеља из Грубишног Поља, рођен је 1943. и нестао 1945. године у непознатим околностима.
У котару Грубишно Поље је, по највишој процјени, непосредно пред почетак рата живјело, заједно са насељем Велики Зденци које улази у његов састав након рата, укупно 13.222 житеља српске националности. Ако од овог броја одбијемо 2.808 прогнаних, ратне заробљенике из априлског рата и оне малобројне који су се на вријеме склонили на сигурно, у грубишнопољској Билогори је остало њих 10.200 изложено усташкој страховлади, која је убила 3.209 цивила. Још 369 их је погинуло у партизанима, тако да то укупно чини 3.578 жртава, 35% ратне српске популације, односно 27% предратне.
За то вријеме, прогнани у Србији имали су 113 (4%) страдалих, односно 109 умрлих ненасилном смрћу у коју убрајамо и ону узроковану посљедицама малтретирања у логору. Оно што зачуђује, то је да би статистичка очекивана смртност требала бити за вријеме 45 мјесеци прогонства око 150 људи, преко 37% виша!
На мапи која слиједи, појединачно је графички или бројем означен губитак живота Билогораца у прогонству у Србији.
Извори и литература
/Није уобичајено да се умјесто исцрпног исписа библиографских јединица и пуног навођења извора, изнесе само општи преглед коришћеног материјала, као што је овдје учињено. Рад је, наиме, сачињен у највећој мјери на основу података из необјављене монографије групе аутора о страдању Билогораца у 2. св. рату, тако да је он својеврстан сепарат тог дјела. Изношење комплетне библиографије и пописа извора који се у монографији помињу и односе и на депортацију из 1941. ми се чинило непримјереним, јер би се њихов опсег увелико приближио опсегу овог невеликог текста, који и нема већу претензију од пуког статистичког прегледа и помоћног материјала за доношење одлуке о локацији капеле у Србији као спомен-обиљежја страдању Билогораца. РР/
Интитуционални извори: Архив Смедеревска Паланка, Архив Завичајног удружења „Билогора“ (Београд-Глибовац), Министарство правде Р. Србије, Музеј жртава Геноцида (Београд), Spomen područje Jasenovac, Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора „Јадовно 1941.“ (Бања Лука), Hrvatski državni arhiv (Zagreb).
Објављени радови: Душан Басташић, Богдан Ђаић, Марица Каракаш Обрадов, Ана Ковачевић, Андрија – Љубомир Лисац, Растко Пражић, Ранко Раделић, Филип Шкиљан.
Необјављени рукописи, биљешке и дневнички записи: Љубица Бирач, Саво Велагић, Имбро Дитмајер, Урош Покрајац, Душан Раделић, Ранко Раделић, Петар Рекић, Георг Старчевић, Емил Паравина, Љубиша Тулум, Гојко Чизмић.
Казивања: У току рада на пројекту Завичајног удружења „Билогора“, Београд („Жртве Билогоре XX вијека“), који је 2022, након осам година пред финализацијом, на пројекту је својим казивањима, свједочењима и на друге начине судјеловало до сада преко 150 људи поријеклом из свих билогорских насеља, гдје многи искази садрже и појединости о присилном исељавању билогорских Срба од стране НДХ, те о боравку у Србији током ратних година 1941.-1945. Дио тог материјала коришћен је и у овом тексту.
У прилогу:
Раделић, Ранко, Прогонство Билогораца у Србији 1941-1945, поименични преглед, pdf, 4,70 MB
Од истог аутора:
Преузимање књиге Ранко Д. Раделић: „Фрагменти“ у pdf фурмату.
Преузимање књиге Ранко Д. Раделић: PRO MEMORIA CONTRA PRO PATRIA у pdf фурмату.
Ранко Раделић: SUMMA CUM LAUDE за самовољну и виртуелну рефлексију стварности
Ранко Д. Раделић: PRO MEMORIA CONTRA PRO PATRIA
Акција Откос – тријумф усташтва и фашизма! | Јадовно 1941 …
Ранко Раделић: Однос према Јасеновцу је калибрисан као мјера људскости
Ранко Раделић: Оно што се не може данас, даће се сутра
Ранко Раделић: Случајност или случај?
Ранко Раделић: Извјештај са друга стране пакла – Приказ књиге троје хрватских аутора
Ранко Раделић: Билогорска свадба | Јадовно 1941.
