МРКОЊИЋ ГРАД, 14. ОКТОБРА /СРНА/ – У храму Покрова Пресвете Богородице у селу Подрашница код Мркоњић Града служена jе света архиjереjска литургиjа поводом 100 година од почетка Првог свjетског рата, 96 година од пробоjа Солунског фронта и 19 година од завршетка рата у БиХ. Литургиjу jе служио настоjник манастира Рмањ архимандрит Серафим Кужић. Служен jе и парастос погинулим борцима, а освештана jе спомен-чесма подигнута послиjе 100 година од почетка Првог свjетског рата, у част 16 солунских бораца и добровољаца из села Подрашнице. Изградњу спомен-чесме финансирао jе добротвор Мирослав Пекез из Београда, пориjеклом из Подрашнице. Он jе истакао да су само риjетка мjеста изњедрила 16 солунских добровољаца коjи су прошли голготу

У години у коjоj се обележава 100 годишњица Првог светског рата, и у времену у коме смо сведоци сталних покушаjа и настоjања да се ревидира српска историjа , а Србиjа оптужи као кривац у немачкоj, аустриjскоj и у неким другим западним историjским наукама за оваj велики ратни догађаj, намера нам jе да на поузданим историjским изворима подсетимо jавност о стварним изазивачима и поводу Првог светског рата. Удружење Срба Херцеговаца у Новом Саду ће током октобра месеца реализовати проjекат Сараjевски атентат у светлу ревизионистичког поступка српске историjе. Програм ће бити реализован из два дела. У првом делу програма ћемо на уметнички начин поново оживети сећање на све српске родољубе коjи су

Краљ Петар Карађорђевић jе до краjа живота краj себе држао чарапе коjе му jе под Везировим мостом дала Макрена Спасоjевић. Често су кроз историjу наjбољи српски синови и кћери полагали своjе животе на браник отаџбине. У Првом светском рату jе страдало преко 1,2 милиона Срба, било у директним борбама, повлачењу преко планинских гудура Албаниjе, од епидемиjа заразних болести или у реперкусиjама окупатора после повлачења. Попут Косова, сећање на Велики рат биће уграђено у темеље српског националног идентитета. Једна од нарочито потресних прича великог рата коjа jе одолела зубу времена и избегла трули задах заборава jесте прича о Макрени Спасоjевић, коjа на нарочит начин симболизуjе трагичну судбине српске жене и маjке,

Лужички Србин Паул Штурм, водник па потпоручник из француско-пруског рата (1870–1871), дошао је, са братом Еугеном, у Кнежевину Србију, почетком осамдедесетих година 19. века, да војна знања пренесе питомцима Артиљеријске школе (претеча српске Војне академије). Србија је младог пруског официра (рођен је у Герлицу 1848. године) дочекла отвореног срца, а он је у њој нашао нову домовину. Године 1881. примио је православну веру и променио име у Павле Јуришић, а презиме Штурм задржао као надимак. За крсну славу изабрао је Светог Саву. У првом српско-турском рату (1876–1877) учествовао је као добровољац, а у другом (1877–1878) већ је командовао пуком, да би у потоњим годинама добијао све значајнија командна задужења као