Nema napretka u atmosferi mržnje i nepoverenja

Datum objave: petak, 18 marta, 2016
Objavljeno u Kosovo
Veličina slova: A- A+

Argumentima se ne može braniti teza da je masovni napad na Srbe, njihovu imovinu i svetinje spontani događaj

Spaljeni manastir Sveti Arhangeli kod Prizrena (Fotodokumentacija „Politike”)
Spaljeni manastir Sveti Arhangeli kod Prizrena
(Fotodokumentacija „Politike”)
Marko Đurić
Marko Đurić

Istorija srpskog naroda na Kosovu i Metohiji jeste istorija hrabrosti, viteštva i duhovnosti, ali i istorija patnje i seoba. U kontekstu srpsko-albanskih odnosa i demografskog balansa na tom delu naše teritorije najdramatičniji je bio 20. vek, u kojem su Srbi, nasilnom promenom etničke strukture, od naroda koji je početkom tog veka činio gotovo polovinu stanovništva, svedeni na istorijski minimum.

Ako pogledamo dalje u istoriju, situacija izgleda još tragičnije. U turskom defteru iz 1485. godine, u nahijama koje čine današnje Kosovo i Metohiju, slovenska imena su trideset sedam puta brojnija od albanskih, dok je prema otomanskom katastarskom popisu iz 1455. godine na tom prostoru zabeleženo da je 96 odsto imena koja se pominju bilo srpskog porekla.

Martovski pogrom 2004. godine trebalo je da bude poslednja etapa u realizaciji albanskog velikodržavnog programa apsolutne etničke dominacije. Cilj organizatora i inspiratora martovskog pogroma bio je potpuno etničko čišćenje, što je sprečeno zakasnelom, ali odlučnom reakcijom međunarodnih snaga, kao i herojskom rešenošću samih Srba da se odbrane.

Argumentima se ne može braniti teza da je masovni napad na Srbe, njihovu imovinu i svetinje spontani događaj iniciran revoltom zbog utapanja dvoje albanske dece u selu Čabra, u opštini Zubin Potok, za šta je krivica neosnovano pripisana Srbima. Čak i da međunarodni zvaničnici nisu nedvosmisleno potvrdili da je pogrom bio dugo i brižljivo planiran, mi danas ne bismo imali dilemu o prirodi tog događaja. Brzina kojom se rušilački talas podigao, njegova razorna snaga, pažljiv izbor meta i činjenica da su napadi bili jednovremeni i dobro organizovani, te da su linč predvodile grupe najradikalnijih Albanaca koje su prevožene autobusima iz Drenice i drugih krajeva Kosmeta, jasna su potvrda da iza svega stoji ozbiljna logistika i priprema.

Srpski narod, Srbija i njeno političko rukovodstvo ne žele da iščekivanje nekog novog konflikta bude karakteristika srpsko-albanskih odnosa u budućnosti

Ali, ako u obzir uzmemo činjenicu da je u organizaciju jednog ovakvog događaja, pripremljenog sa gotovo vojnom metodičnošću, moralo biti uključeno na desetine, ako ne i stotine ljudi, nameće se pitanje – kako je moguće da niko do danas nije ni pokušao da objasni konstrukciju tog zločina i pokaže prstom na njegove arhitekte.

Nemam dilemu da su kapacitet za organizovanje i izvođenje jedne ovako složene operacije mogle imati samo političke i bezbednosne strukture proistekle iz terorističke OVK, koje do danas na Kosovu i Metohiji nisu odgovarale ni za jedan zločin počinjen nad Srbima tokom ratnih sukoba i nakon dolaska međunarodnih snaga. Videćemo da li će specijalni sud za zločine OVK konačno baciti svetlo na jednu od najstrašnijih i najsramnijih epizoda savremene evropske istorije.

Kažnjavanje odgovornih za martovski pogrom nije nužno samo zbog zadovoljenja pravde. Ono je, pre svega, nužno zbog otklanjanja političkih uzroka koji su do zločina doveli.

Produbljivanje etničke distance između Srba i Albanaca i danas je nezvanični programski cilj mnogih političkih stranaka i pokreta na Kosovu i Metohiji, a on je ukorenjen u šovinističkoj ideji da Srbi i njihova kultura nemaju šta da traže na tom prostoru.

Zato danas, kada se u našoj južnoj pokrajini napadaju ljudi samo zašto što su Srbi i kada se prevrću kamioni samo zato što su srpski, opravdano se pitamo: postoje li garancije da zločinački pokušaj istrebljenja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji više ne može da se ponovi?

Znaćemo da smo na dobrom putu onog trenutka kada zagovornici nasilja i šovinizma i u jednom i u drugom društvu budu počeli da nailaze na iskrenu i masovnu osudu

Nažalost, takvih garancija nema dok god u javnom diskursu političara u Prištini, umesto ekonomskih i socijalnih tema, dominira pitanje odnosa sa Beogradom i sa malobrojnom preostalom srpskom zajednicom, od koje se smišljeno pravi dežurni krivac za sve društvene probleme proistekle iz korumpiranosti i nesposobnosti institucija u Prištini. Albanska politička elita mora da počne da iskorenjuje mržnju umesto što je uporno generiše. Logika po kojoj je sve ono što je dobro za Srbe loše za Albance mora biti napuštena jednom za svagda.

Srpski narod, Srbija i njeno političko rukovodstvo ne žele da iščekivanje nekog novog konflikta bude karakteristika srpsko-albanskih odnosa u budućnosti, jer bi takav konflikt po posledicama bio užasniji od svih strahota koje su naši narodi preživeli u nedavnoj istoriji. Ni srpski ni albanski narod ne mogu da napreduju i ostvare svoje potencijale u senci pretnji nasiljem i u atmosferi mržnje i nepoverenja. Tu istorijsku stranicu moramo da zatvorimo i znaćemo da smo na dobrom putu onog trenutka kada zagovornici nasilja i šovinizma i u jednom i u drugom društvu budu počeli da nailaze na iskrenu i masovnu osudu.

Srbija i srpski narod nastaviće da grade mostove saradnje štiteći i Albance i Srbe od onoga čije su reči oštre, srca neiskrena, a krvavi prsti u tuđim (našim) novčanicima.

Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju

Autor: Marko Đurić

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti:

Parastos Srbima ubijenim u martovskom pogromu na Kosmetu (FOTO)

U Gračanici obilježavanje 12 godina od martovskog pogroma

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top