Od Krita do Stepinca

Srpska pravoslavna crkva mogla bi biti most između Moskovske i Vaseljenske patrijaršije – njen dolazak na Sveti i veliki sabor na Kritu mogao bi ublažiti konfrontaciju između takozvanih jelinskih i slovenskih crkava.

Tako je deo onih koji su pre oko mesec dana pozdravili odluku SPC da učestvuje na Saboru na Kritu shvatio njenu ulogu na zasedanju.

Pokazalo se da su zastupnici ove škole mišljenja precenili značaj SPC u gašenju varnica između dve najuticajnije pravoslavne crkve.

Kad je Sabor završen, one su ostale na istim pozicijama, onim zbog kojih se u medijima govorilo o pravoslavnom nejedinstvu.

Za Vaseljensku patrijaršiju zasedanje je Sveti i veliki sabor, a ne predsaborska konferencija, što je između ostalih tražila i SPC.

Znači, ne pripremna sednica, već Sveti i Veliki Sabor i nikako drugačije. Za Moskovsku patrijaršiju to je jednostavno – sastanak na Kritu.

A posrednik? Nije baš najjasnije šta je srpska crkva dobila kritskim Saborom.

Nije usvojen njen predlog da to bude predsaborska konferencija, a za spor sa Rumunskom patrijaršijom upućena je da ga sama rešava – van zasedanja.

Iz vrha SPC ne očekuju, doduše, ni da će biti na gubitku, da će pokvariti odnose sa Moskovskom patrijaršijom zbog prisustva na Kritu.

Međutim, Sinod ruske crkve tek bi trebalo da da svoju ocenu dokumenata usvojenih na Saboru.

Za sad su samo apelovali, kroz poruku ruskog patrijarha Kirila, da razlike oko priprema za Svepravoslavni sabor ne prerastu u međucrkveni sukob.

Nedugo posle zasedanja „jelinskih crkava“, kako su zlobnici prozvali Sabor na Kritu, petočlana delegacija SPC našla se u Vatikanu.

U rascepu između želje pape Franje da joj omogući preispitivanje uloge Alojzija Stepinca u Drugom svetskom ratu i vatrenog nastojanja Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj da ga uvrsti u red svetih.

Jedan od sagovornika srpskim arhijerejima, zagrebački nadbiskup Josip Bozanić bio je kristalno jasan kad je na misi za Dan državnosti rekao da ko ide protiv Stepinca, ide protiv Boga.

I Sveta stolica je bila jasna – cilj pravoslavno-katoličkog, srpsko-hrvatskog dijaloga jeste rasvetljavanje istorijskih činjenica, ali to neće uticati na proces kanonizacije.

Pojedini istoričari, ne samo iz srpskih redova, smatraju upravo suprotno – da istorijske činjenice ne idu u prilog Stepinčevom svetačkom oreolu.

Vatikanski sastanak prošao je u prijateljskoj atmosferi. Pitanje je kako će izgledati oni naredni jer Srbi i Hrvati ne definišu isto šta u vezi sa Stepincem predstavlja uvredu Boga.

Svaki dijalog je dobar, bez sumnje.

Dobro je sastajati se sa sestrinskim crkvama, kao što je dobro razgovarati sa visokim predstavnicima drugih hrišćanskih crkava. Pitanje je samo – da li se i koliko u tom dijalogu čuju i argumenti srpske strane.

Izvor: Politika